Како је објављено канонско и литургијско јединство „две сестринске цркве“ СПЦ и МПЦ, поставља се и питање да ли ће СПЦ неумитно прихватити све што је МПЦ чинила током вишедеценијског раскола.

Једно од актуелних питања је канонизација многих светитеља које је извршила МПЦ током раскола, чију ће канонску исправност морати да испита и призна СПЦ. На специјализованом сајту „Нови Србљак“ су посебно издвојени акатисти и службе нових светитеља на македонском језику:

-       Свети Кипријан Слепченски, дан прослављања 30. април

- Петнаест Струмичких (Тивериопољских) свештеномученика, дан прослављања 28.новембра

- Свети новомученик Агатангел Битољски (Лерински), дан прослављања 27. фебруара 

- Светих четрдесет Битољских преподобномученика, дан прослављања 28. октобра

- Свети Константин Кавасила архиепископ Охридски, дан прослављања 18. октобра

- Преподобни Јоаникије Ракотински, дан прослављања 24.јануара

- Свети Гаврил епископ Велички, дан прослављања 30. децембра.

Канонизација Гаврила, епископа величког

Канонизовани су највише мученици за веру из времена туркократије, као и преподобни Јоаникије Ракотински који је био клирик СПЦ и живео је пре македонског раскола. 

Посебна проблематика је испитивање и потврђивање канонизације епископа МПЦ Гаврила Величког, кога је 2017. године канонизовао архиепископ МПЦ Стефан. Епископ Гаврил, игуман Лесновског манастира, 1989. године је од стране Синода МПЦ хиротонисан за њиховог епископа са титулом епископа Величког. У МПЦ сведоче да се на његовом гробу дешавају чуда, а његове мошти су изложене у храму Светог Николе у Штипу. Како је епископ Гаврило Велички служио за време раскола, свакако је потребно да СПЦ провери његову канонизацију. 

У СПЦ смо већ имали једну потпуно неутемељену локалну канонизацију у митрополији Црногорско-приморској, где је канонизован митрополит Петар II Његош, са датумом прослављања 19.маја. „Канонизација“ Његоша показује колико може бити десакрализовано разумевање појма светости. Такође, сведоци смо и покушаја „канонизација“ митрополита Амфилохија Радовића и епископа Атанасија Јевтића; „чуда“ која им се приписују су типична прелест и представљају култ личности. 

Из историје СПЦ познат је и раскол који настао када је цар Душан, прогласивши српску патријаршију, у освојеним областима поставио српске уместо грчких архијереја. Раскол је био политичке природе, али је превазиђен тек пошто су Срби вратили отете епархије Васељенској патријаршији. То је урађено од стране деспота Јована Угљеше, обласних господара и, коначно, раскол је залечен захваљујући светом кнезу Лазару. 

Решавање раскола може бити могуће само у православном духу, а не у духу екуменистичког дијалога и компромиса. Постојање раскола подразумева и преиспитивање урађеног. 

Стефан Вујчић 

дипл. иконописац Академије СПЦ