header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно arrow Никола Милованчев:О исповести (2019) Стефана Вељановског, који од наше Цркве очекује аутокефалност
Никола Милованчев:О исповести (2019) Стефана Вељановског, који од наше Цркве очекује аутокефалност Штампај Е-пошта
среда, 01 јун 2022

 После завршетка недељне литургије 29. маја 2022., упустих се у разговор са једним побожним и родољубивим младићем од 19 година. Шта из историје занима, преко 400 км далеко од границе Србије, младог човека и оданог сина Српске православне цркве, који 8. јуна треба да полаже матурски испит из историје? Ево питања, које ми је поставио:

„Објасните ми молим Вас, шта се то сада догађа, шта ће бити у Македонији са манастирима и црквама, задужбинама Мрњавчевића, Немањића и других?“. И додаде: „Мени ништа није јасно“

Њега ради, осетих се дужним да објавим овај чланак.

Маја 2019. године је г. Стојан (Стефан) Вељановски дао интервју за Хрватску радио-телевизију (ХРТ) :

 http://borbazaveru.info/content/view/16069/37/

Тај интервју је вишеструко занимљив за верни народ Српске православне цркве (СПЦ), од које г. С. Вељановски жели да добије аутокефалност верске организације, којој је на челу.

Износим неколико запажања у вези тог интервјуа:

Г. С. Вељановски у интервјуу за ХРТ ни једном не спомиње СПЦ, као да никада није постојала, нити постоји у данашњој Републици Северној Македонији; СПЦ он игнорише чак и када га је новинар директно (и врло коректно) питао о односима са другим верским заједницама. Нема Српске православне цркве за Вељановског! Пардон: није за њега постојала тада, те давне 2019. године. Није тада можда знао ни за годинама утамниченог, садашњег канонског архиепископа охридског Јована Вранишковског? Данас изгледа чак и он зна да Српска православна црква постоји? Можда жели да нешто од СПЦ добије?

Г. С. Вељановски (рођен у селу Добрушево битољско) изгледа као да не зна ништа ни о православним Србима Вељановићима (данас Вељановски) из битољског краја. Није чуо? Штета! Да јесте, знао би и за Темељка Вељановића (рођ. 1876) из оближњег битољског села Новаци (својевремено председника општине у Новацима), који је познат као кључни сведок против Аписа на Солунском процесу 1917.

 

Осамдесетих година 19. века је у Добрушеву, родном селу С. Вељановског, по турском попису вилајета Битољ, било 76 кућа са 290 душа – сви православни (наведено по књизи Спиридона Гопчевића „Македониен унд Алт-Сербиен“, Беч 1889, стр. 409). Да питамо С. Вељановског: је ли тај православни народ његовог родног села постојао или су то Турци измислили? Зар су тада Турци измислили и топониме битољског краја Мало Србце, Старо Србце, Рашане (Раштане)? И је ли сав тај православни народ био некрштен, или само С. В. има велику рупу у својим сазнањима, да не кажем злонамерним историјским фалсификатима?

А тешка је била борба његових предака из села Добрушево, родног села Стојана Вељановског, за очување њихове писмености и националног бића. Да није, не би 3. марта 1897. молили турске власти да им у селу дозволе отварање српске школе (Јован Пејин: О обнови рада и оснивању српских школа у Старој Србији и Македонији, Вардарски зборник, књ. 1, САНУ, Београд, 1999, стр. 324).

Зар није постојао ни наш национални радник Мирча Поповић, преседник општине Добрушево, којег је краљ Александар крајем 1928, приликом посете Битољу, одликовао орденом Светог Саве? Истина је другачија: постојао је тај заслужни национални радник на Југу и М. Поповићу је орден уручен од стране великог жупана Добрице Матковића, у Добрушеву, 9. новембра 1928. („Време“, Београд, 11. новембар 1928, стр. 5).

Стидите се, г. Вељановски – зар толике неистине доликују једном верском достојанственику (неки Вас за то сматрају)?

