header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Под влашћу манијака - Александар Минкин II
Под влашћу манијака - Александар Минкин II Штампај Е-пошта
петак, 22 август 2008
Под влашћу манијака - Четврти део
 
Четврти део. Фабрика људождера
 
У Русији постоје два народа - један је јаван, други тајан. Јавни народ не воли телевизију. Гледа, али је не воли.

Сва социолошка истраживања показују да су људима дозлогрдили скандали, да је постала одвратна нискост и суровост, крв, подлост, идиотски хумор, настраности...

А сви рејтинзи (који одражавају "вољу народа") показују да се људима баш то допада. Људождерство има огроман рејтинг, а рејтинг педофилије скала не може ни да покаже.

Па ко су ти љубитељи прљавштине? Ко је тај тајни народ, од чијих се гласова саставља рејтинг? Телевизија нам приказује како треба живети, а руководство телевизије одлучује шта ће приказати оријентишући се на рејтинг.

Кажу нам да је телевизија таква зато што смо ми такви. А какви смо ми?

Требало би да смо добри. Оно што се приказује код нас изазива негодовање.

Како је онда телевизија онаква какви смо ми? Ми нисмо такви каква је телевизија. Нешто ту није како треба.

Социјално истраживање је састављено од одговора случајно изабраних људи.

ТВ-рејтинг је састављен од одговора људи који никако нису случајно одабрани.

Рејтинг је нечији избор. Чији? Испоставља се да постоје стални анонимни експерти.

Избор експерата врши специјална светска организација "Gallup Media" (они кажу да то чине по случајном избору).

Колико има тих експерата? Ко су они?
 
* * *
 
Ако нека емисија има рејтинг 10 процената, онда људи мисле да је ту емисију гледало 10 процената гледалаца (у Москви је то милион људи). Али то није баш тако.

Рејтинг израчунава "Gallup Media" помоћу пиплметара.

Пиплметар је специјална справа која се прикључује на телевизор. Она бележи шта се у ком тренутку гледа на телевизији, и ко гледа.

А колико има тих "пиплова" чији укус утиче на оно што ће се приказивати и шта се од приказаног нама допада? Колико их је на 10-12 милиона Московљана?

На читав наш мегаполис има свега 550 пиплметара. То је 550 станова.

Компликован систем израчунавања узима у обзир пол, узраст и низ других података. То омогућава да се подаци добијени из триста станова пресликају на читаво становништво Москве. Статистика сматра да резултати, добијени на тај начин, прилично верно одражавају реално стање ствари.

Ако су експерти (у просеку) исти као и сви остали људи, онда је њихов избор уствари избор просечног гледаоца. То још не би ни било тако лоше, мада је много боље оријентисати се на врх, а не на средину.

У земљи имамо три нобеловца и једанаест милиона алкохоличара и наркомана. Бирајући средину, гарантовано добијаш експерта-пијаницу. Нобеловац ужива највећи могући ауторитет у свету, али у очима рекламодаваца он је хиљаду пута мањи од статистичке грешке. И то је исправно, јер је он потпуно небитни купац прашка за прање веша, и као такав није им потребан.

Али поменути експерти чак нису ни просечни. Они уопште нису као остали људи.

Врбовање
 
Када агент фирме Gallup Media (случајно) први пут долази код вас, његов задатак је да одреди јесте ли ви (и ваша породица) погодни да се у вашем стану постави пиплметар, и да ли ваши параметри одговарају захтевима. Али о самом апарату у почетку нема ни помена.

Најпре се попуњава само анкета. Уз претходно питање: "Да ли радите у медијима, у сфери рекламе или пиара? Ако је одговор "да", онда се анкета прекида одмах и без разговора. Више нећете чути ниједно питање.

Око 60 процената испитаника пристају на анкету, а 40 процената из разних разлога не пристају.

На моју молбу једна врло моћна швајцарска издавачка кућа (издаје више од 200 новина и часописа по целом свету) неколико месеци је покушавала да сазна како се тај рејтинг прави у Европи. Ни у Швајцарској, ни у Француској, ни у Немачкој нико им није дао податке, и нико им није показао стандардну анкету коју попуњавају испитаници.

Они су ми тешка срца саопштили да ништа нису успели да сазнају, додавши да су чак покренули и личне везе, али ништа није помогло. Лакше је сазнати војну тајну. Али ми смо ипак успели да сазнамо.

Ево питања које садржи анкета:

1. Имате ли свој сопствени стан?

2. Које ТВ канале хватате?

3. Колико често гледате телевизор (Од 1 до 7 дана у недељи.)

4. Колико дневно гледате телевизор? (Од "мање од једног часа" до "више од девет часова".)

5. Које канале гледате?

6. Колико пута дневно гледате телевизор и у које доба дана?

7. Колико телевизора имате у кући? Да ли су у боји? Имају ли телетекст? Какве су антене? Какви су каблови?

И тек на крају, на десетој страни анкете, отштампан је текст који треба да изговори агент: "На крају ћемо вам поставити неколико питања о вама и вашој породици, ради статистике".

А тамо стоји инструкција: "Крајње пажљиво попуњавајте табелу. Почните попуњавање од најмлађег члана породице, затим иста та питања поставите следећем члану породице (првом до њега по узрасту), и тако даље. Уверите се да испитаник није заборавио све своје укућане, од нула година до пензионера, као и све оне са којима има заједничке просторије".

Како вам се свиђа рачунање деце "од нула година"? Занимљиво би било сазнати које канале гледа новорођенче.

А ево питања о породици:

1. Пол, узраст, образовање, посао и заузетост.

2. Ко је глава породице? Чија су примања већа? Ко одлучује шта треба купити?

3. Да ли је стан засебан? Имате ли викендицу?

4. Имате ли телефоне, факс, пејџер, интернет?

5. Какво је материјално стање? (Од "немамо довољно за храну" до "не морамо да бринемо о средствима".)

6. Колики део породичног буџета одлази на храну и комуналије? (Од "мање од четвртине" до "више од три трећине".)

7. Каква су месечна примања по члану породице?

Шта има толико тајно у овим питањима? Па управо то, што у њима нема ничег људског.

Ништа се не зна о моралу тих експерата чији укус формира телевизијски програм. Ништа о њиховој доброти, љубави према деци. Сва питања у анкети су тупа и материјална. Само новац. Ни ума, ни душе, ни части, ни савести.

