ПОРФИРИЈЕ НА ВАРТОЛОМЕЈЕВОМ КУРСУ ДРОБЉЕЊА СПЦ -

"Архиепископ" Стефан: "Охрид је град Цркве цркава"

„...Ево, Ваша Светости, из Ваших уста је дошла радост за земљу просвећену Павловим речима, утеха је дошла свим охридским првојерарсима кроз векове, стигла је правда за Охрид – нашу древну катедру, за град светих Климента и Наума, за град Цркву цркава, за град звани словенски Јерусалим, у коме је вековни извор свесловенске духовности и културе, за град који бди над нашом прошлошћу и нашом садашњошћу, а верујемо и над нашом будућношћу!

 Сада ће и Света Софија Охридска, тај вековни храм на коме су видљиви сви наши ожиљци из прошлости, наставити да буде храм заједничких евхаристијских радости, храм у коме ће се наставити учвршћивање љубави и јачање јединства са свим помесним Православнима Црквама...“

Каобајаги архиепископ није пропустио да нагласи да је расколник из Истанбула  капо ди тути капи „православним“ екуменистима:

„Евхаристијским јединством, благословеноим актом Васељенске Патријаршије, а од вас показаним на делу кроз заједничку саслуживање, потврђује се и наше међусобно јединство у вери, које произилази из јединог извора љубави – од Духа Светог, од Онога који освећује добре мисли, добре одлуке и добра дела. А где су вера и љубав, ту се надограђује и једномислије и јеванђелска једнодушност...

Од данас па надаље, после овог дана пуног благодатних дарова и после наше предстојеће посете за Педесетницу Васељенској Патријаршији, верујемо да ћемо новом духовном снагом наставити да црпимо из Извора живе воде, што ће подстаћи још већи духовни раст у животу Македонске Архиепископије, користећи ваше и искуство других сестринских Цркава...

Као што рекосмо, ко има јачи стомак мегаломаничну говоранцију овог Македонца може да прочита овде:

http://www.spc.rs

А ШТА ЈЕ КЉУЧНО У ПОРФИРИЈЕВОЈ "ТОМОСКОЈ" ГОВОРАНЦИЈИ

"...Данас смо чули шта је молитва Христова Богу Оцу, шта је закон, који је закон  живота за нас, шта је Његова заповест да сви једно буду. Зато Црква, браћо и сестре, јесте једна и онда када се умножава. Морамо знати да је то у духу Јеванђеља Христовог и речи Његове, да се Она не дели тада, него се умножава и расте растући у љубави. Умножавајући се у љубави Црква се не дели по својим саставним деловима, да би се затварала у себе, да би се одвајала, да би неговала искључиво нешто што има земаљски циљ, него се у њеном свеопштем јединству, по заповести Христовој, умножава и организује тако да и оно што је земаљско и оно што је дар од Бога на најбољи могући начин расте и да кроз тај раст сваки, условно речено, део Цркве може да дарује себе другим деловима, другим удовима Цркве, а да сви заједно растемо у љубави и јединству вере. То јесте и порука и поука данашњег празника Светих отаца Првог васељенског сабора. Три стотине и осамнаест отаца који су нам оставили истинску и праву веру да бисмо по њој живели, знајући да од чувања и живота у истинској и правој вери ми можемо бити аутентични, можемо бити Христови, и наш живот онда јесте истински исправан и православан."

Иста оваква, екуменистичка фразеологија, биће изговорена у Храму Светог Саве када српски екуменисти буду прогласили уједињење са Ватиканом.  Народ ни тада, као ни сада, неће да примети да Порфирије подмеће да је - наводно - заповест Христова "да сви једно буду". То су речи Христове из Његове Првосвештеничке молитве из главе 17. Јеванђеља по Јовану, за које Порфирије није навео упоредно место, да се може проверити то што цитира. Јер, када би се проверило, свако би видео да се Христос у тој молитви моли само за оне које Му је Отац дао, за своје ученике: "Ја се за њих молим: не молим се за (сав) свет, него за оне које си ми дао, јер су твоји". А Очеви нису ни расколници ни јеретици, што су, заправо, екуменисти - било македонски, фанарски или српски...

Затим Порфирије подмеће  да се Црква "умножава и расте у љубави... и не дели по својим саставним деловима, да би се затварала у себе, да би се одвајала..." и да је то - као бајаги - "...порука и поука данашњег празника Светих отаца Првог васељенског сабора".

А порука  Отаца Првог Васељенског и осталих Сабора је била: због љубави према Истини, болесни и гњили удови (који се не кају) се одсецају и анатемишу, да би се Тело Цркве очувало здравим.  По Порфиријевој екуменистичко логици, Црква је тада требало да почне да се суши и вене, јер је одсекла један свој "саставни део" (Арија и његове присталице), а она је баш тада процветала и узрастала у меру висине раста Христовог.

А Свети Кипријан Картагински говори да расколници и јеретици нису имали љубави, те су због тога, и нарушили јединство Цркве:

„Ђаво је смислио јереси и расколе, како би срушио веру, изопачио истину, и растргао јединство (у вери). Његови служитељи проповедају вероломство под изговором вере, антихриста под именом Христа и прикривајући лаж својом наводном правдољубивошћу, префињеним лукавством уништавају истину… и као што ђаво није Христос, мада и обмањује његовим именом, тако се ни хришћанином не може сматрати онај, који не пребива у истини Његовог Јеванђеља и вере”, па продужава не правећи никакву разлику између расколника и јеретика: „Господ наш Исус Христос у Свом Јеванђељу је сведочио да су Његови противници они који нису с Њим и који не сакупљајући са Њим растерују стадо Његово (…) Такође и блажени Апостол Јован (Богослов) није разликовао било какву јерес од раскола и није конкретно говорио о некима који су се одвојили, већ је све који су одступили од Цркве и деловали против ње, назвао антихристима. Одавде је очигледно да су противници Господњи и антихристи сви они за које се јасно зна да су одступили од љубави и јединства Саборне Цркве.”

(Писмо Магну о крштењу Новацијана – Св. Кипријан Картагински)

А отац Јустин:

"БЕЗ ПОКАЈАЊА и ступања у Истиниту Цркву Христову неприродно је и бесмислено говорити о неком уједињењу „цркава", о дијалогу љубави и intercommunio..."

А код Македонаца се не види ни трунцица покајања - види се само национално-верска мегаломанија самопроглашавања за цркву која је одмах испод "Васељенске мајке цркве", a "архиепископ" Стефан за степен ниже од "Његове Божанске Свесветости" (како у свом патос-улизништву тај исти Стефан титулише Вартоломеја).

П.С.

А да бисте - драги наши читаоци - видели шта заиста стоји иза давања аутокефалије Македонцима - на шта смо указали у нашим саопштењима (овде:) -, обратите пажњу на крај претпоследњег пасуса Порфиријевог "томоског" говора (овде:):

"Да би се то пројавило и формално, дужни смо да пошаљемо своју одлуку и другим помесним Црквима, како би свака, по канонском реду, исказала свој став у ономе што мислимо да је једини исправан, нормалан и најбољи пут за Цркву Христову у Њеној пуноћи, а то значи и за Цркву у Северној Македонији и ЗА ЦРКВУ У СРБИЈИ и другде.  

Он Српску Православну Цркву назива "Црква у Србији", како је Српску Цркву назвао и Вартоломеј (овде:). Дакле, иза лажне аутокефалности стоји дробљење СПЦ по некадашњим границама републикама СФРЈ и предаја наше дијаспоре у руке Фанаро-Ватикана. "Томос" Македонцима је само печат и круна те издаје!