У овом интервјуу г. Вељановски неистинито приказује, односно инсинуира, као да је цело подручје данашње Републике Северне Македоније, у прошлости било под јурисдикцијом Охридске архиепископије. Он више пута спомиње укинуће Охридске архиепископије од стране турских власти 1767. (годину дана раније укинута је и Пећка патријаршија); оставимо сада по страни што су од Турака оба укинућа „братски“ тражили претходници садашњег патријарха цариградског Вартоломеја, да би раширили своје јурисдикционо подручје. Зато се поставља питање, зна ли г. Вељановски да је тада (17. и 18. век, до 1766) нпр. подручје Скопља, односно Скопске епархије припадало Пећкој патријаршији (Српској цркви) а не Охридској архиепископији? С обзиром на то да се г. Вељановски хвали да је био ватикански стипендиста, вероватно ће у том погледу веровати извештају Франћеска де Леонардиса из 1644. и 1645. године, који се чува у ватиканском архиву (Марко Јачов: Списи Конгрегације за пропаганду вере у Риму о Србима 1622-1644, књ. 1, Београд 1986, стр. 651-658).

Зар му је непознато и постојање (у оквиру Српске цркве, Пећке патријаршије), епархије кратовске и штипске, односно нпр. њеног владике Макарија 1620. године?

Зар му је непознато и, један век раније, страдање кратовског владике Пахомија (1523 – 1541), у време пре обнове Пећке патријаршије. Овај наш страдалник је искључен из цркве и анатемисан „јер је хиротонију примио из руку митрополита Павла (смедеревског – нап. Н. М.) и пристао уз њега у намери да се обнови Српска патријаршија“ (Сава епископ Шумадијски, Српски јерарси, Београд 1996, стр. 395). Да, многострадални су били и у прошлости наши духовни пастири на простору данашње Северне Македоније.

Када смо већ код охридских архиепископа, зар се нпр. архиепископ охридски Симеон (пре тога митрополит рашки од 1526 до 1550 г.) не може назвати српским епископом, иако је био Србин из Рашке и ту, близу реке Рас, сазидао цркву свете великомученице Варваре?

Од 3. мин. 20″ интервјуа даље, г. Вељановски каже: „Црква у Македонији није могла да се обнови (од укидања Охридске архиепископије 1767.) до обнове македонске државе – по Другом светком рату“; дакле, по Вељановском, од 1767. до 1945. није било православне цркве у Македонији!

Да ли је могуће да С. Вељановски, који себе назива „архиепископом охридским“ не зна ко је био канонски (не расколнички и ватиканским новцем школовани) владика охридски од 1920. до 1931. године, а затим до 1936. епископ охридско-битољске епархије? Зар никада није чуо за владику Николаја Велимировића? Да је барем у детињству своје претке питао, можда би нешто и знао…

Мисли ли он то и да се од 1767. до 1945, скоро 180 година његови стари нису крстили, венчавали, сахрањивали у православној вери, да су чекали Јосипа Броза и Лазара Колишевског да дођу на власт и уведу црквени православни поредак у том крају?

Има ли наде за г. с. Вељановског, може ли му се опростити, па и са њим озбиљно поразговарати? Да, свакако. Али – УСЛОВ ЈЕ ДА СЕ ОН ПРЕ ТОГА ИСКРЕНО ПОКАЈЕ!
Да би се за то покајање лакше одлучио, а да би нешто и научио, цитираћу неколико строфа једне старе народне песме из битољског краја (по Спридону Гопчевићу, Беч 1889, стр. 358):

8. Од Девол стана на Елбасан дојдох,
Елбасански србски моми шкипетарски зборет!
20. Од Струмица стана на Серес дојдох,
Серески србски моми гркомански зборет!
25. Од Самоков стана на Пазарџик дојдох,
Пазарџиски србски моми како турски зборет!
29. Од Орханли стана на Никопољ дојдох,
Никопољски србски моми по бугарско зборет!
32. Од Крајова стан до Ломпаланка дојдох,
Ломпалански сите моми просто србско зборет!
60. Од Битоља стана сва Србија пројдох
Сва Србија пројдох, моме ја не најдох
Како тебе бела Маро нигде не најдох

61. Сви градови пројдох у Србија мила
У Србија мила царштина ни наша;
Како тебе, бели Битољ, нигде не најдох!

 

Извор: https://www.in4s.net

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 02 јун 2022 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 32 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.