Фактички, ти људи васпитавају нашу децу. Они одређују шта ће се приказивати народу од нула година. Њихов избор одређује се новцем, а затим они формирају нашу духовност.

После анкете предложиће вам пиплметар. Ево текста који напамет (али неусиљено) треба да изговори агент приликом одласка: "Узгред, ми ускоро почињемо врло занимљиво и важно истраживање о укусима ТВ гледалаца. Резултате нашег истраживања добиће сви ТВ-канали у Русији. Захваљујући вашим одговорима они ће моћи да одлуче када и какве емисије да приказују. Анкета се врши помоћу специјалног инструмента који се зове телеметар.

(То је само ради естетике. У међусобним разговорима сви радници телевизије говоре "пиплметар". - А.М.). Телеметар се прикључује на телевизор и аутоматски бележи који канал и која емисија се гледа. На даљинском управљачу телеметра постоје лични тастери за сваког члана породице. Када укључите телевизор, једноставно треба да притиснете ваш лични тастер да би телеметар могао "препознати" да баш ви гледате телевизор. Више ништа не треба да радите. То је толико једноставно и занимљиво, да у истраживању често учествује цела породица, укључујући и децу од 4 године. Свака породица која учествује у истраживању најмање годину дана добија награду у виду поклона..."

Свима се предлаже да поставе пиплметар, али то прихвата око 40 процената (од оних 60 који су пристали да одговоре на питања).

После извесног времена агент им телефонира да провери јесу ли се предомислили. Испоставља се да се две трећине предомисле и немају више намеру да ставе пиплметар. Остаје трећина од оних 40 процената од 60 процената који су пристали на анкету.

А када дођу мајстори да поставе инструмент, још један велики део се предомисли и у последњем моменту одбије да стави пиплметар.

На крају крајева, пиплметар прихвата 5 процената испитаних. То су посебни људи. Ако 95 процената одбија, значи да се 5 процената оних који прихватају знатно разликује од огромне већине.

Ова статистика је стабилна (и у Русији, и свугде): и поред свих мамаца и поклона, само 5 процената испитаника прихватају да поставе пиплметар. Само из њихове групе се бирају "експерти" који притискају тастере, а ми сазнајемо шта се допада "народу".
 
Живот са инструментом
 
На целу Москву само 550 породица? Ко су ти људи? Њихова имена се чувају у тајности. Гарантована им је анонимност.

Тих 550 породица се не мењају. Неки од њих живе са инструментом дуги низ година. Шта се са њима дешава? Ако им је већ одавно све постало одвратно, можда они укључе телевизор, региструју се, али не гледају, него седе у суседној соби? Али ако они престану да укључују телевизор, инструмент ће им бити одузет, а заједно са њим и награде. Значи, он не гледају као гледаоци, него као најамници.

Њихов укус се срозава, и њихова уобразиља је нарушена. Навика гледања прљавштина претвара се у потребу и постаје потражња прљавштине.

Психолози су на нашу молбу дали претпостављени опис такве личности.

Тешко да ће пиплметар прихватити човек који је успешан у својој професији, који активно ради и добро зарађује. Тешко да ће прихватити и онај ко одлази у биоскоп и позориште, ко има викендицу, башту... Људи чији је живот испуњен садржајем, који воле своје ближње, своје пријатеље, природу - рећи ће "не".

Мора да постоји нека празнина у животу. Ту празнину ће попунити пиплметар.

Фаличан, усамљен (постоје људи који су усамљени чак и у својој породици), неостварен човек, који покушава да се докаже пред светом, да он има неку вредност - далеко пре ће пристати. Њему у животу ништа не полази за руком, а ево дошли су код њега, његово мишљење је важно за ТВ-канале! Сад ће он утицати на оно што гледа читава земља.

Човек чак није ни свестан да пристаје на грубо и интензивно мешање у његов приватни живот. Он прихвата тоталну спољашњу контролу свога понашања, и свог начина размишљања (реци нам шта гледаш, па ћемо сазнати ко си).
 
* * *
 
Код многих људи слобода изазива узнемирење. Тешко им је да изаберу самостално понашање, угњетава их неопходност избора. Лакше им је да неко други одлучује уместо њих.

Пиплметар драстично смањује степен слободе, и самим тим смањује узнемиреност.

Чим се појави у стану, он уводи гомилу правила. Треба притискати додатне тастере, треба бележити сваки одлазак од укљученог телевизора (у кухињу, у тоалет). Треба бележити сваки повратак... Треба гледати ТВ онолико часова дневно колико сте написали у анкети, и онолико дана. А ако направите паузу од неколико дана, телефонирају вам и питају шта се догодило.

Онима који пристану објашњавају се правила понашања. Гледањем телевизора сматра се боравак у просторији са укљученим телевизором. Чим уђеш у собу притисни тастер и региструј се. Чим излазиш макар и на кратко, притисни тастер.

Ако не искључите телевизор у соби, а у кухињи укључите други, уређај ће аутоматски регистровати грешку. Али, сва та мучења се ипак исплате - сваки пут кад га укључиш, уређај те поздрави: "Добар дан". Сваки пут кад га искључиш, каже ти: "Довиђења".

Претпоставимо да је човек, испуњавајући анкету, написао да има стални посао. Ако почне да гледа телевизор дању, ускоро ће зазвонити телефон: "Да ли сте болесни? Јесу ли вас отпустили?"

Њих не интересује ваше здравље и ваш живот. Али ако сте престали да зарађујете, онда ви нисте више купац, нисте више потребни.

Онај ко прихвати пиплметар, моментално и без напора се уклопио у социјум.

Ти људи са великим интересовањем изучавају ТВ-рејтинге, објављене у новинама и часописима, и упоређују са сопственим гледањем телевизије. Повратна реакција је врло брза: "Баш ме брига, гледаћу оно што сви гледају". Али ако испитаник открије да је гледао нешто "погрешно", он почиње да се осећа као дисидент. То није добро, то је забрињавајуће. И он се брже-боље прилагођава већини. И ускоро новајлија показује своје јединство са "народом" (истим таквим "петопроцентним", као што је он сам).

Осим тога, апарат је леп, нико од познаника нема такав.

А како су тек поклони лепи: млин за кафу, електрична машина за млевење меса, соковник, усисивач, пегла. (Ни књига, ни слика, ни музика - ничега духовног нема). Из године у годину награде за добро понашање су све боље и скупље. Само пажљиво и регуларно притискајте тастер.

Људи, прикључени на инструмент, притискају тастере (због млина за кафу!) и диктирају човечанству.
 
Човек-инструмент
 
Успео сам да се сретнем са једном од њих (то је било најтеже, требало ми је неколико месеци). Њен живот је прикључен на пиплметар већ 10 година. Десет година са инструментом.

- Колико гледате?

- Мало, око 5 сати дневно. Али у суботу и недељу од јутра до вечери.

- А ноћу?

- Често и ноћу. Порниће ја гледам ретко, чешће гледа муж.

- А како сте пристали на инструмент?

- Па, инструмент је нешто ново у животу. Честита и рођендан. Сваке године нам дају поклоне. И ко дође у госте исто би то хтели... Рејтинге читамо у "ТВ-парку". Осећамо велику сатисфакцију што је наш глас урачунат. Ми смо међу сто оних који одлучују!

- Зашто међу сто?

- Мени се чини да на целу Москву само сто станова има ову опрему.

- Шта гледате?

- Забавни програм. Кримиће не волим, страшно је, али баш занимљиво. (То је типичан случај: "страшно је, али гледам". - А.М.) Од када се родило прво дете почела сам мање да гледам, а муж гледа као и раније. Уствари, и ја сам гледала, кад дете спава итд, одузимала сам од сна. А кад се родило друго...

- Онда сте почели мање да гледате?

- Не. Знате, ми осећамо одговорност. Није нам тај апарат тек тако прикључен. Треба да оправдамо очекивања. Муж, додуше, није хтео, то га је љутило, али после се смирио.

- Али тај уређај се ставља само ако су сагласни сви чланови породице?

- Ово је други муж. Први је био сагласан. А затим, кад сам се удала за другог, он се неко време бунио...

Није чудо што се нови муж моје саговорнице бунио. Очигледно, никако није могао да се навикне да бележи своје кретање унутар стана ради разних потреба. И врло је занимљиво да је уређај опстао. Показало се да је он јачи од... или у сваком случају доноси јој више задовољења. А она, изгледа, није ни обратила пажњу да се муж променио. Главно је да је уређај остао. А да се није одмах удала за другога, одузели би јој уређај, јер би се састав породице изменио.

Ти људи цене поклоне, цене светлуцаве поздраве и честитке на екрану, свиђа им се завист гостију и сам уређај.

Када од тих 550 породица (а моја саговорница је била огорчена што се испоставило да их има више од 100; што је круг ужи, то је већа гордост) неко отпадне (умре, пресели се у други град), инструмент се поставља у нову породицу, која је по параметрима слична претходној.

Нови притискач тастера ступа у анонимно, но постојано друштво и прилагођава се његовим укусима. Тако продавац-новајлија почиње да закида на мери, да би био као остали.

Бирају се случајни кандидати, али врло необични.

Дубокомислени стручњаци, и лакомислени новинари, и велики босови главних канала стално користе изразе "народ је изабрао", "гледаоци су изабрали". Не знају да њихов главни аргумент (рејтинг) не производи народ, него петопроцентни слој... болесника? Не, нећемо се одважити да их тако назовемо. Мада, било би врло интересантно предати психолозима на руке неколико дугогодишњих сажитеља пиплметра.

Замислите дубокомислене аналитичаре са друге планете. Ти марсовци, сами по себи паметни и искусни, долетевши на Земљу и случајно се приземљивши на територију затвора, извели би врло тужне закључке о Земљанима.

Испоставило би се да људи живе у врло тесним собама са малим прозором под таваницом; два пута на дан слуге им доносе одвратну храну, а ти доколичари играју карте, чешу се и ругају један другоме.

И вероватно су сви настрани, јер у собама нема ниједне жене.

...Ови нарочити "петопроценташи" утичу на оно што ће гледати деца, жене, девојке, и то од нултог узраста.

Они нису духовна елита. Није важно само то што су они "петопроценташи", још је важније што они спадају у најнижих пет процената. То свакако нису аристократе духа, него плебеји који по "девет и више" часова буље у кутију. (Истине ради, ако аристократа и доспе међу "550 породица", он ће тамо бити у таквој мањини, да његово мишљење неће ни утицати на рејтинг. Мишљење аристократа уопште неће утицати, јер ће бити мање од грешке.)

Има ли међу онима који живе са инструментом академика, доктора наука, талентованих лекара, добрих учитеља?

Каква питања треба постављати да би се нешто сазнало о личности? Нама је важно да на ТВ програме утиче добар, правичан, осећајан, мудар човек. Ако нам треба савет, кога ћемо питати? Наравно, доброг човека. А ако нам бирају саветнике по примањима и броју телевизора?

Постоје људи са стваралачким талентом. Они стварају науку, културу, уметност. И раније се нација оријентисала управо на мањину. На законодавце укуса и стила. Мисли и схватања духовних лидера преузимала је интелигенција, омладина, а у најређим случајевима (Пушкин, Висоцки) - читава нација.

А сада се наше становништво оријентише на мањину са друштвених маргина. То је пут ка потпуној пропасти. Ако се неко још сећа књиге Жила Верна "Петнаестогодишњи капетан", тамо је био сличан случај. Тамо је био квалитетан брод, квалитетан компас и квалитетна секира. Али када је бандит потурио квалитетну секиру под квалитетан компас, онда је спој ових квалитетних предмета тако изменио курс брода, да је он допловио до дивљака. До људождера.

Претпоставимо да су из анкете искључени они који не пуше и не пију. У том случају ће се испољити стопроцентно позитиван однос према дувану и алкохолу, једноставно зато што не учествују они који их не конзумирају. Значи, са гледишта анкете они једноставно не постоје. А зар они нису бољи?

ТВ-канали, испоставља се, прилагођавају се укусима, моралу и памети петопроцентног аудиторијума. Такав је, тобоже, народ. Ми смо приморани да то приказујемо, јер народ то тражи.

Ти људи нису изабрани из целог народа, него из врло особених пет процената. То су слаби људи којима је лако манипулисати и управљати.

Чим су прихватили инструмент, они су испољили манипулативност и пасивну покорност, а то су симптоми неуротичара који узима инструмент да би побегао од слободе. (Нормалан човек неће трпети да се са њим много пута на дан поздравља електрични чајник.)

Регрутација "експерата" обавља се по узрасту, полу, примањима. Не по психи, нити по моралу.

Људски квалитети се уопште не узимају у обзир. Значи, Чикатило (док га нису ухватили) сасвим одговара. И он би, наравно, пристао.

Не поставља се задатак да се изабере просечан број добрих и паметних.

Рејтинг не познаје разлику између доброг човека и убице, јер су по узрасту и примањима они једнаки.

У оцени вина ми се ослањамо на мишљење стручњака-дегустатора. Нема везе што већина пије бућкуриш, нама дајте фирмирано суво... У оцени телевизије ослањамо се на ненормалне. Најпре изаберемо ћакнуте, а онда се оријентишемо на мишљење њихове "већине".

Ко су ти људи, који утичу на ТВ програм за сто четрдесет милиона становника? Те бираче нисмо ми изабрали. А онај ко их је бирао, није их бирао због истанчаног укуса, знања, и узвишених људских осећања. Њих је неко изабрао по параметрима из анкете - узраст, пол, примања. Изгледа као да су изабрани случајно, али сада ми знамо да то нису случајни, него посебни људи.

Шта се дешава са тим бирачима кад постану свесни своје изабраности, од невероватне (ако је они схватају) одговорности да бирају за целу Русију? Шта се дешава са њима од страха да ће им, ако прекрше правила, бити одузета тако лепа могућност избора, коју су толико заволели? Шта се са њима дешава од непрекидног седења испред телевизора?

С ким си, онакав си.

Формирајући телевизијски програм, "петопроценташи" свакога ко гледа чине сличним себи.

Може ли човек остати нормалан ако свакодневно гледа и слуша лудаке, манијаке и монструме?

У психијатријској болници лекари постепено и сами добијају душевне поремећаје, иако их штите знања, искуство и свест о томе да они имају посла са болесницима. Деца која седе испред екрана на коме свакодневно искачу душевни болесници, ничим нису заштићена.

Вероватно ће се ти људи, тих 550 домаћинстава, увредити. Рећи ће: ми смо уствари добри, савесни, ми имамо дубока и истанчана људска осећања.

Можда је и тако. Ево, испред мене су анкете потенцијалних кандидата за звање "експерта".

Први је завршио филолошки факултет на универзитету, предаје руски језик и књижевност, има 54 године, ожењен је, има двоје деце, благ је, добар, предусретљив, и сам о себи каже да је увек био нежан, брижан и потпуно незаштићен.

Други је 40-годишњи шеф мајсторске радионице, породичан човек, ожењен, двоје деце, у слободно време помаже у одржавању реда на улицама, што ће рећи - резервиста у полицији.

На рачуну код оног првог има око 70 сурово убијене деце и жена, његово презиме је Чикатило. Други је Михасевич, 36 сурових убистава.

А ево још:

Константин, 40 година, служио војску, завршио машинску школу, два пута се женио, има ћерку из првог брака, себе описује као "стидљивог, са узвишеним људским осећањима". У току дужег периода ископавао је гробове и вршио полни акт са лешевима. Суд га је прогласио неурачунљивим и упутио на принудно лечење у психијатријску болницу.

Григорије, 35 година, служио војску, возач, оженио се са 23 године, има сина. Оскрнавио је 8-годишњу пасторку и током 5 година регуларно... Жена тврди да није знала. Осуђен, на издржавању казне.

То је мој случајни избор из докторске дисертације судског психолога-експерта. У дисертацији има део "Нарочито сурова убиства" - и тамо су описана 253 човека од 14 до 50 година, и старијих. Више од половине њих су у тренутку хапшења живели у браку, 80 процената у засебним становима и сопственим кућама. Више од трећине (када су већ били ухапшени због убиства) добили су позитивне карактеристике са радног места.

Ти људи са нама раде, путују поред нас у метроу, друже се, купују играчке деци, и тек случајно, када су ухваћени, ми схватамо да у њиховој души и глави нешто није у реду.

Да нема таквих међу онима који живе са инструментом? Они наручују музику, а ми плаћамо.

Рејтинг не познаје разлику између доброг човека и убице, јер су по узрастуи примањима они једнаки.
 
Туђини
 
Суштина открића је управо у томе.

Није Кремљ, и није народ, и нису рекламодавци нити руководиоци ТВ-канала ти који одлучују шта ће гледати нација, него потпуно непознати људи (изабрани из петопроцентног слоја психички растројених људи које живот није наградио).

Одлучују они којима ми (кад видимо шта им се свиђа) не бисмо поверили ни мачку, а камоли дете. Они од којих бисмо гледали да будемо што даље. Они међу којима, врло вероватно, има скривених, а можда и активних манијака.

Пет процената пристаје да живи са инструментом, а хомосексуалаца има 10-15 процената. Дакле, два-три пута више. Али геј популација се не сматра нормом. (Читаво становништво планете, па између осталих и геј популација, живе управо зато што се нормом сматра друкчија оријентација.) Ако би геј-мањина изненада почела уместо свих осталих да одлучује шта да се гледа и како да се живи...

У свим земљама где функционишу пиплметри инструмент прихвата око 5 процената испитаника. Према томе, нигде се "експерти" (случајним избором!) не регрутују из целог народа, нити из већине народа, него управо из врло мале и врло чудне мањине.

Боље би било да одлуке доносе врхови ума и душе, а не мочвара. Да, светитеља је мало, али баш зато их треба истицати. Чини се да они још постоје - то су људи за које се тачно зна да су мудри и не траже сопствену корист. А ако нема светитеља и генија, ако (у целој Русији?) нема великодушних, паметних и добрих људи, онда нека бар програме бирају људи који су душевно здрави и нормални. Анкета најпре треба да испита људске особине, па тек онда финансијске могућности. Прашку за веш је свеједно да ли га купује љупка мама или злобна проститутка (новац је исти). Али проститутку треба удаљити када је у питању избор филмова. Треба јој отворено рећи: "Пали одавде, рођена!"

Чак и наше "просечно" мишљење двадесет пута је озбиљније од мишљења "петопроценташа". То је аритметика. Али ипак они одлучују.

Ето откуд толика одвратност код већине. На екрану се показује туђи избор.

Ако би људска лица одговарала њиховој природи, онда битцевски Пичушкин не би изгледао као човек, него као туђинац из филмова страве и ужаса - имао би крљушти, три реда ајкулиних зуба и лепљиве слине. Тако би отприлике изгледали и љубитељи телевизијских монструма и крви. Они су туђини који се само крију испод људске спољашњости. Крију се док не постану већина.

Могу се манијаци кастрирати, стрељати, четворити... Све то може, али прво их треба уловити. Али они почињу да се лове тек када се појаве жртве (често десетине жртава). Пичушкина су ловили 14 година, 48 лешева (он тврди да је било 61, он ваљда боље зна).

Са једне стране захтевамо да се манијаци сурово кажњавају, а са друге стране производња манијака не повлачи никакву казну. Ако експерти-психолози истраже да је нови трбосек постао манијак (стартовао) после ТВ емисије која је "проширила његово искуство", онда би требало кастрирати и ауторе, и (обавезно) директора ТВ-канала. Ако би се то учинило бар једном, дошло би (исте вечери) до нагле промене у ТВ програмима.

Ако се телевизија не измени, ако буде све дубље продирала у забрањене сфере... Уосталом, она је, по свој прилици, већ испрограмирала нашу будућност. И ми ћемо ускоро видети ту будућност. И већ је видимо.
 
 
Под влашћу манијака - Пети део
 
Пети део. Нека буде борба непрестана (Крај)
 
Борба са телевизијом пуна је неочекиваних обрта.

У понедељак, 21. априла, објављен је први део "Манијака". Тамо је доказано следеће: ТВ емисије о педофилима повећавају број педофила. Између осталог, поменута је емисија "Времечко".

У уторак звони телефон. Ја већ помислио - зову да ме грде: "Значи тако? Ми вас позивамо у емисију, а ви нас критикујете?". Али преварио сам се.

- Дођите сутра. Емисија почиње у 16:30.

- Хвала. А која је тема?

- Педофили.

- Јесте ли читали "МК"? Ја сам тамо написао да су такве емисије веома штетне.

- Читали смо. Али то је врло занимљива тема. Дођите.

Занимљиво... Али ја нисам ни очекивао да ће телевизија послушати. И кад се ради о телевизији (као и иначе о тржишту) аргументи немају никаквог значаја. Тамо има значаја само рејтинг, он управља, а људи гину за метал.
 
Предсказање
 
Живео једном један дух, злобан, да злобнији не може бити. Био је то сам ђаво. Он је направио такво огледало у коме се све што је добро и предивно невероватно смањивало, и обрнуто - све рђаво и ружно одражавало се много упадљивије и изгледало још горе него иначе. Најбољи људи су у њему изгледали као накарадне креатуре. Добра људска мисао одражавала се у огледалу као незамислива гримаса... Сви ученици духа (а он је имао своју школу) причали су о огледалу као о некаквом чуду.

- Тек сада, говорили су они, цео свет и сви људи могу да се виде у правом светлу!

Они су свуда унаоколо трчкарали са тим огледалом. Убрзо више није остала ниједна земља, ниједан човек, да се у том огледалу нису одразили у изопаченом облику... На крају су пожелели да стигну и до неба, да би се наругали анђелима и Самом Творцу. Што су се више уздизали, огледало се све више кривило и грчило од гримаса, и једва су успевали да га задрже у рукама. А када су се узнели још више, изненада се огледало тако згрчило да им је испало из руку, полетело на земљу и разбило се у парам-парчад.

Ипак, милијарде његових крхотина починиле су још више зла него само огледало. Неке од њих нису биле веће од зрна песка и разлетеле су се по целом свету. Дешавало се да упадну човеку у око и да тамо остану. Човек са таквом крхотином у оку почињао је све да види изврнуто или да у свакој ствари примећује само лоше особине. Некима су крхотине доспевале до самог срца и то је било нешто најгоре: срце се претварало у комад леда.
 
Ханс Кристијан Андерсен
 
Овим одломком из "Снежне краљице" могао би се и завршити чланак о телевизији.

Пре 150 година (и пре 50 година) ово је изгледало као бајка. Међутим, испоставило се да је то прецизан, научни опис. Ту чак нису битна срца која су постала комади леда, нити очи рђавих људи које изврћу све што је лепо и добро. Битно је што се то све више узноси и шири се у Космос. То су сателитска телевизија и интернет, који не знају за границе (у сваком погледу), а у скорој будућности то је дигитална телевизија.

Централна телевизија, наравно, снажно делује. Али она им је заиста "испала из руку", тј. измакла контроли - милијарде лап-топ рачунара разлетеле су се по целом свету, и многи људи, и деца, упали су у њих наглавачке. А ускоро ће нанотехнологије однети још једну победу, микрочип ће бити уграђен у око, и Андерсенова бајка ће се обистинити са таквом језивом прецизношћу, да ће је на крају забранити.

Али та забрана неће дуго трајати. Чим се људи потпуно одвикну од читања, забрана ће слободно моћи да се укине.

А све је почињало постепено. Људи су са одушевљењем закорачили у потрошачку еру. И убрзо је потрошња попримила масовне размере. А чим је потрошња постала масовна, самим тим је и поједностављена. Садржај филмова, радио-емисија, часописа и књига спустио се на ниво већ познатог стандарда - на ниво једне универзалне жваке. Дела класичне књижевности скраћују се тако да стану у петнаестоминутну радио-емисију.

Има много људи чије се познавање "Хамлета" своди на једну страницу кратко препричаног садржаја у зборнику који се рекламира овако: "Најзад можете да прочитате све класичне писце".

А политика? То је један стубац у новинама, тачније: две фразе и наслов! Рукама издавача, предузимача, ТВ и радио-водитеља центрифугална сила избацује напоље све што је сувишно и непотребно, све оптерећујуће мисли!..

Што више спорта, игара, разоноде, нека човек увек буде у маси, и тада неће морати да размишља. Што више књига са илустрацијама, што више серија. А духовне хране - што мање. Услед тога се јавља осећај незадовољења, некакав немир.

Часописи су се претворили у неку врсту сирупа од ваниле, а књиге - у заслађене сплачине. Читалац је оставио себи само стрипове, и, разуме се, еротске часописе. И све се то догодило без икаквог притиска "одозго". То није покренуто некаквим унапред прописаним правилима, наредбама, или цензуром. Не! Техника и масовна потрошња довели су до оваквог стања.

Ако не желиш да се човек узбуђује због политике, немој му омогућавати да види обе стране медаље. Нека види само једну страну, а још боље - ниједну. Ако су на власти неспособни људи који се ни у шта не разумеју, то је још увек боље него да се народ буни. Напуните људима главе бројкама и зачините их безазленим чињеницама све док им се не смучи, и њима ће се чинити да су врло образовани. Чак ће имати утисак да о нечему размишљају.

На шта ви трошите своје слободно време? Или јурите аутом преко сто миља на сат, тако да већ ни о чему другом не можете да размишљате, или убијате време играјући неку видео-игру, или седите у соби са телевизором, а с њим нема разговора... Главни ликови су ту, добро се виде, лепо изгледају, говоре вам шта треба да мислите, уствари утувљују вам то у главу. Ви почињете да верујете да је то исправно. Таквом брзином вас наводе на унапред задате закључке, да ваш разум не стиже ни да узвикне: "Па то је чиста глупост!"

За две године рада над овим текстом накупило се много материјала. Припремајући их за објављивање, саплео сам се о фразу: "јурите аутом сто миља на сат". Помислих: шта ће нам миље? Код нас су уобичајени километри...

Гледај, молим те! Па то је Бредберијев текст, чувени роман "451° по Фаренхајту". (Занимљиво, да ли сте приметили где је он почео?)

Описујући свет где књиге читају само државни непријатељи (дисиденти), свет непрекидног даноноћног ТВ програма, Бредбери додаје: "То је интелектуални стандард који је владао последњих пет или више столећа".

Радња романа је смештена у XXV или XXVI век. Он је све описао апсолутно тачно, само је погрешио век. Када је он ово писао још није било полупроводника, није било чак ни таквих речи као "чип" и "нанотехнологија". До времена које он описује није остало пет векова, него можда ни двадесет година.
 
Блиска будућност
 
Ми још увек настраношћу сматрамо псовање пред децом, показивање својих и туђих скривених делова тела... Али време лети, телевизор ради - поучава, васпитава, и ускоро ће настрани постати већина. И онда ће они нас третирати као настране.

Неки научници, видећи како телевизор моћно и брзо пречишћава становништво од морала, забрањених тема и добрих осећања, уверени су да се то ради по плану.

Али обзиром да се то дешава и у Америци, и у Европи, и у нашој Азиопи (само што је код нас јаче изражено; код нас је све јаче изражено), требало би то схватити или као злобну заверу ванземаљаца, или да се то само од себе тако дешава (тј. да су људи хтели боље, а испада горе).

Такав је и тумор. Он нема намеру да убије, он се само брзо развија.

Има предлога да се формира надзорни орган. Слаба је то мера. Повериш васпитавање деце манијацима, а затим формираш надзорни орган да манијаци не би силовали сувише грубо и сувише често. Не, треба да буде измењен садашњи систем избора програма. Треба смислити други систем, који ће узимати у обзир и људе, а не само новац.

Ето, власти затварају вехабијске школе, јер оне васпитавају људе који ће можда некада у будућности нешто лоше направити. А телевизија васпитава убице, које власти почињу да јуре тек када су им руке до рамена у крви, а њихов иницијатор (ТВ) увек је по страни. Зар су из медресе потекле убице обријаних глава, они што дижу аутобусе у ваздух, педофили?..
 
* * *
 
Када је жртва већ на оном свету, а манијак ухваћен, са поносом нас обавештавају: "Одузета је екстремистичка литература! Убица је, како се испоставило, редовно посећивао сајт..." Значи, литература и сајт утичу. А телевизор не утиче?

Постојећи систем се неће одрећи својих добара. На његовој страни је невероватна финансијска моћ, цинизам и суровост.

Али са тумором нико и не покушава да се договори. Он се увек уништава - хемијом, зрачењм или хируршким ножем.

Не схватајући шта се дешава, и не верујући дијагнози (коју су одавно без грешке поставили Андресен, Бредбери, Кларк, Маклуен, Пацлаф), ми се понашамо као кукавице и на све то затварамо очи.
 
А тумор расте и ускоро више неће моћи да се уклони ни операцијом.
 
* * *
 
Телевизор изгледа као највеће достигнуће цивилизације.

Пре две хиљаде година оловне водоводне цеви изгледале су Римљанима као највеће достигнуће науке и технике. У тридесетој години живота они су умирали од тровања оловом.

Пре сто година циљ је био да се путује брзо, лепо и престижно. Тада су издувни гасови били само нежељени ефекат. А данас су постали главни проблем планете.

Сасвим недавно (за време Мао Це Тунга) Кинези су уништавали све врапце да не би кљуцали пиринач. То је било достигнуће "културне револуције". Последица - бубе и гусенице су појеле све.

Људи праве грешке и због тога бивају сурово кажњени. Има мало неправде у томе што наредбу да се убијају врапци издаје велики вођа, а после тога гладује цео народ, осим великог вође.

Телевизија би, захваљујући своме утицају, могла васпитати више здравих, паметних и добрих људи. Али за то је потребно да програм бирају паметни, талентовани и добри људи - научници, лекари, свештеници, учитељи.

Штета је што то уопште није ни био циљ телевизије.

Али није био циљ ни да се бира "просек" по критеријумима памети, доброте и савести.

Циљ није одређивало људско друштво, него Потрошња.

Нама су утувили у главу да све богате земље, па и Русија, живе у потрошачком друштву, а сиромашне земље прижељкују да и оне постану део тог друштва. Али суштина тог израза је потпуно занемарена. Потрошачко друштво је друштво које једе и пије. Ту нема ни идеја, ни узвишених циљева.

То је друштво Злотрошње (тј. злоупотребе власти, јела и др.). Главна је продаја робе данас, а не људи, нити будућност (за многе је то празна, апстрактна реч). За оне који решавају задатак како нешто да продају - све остало је колатерална штета.

Сурове ТВ емисије помажу да се прода роба. Али постоји и колатерална штета. У САД све чешће деца долазе у школу са аутоматом и (што је важно) не убијају непријатеље, или оне који су их увредили, него све одреда: с лева на десно. У Русији тинејџери све чешће дижу себе у ваздух, заједно са аутобусом или станом у коме живе. Лакше им је да направе динамит, него да купе аутомат. Скинхедси и насилници се размножавају у хиљадама, а затвора допадну (ако допадну) појединци, и то тек после убиства. И ускоро ће та деца смислити праву игру, праву "зврчку" ће направити старом, глупом свету, који их мучи домаћим задацима и прањем посуђа... Када они себе дижу у ваздух, гину људи који су се случајно нашли у близини. А када одлуче да се поиграју хемијског напада "Отруј свој град и учини да постане чист", онда ћете се ви присетити овог запажања. Нисте ви бирали манијаке. Али ви сте добровољно и доживотно под њиховом влашћу.

"Што више људи, то боље!" - каже власт, и подстиче наталитет. А каквих људи? Такво питање се уопште не поставља. И за кога је боље? За државу? Коју државу? Будућу? Какву? И најважније - чију?
 
* * *
 
Власти су тако организоване да од свега добијају приход. Неком рат, неком брат - то се односи на власти. Када људи гину, рејтинг власти је у порасту. (После напада на куле близнакиње у Њујорку рејтинг Џорџа Буша је порастао на невероватних 80 процената.)

Тешко да ће власти изменити телевизију. Да су хтеле, већ би то учиниле. Власти се не закопчавају на леђа. Оно што им се у овом тренутку исплати, то чине одлучно, не обазирући се на препреке. Али смешно је слушати када власти почну да говоре о плановима за будуће деценије. Јасно је да су то само речи, које би (макар ради естетике) могле бити паметније.

Телевизија би могла да проповеда добро. Али зашто то не ради? Зато што се то не исплати продавцима и властима. И једнима и другима су потребни глупи и узнемирени људи. Глупи више пију, више пуше, мажу се разним мастима и верују у средства против затвора, перути и непријатног мириса. Узнемирени више пију лекове. Обе категорије много више верују властима, него спокојни и самоуверени људи, који знају своја права и које није лако превести жедне преко воде.

Узнемиреност чини да људи постају далеко погоднији за утицај и управљање.

Потрошач треба да се осећа фалично, узнемирено. И где је онда спас? Одмах прискаче у помоћ телевизор: "Ми ћемо те спасити? Имаш бубуљице, целулит, перут... Брже иди купи овај лек или оно пиво, брже гласај за ове, и не иди на митинг, можеш добити батине!"

Спољна политика је непријатељ пред вратима. Унутрашња је непријатељ на прагу. Споља је НАТО већ испред носа! Унутра је манијак већ у вашем улазу. Сурови и претећи мушки гласови најављују све програме на исти начин, независно од њиховог садржаја. Ако би таквим гласом, каквим телевизор говори оно свакодневно "Само на нашем каналу!" - ако би вам се таквим гласом неко обратио на улици, одмах бисте схватили да вам је дошао крај. Али овако - ништа страшно, само вам мало проширују искуство.

Кремљ и депутати говоре да се брину о нашем психичком и физичком здрављу. Издејствовали су да Олимпијада буде у Сочију, повећали су натписе упозорења на цигаретама - и све је у реду.

А у исто време неки манијак-педофил на свом радном месту изузетно ефикасно развраћа милионе људи, и плаши их истовремено. Проширује деци вокабулар, и подстиче петогодишње дете да пита шта значи израз "до јаја" - и то ради потпуно некажњено. Ако би то радио на улици, гомила би га растргла. Али он иде по кућама, где бака и дете немају никакву заштиту. Твој дом сада више није твоја тврђава, него твоја лабораторија, у коју долазе да врше над тобом веома рђаве огледе.
 
Телевизијска биолошка маса
 
Експерти указују на менталну и душевну деградацију становништва богатих земаља.

Људи престају да се интересују за науку, нико не излази на улице да поздрави људе који освајају космос, северни и јужни пол, океане... Само у уџбеницима може да се прочита како су се масе окупљале на богословске и филозофске диспуте, како стадиони нису били довољни да приме љубитеље поезије. Сва усхићења се не усмеравају на научнике, него на фудбалере, тенисере, фото-моделе (тј. офингере за одела и подлоге за козметику). Приметна је деградација језика и осиромашење речника.

И приметан је пораст телевизијске масе.

Не интелекта, не квалитета, него масе. То јест, телевизија расте као квасац. Расте број телевизијских кутија, канала, часова. Телевизија интензивно узгаја своје гледаоце-робове.

Раст телевизије потискује све остало из нашег живота, као што птић кукавице потискује друге птиће из гнезда у које је подметнут, и то само зато што је гнездо тесно. Телевизија не спаљује књиге (таман посла!), она спаљује време (то није толико очигледно, нема ни дима, ни ватре). Телевизор укида књиге. А то значи: укида човека и цивилизацију.

Како се испољила телевизијска маса?

У годинама слободе (полуслободе) телевизијска маса се у потпуности испољила. Одушевљавала се Лењом Голубковим (партнером "МММ") и чак изабрала Мавродија у Думу (лопова да пише законе!). Маса се таласала пред Кашпировским, лечила се испред екрана од свих болести. Остављала је воду "да се пуни" испред Чумака и оживљавала мртваце.

Волела је рекламу "Ми седимо, а паре се множе", куповала акције и заиста седела чекајући дивиденде.

И сада се из те масе бирају "експерти" и постављају им се "пиплметри". Бирају се тако да међу њима не буду баш много паметни, и да много паметни не доспеју међу њих. Значи, најумнији су искључени из масе. И то из масе која ионако... како да то што пристојније кажемо... која се ионако таласала пред екстрасенсима.

Они који уопште не гледају телевизор поносни су на себе и своју одлучност. Али они, наравно, никако не утичу на рејтинг (па, дакле, ни на друштво). А да ли су они заштићени од телевизије?

Ако су се у вашој згради отвориле три радње: у првом улазу дисконт, у другом продавница интимне робе, у трећем играоница, а подрум постао стециште наркомана, онда чак и ако ви не пијете, не купујете вибраторе, не коцкате се и не дрогирате - ипак је ваш живот затрован, а живот и морал ваше деце су непрестано у опасности.

Насиље и прљавштина висе у ваздуху као смог. Они који немају аутомобил не трују атмосферу. Али ваздух је за све један исти. А он је затрован.

Они који гледају, али нису постали инструмент, не утичу на рејтинг (па, дакле, ни на друштво).

Они се само заглупљују брже од оних што не гледају. Све остало је исто.

И само оних неколико стотина који су постали инструмент - они утичу! И сами на себе, и на оне који гледају, и на оне који не гледају.

Подаци добијени од пиплметара затим се множе бројем станова у граду. То се зове "екстраполација". (Ако је сто људи појело сто хлебова и попило 33 флаше вотке, онда ће милион људи појести милион хлебова и попити 333 хиљаде флаша вотке.) Тако функционише статистика у целом свету.

Пре две године Москву је мерило 300 пиплметара. Данас - 550. Чини се да је због тога мерење рејтинга постало прецизније. Али то је само са гледиште аритметике. Али ми не меримо потрошњу воде.

За нас је важно нешто друго. Тих 550 изабрано је од оних истих пет процената који су спремни да живе са апаратом. Да ли ће се у тих пет процената поставити 300 или 500, или десет хиљада апарата - свеједно је. Битно је да сви апарати стоје код чудних људи који нису као остали свет.

Екстраполација (математички начин рачунања) није увек подесна за рачунање. Ако је човек гладан, њему са сваким прогутаним залогајем постаје све боље. Екстраполација сматра да ће тако бити увек. Међутим, врло брзо са сваким прогутаним залогајем, са сваком испијеном чашицом човеку постаје све горе, и завршава се крајње накарадно.

Рекло би се да смо ми спремни на све. Али пристати (смирити се пред том чињеницом) да хиљаду манијака одлучује како ћемо живети... Чинило нам се да је тих хиљаду људи изманипулисано. Али да иронија буде већа (као и увек), испоставило се да су они манипулатори! Управо ти манијаци раде код нас као вршиоци дужности Гласа Божијег.

У болници је један професор и много техничара и чистачица, а све одлуке се доносе већином гласова. А лечење? Какво лечење?

Ја поштујем труд чистачица, али ипак бих због нечега више волео да ме лечи професор. И да се лекови не прописују референдумом.

Друштво се муњевито заглупљује. Ускоро ће земљу населити бића која притискају дугмад и слушају, а не умеју да читају. То нису људи.

Људско друштво је постало непотребно човеку. Потребу за људским општењем задовољава телевизор (механизам).

Када је штета необориво доказана, али човек ипак наставља да узима отров и не може да се супротстави навици, то значи да је реч о наркотику.

С ким си, онакав си. Болесници формирају телевизијски програм и тако од свих гледалаца праве болеснике. Може ли човек остати нормалан ако свакодневно гледа и слуша лудаке, манијаке и монструме.
 
Шта смо дочекали
 
Поштовани читаоци "МК", ви сте први у свету сазнали ко формира наш телевизијски програм. То су у неку руку духовни богаљи.

Али управо због тога овај чланак ће остати непримећен, потонуће у мочвари без трага.

Телевизијски шефови не могу да признају како су се годинама трудили да добију похвалу од духовних богаља. "Елита" не може да призна да се радовала своме успеху код тих богаља. Сви ствараоци не могу да признају да су се оријентисали на мишљење богаља и са зебњом ишчекивали рејтинг, тј. да су Стваралаштво јевтино продали (и то због кога?).

За већину грађана је неподношљиво да признају ово откриће, јер су годинама конзумирали нечистоте само зато што неки богаљи воле нечистоте. И друштво је трпело. Значи, то је наша заједничка кривица. Требало је само да искључимо телевизор (а нас је 95 процената!), и у једном трену (много брже него по одлуци Думе или налогу председника) телевизија би се изменила. Али ми смо пристали да то гледамо. Грдили смо, негодовали - и гледали.

Милијардери (диктатори у потрошачком друштву) учиниће све да униште или исмеју ово откриће. Оно им се не исплати.

А власти? Па њима је неопходна узнемиреност и глупост становништва (тако се лакше управља).

Отпор може пружити само друштво, организована борба, а не појединци који вапију у пустињи.

Постоји пример. У свету се шири борба против генетски модификованих намирница. Оне су такође генијално достигнуће науке. Поједеш, и не знаш шта ће са тобом бити. Показало се да је та стрепња довољна да све већи број земаља уводи забрану употребе генетски модификованих намирница.

То је само стрепња, а са телевизором је све јасно. Питање је само да ли ће успети да га забране (као оружје за масовно уништавање) или је већ касно?

- Та неће сви постати манијаци!

- Наравно, неће сви. Остаће много добрих људи, а међу њима и ви, поштовани читаоче, ви имате тако мио израз лица.

Сада има мање од једног процента злочинаца, а ми не можемо да дишемо од злочина, затвори су препуни, људи се боје тамних пролаза...

А ако злочинаца буде 5%, 10%? Ко зна на ком проценту живот постаје потпуно неиздржљив? Да би организам умро уопште није потребно да сви његови органи буду оштећени. Прободена јетра, заражена крв, мала рупица на срцу или челу - и доктор жалосно констатује: "повреда са леталним исходом". А мили израз лица (потпуно неоштећеног) постаје стаклен и гаси се.
 
* * *
 
Поштовани читаоци, ви све знате. Можда неко од вас зна шта бива са дечацима и девојчицама који су до своје треће године већ хиљаду пута видели убиства и порнографске сцене?

Сада расте, и већ је скоро одрасло прво поколење, формирано помоћу телевизије базиране на рејтингу. То су деца која су до осамнаесте године видела преко 20 хиљада убистава. Такав народ у историји цивилизације још није постојао.
Немојмо гајити илузије.
 
То је сада народ Русије.

Извор: http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?f=5&t=838&p=58868#p58868

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 40 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ДУШЕКОРИСНЕ  ПОУКЕ ИЗ ОПТИНСКЕ ПУСТИЊЕ:
(избор и превод са руског: "Борба за веру"
 
"Када је Бог у твојој лађи, то не значи да олује неће бити, већ да твоја лађа неће потонути".
 
"Јеванђеље је као падобран - неће ти користити ако је затворено".


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.