header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно arrow Сукоб екумениста: Бискуп–Гргуровци преко антицрквеног лица Родољуба Кубата напали на Буловићa
Сукоб екумениста: Бискуп–Гргуровци преко антицрквеног лица Родољуба Кубата напали на Буловићa Штампај Е-пошта
субота, 18 јун 2022

 Родољуб Кубат:

Иринеј - човјек немира

Мајка Зора га у утроби, уз помоћ чо'ека Мије, доњела на сјевер Бачке у равно село Станишић. Буловићи су ту дошли из Битилића, далматинског села. Битилић је крај Кијева, источно од Книна. Јужно од планине Динаре, а источно од Књиња; на југу је Перућко језеро, на истоку Бушко блато.

Битилић је окружен српским селима и светињама. На Цетини извире ријека Цетина, која се код Макарске улива у Јадран. Поврх самог извора, на брдашцу је стара Црква из 6. вијека. Нешто наниже на обали Перуће некада је био драгуљ православља – манастир Драговић. Са Динаре се на ведроме дану могао видјети Драговић, Перућа, извор Цетине и древна Црквица. Оштро око би видјело Битилић под Динаром и брдо Марино, станиште орлова крсташа.

На рођењу је добио име Мирко, што је послужило ави Јустину да га само погрчи. На Косову је замонашен, у Високим Дечанима љета Господњег 1969. Ту је Мирко заборавио мир овога свијета и отиснуо се у калуђерски немир. Отишао је у Грчку да студира на Марку Евгенику, противнику Фијорентинске уније. Марко једини није потписао указ о јединству два крила Христове Цркве. Био је епископ малоазијског града Ефеса, мјеста проповједи љубљеног ученика Јована. Ефес је био древни грчки град, један од најзначајних на истоку Римског царства. Иринеј је радо бјежао из атинске вреве и вријеме проводио код старца Порфирија - човјека љубави и мира.

Боравио је у монашкој школи код Василија Острошког, гдје је подучавао младе питомце. Скривену доброту срца, откривао је млади Цуце - Радован Биговић. Радован је причао како му је давао колаче и књиге, водио у шетњу и показивао мошти свеца. Увјек је Мирко био склон интригама и трачу. Једне прилике му је митрополит црногорски Данило Дајковић рекао: Чуј, Иринеју, мани ме калуђерских марифетлука: Ја сам човјек домаћин, а ви самоглавци. Радо се присјећао тих догађаја, срчући каву кроз бркове, ту у клубу професора, који је сам по једном несташном ученику назвао „Триа капа“.

 

Дуго је студирао, и коначно одбранио докторат пред седмочланом комисијом. Сава Аугуридис је ниподаштавао његову науку, сматрајући да је рад само монументални споменик византијског грчког, међу учењацима званог катаревуси. У Београду га је чекала катедра Новог Завјета, који није научно изучавао. Поставили су га за управитеља зграде у улици Краља Петра 2. Немирне студенте кротио је тако, што је зграду оковао у затворске решетке. Више пута су га бирали за декана, чега се касније присјећао. Сирота Црква је тада на својим леђима носила црквену просвету. Декан је једном недељно ишао на пријем код патријарха Германа. Иринеј је говорио да је декан Богословског имао предност пред митрополитима. Патријарх је имао слуха за Божију науку. Иринеја је још старац Порфирије видио као заштитника тог светог училишта.

Ту га је затекла и епископска служба, прво викара патријарха, а потом епископа бачког (бечког) двора. Служба му се поклопила са избором Павла за пећког архиепископа. Историја њихових односа остаће многима тајна. Улога Буловића у ратним деведесетим је противрјечна. Мира Марковић га је звала омиљеним митрополитом, што су грешком рекли на РТС. Наговорио је Павла да буде извиждан на Теразијама, учествовао је у склапању мира између зараћених страна у Босни и Херцеговини. Разметао се пријатељством са голобрадим војводом Шешељом и проклетим Драшковићем Вуком. Временом је немирни Иринеј постао моћан, сива еминенција Цркве и државе, клерикални дипломата од којег је свако зазирао. А како и не био, довољно је било само видјети његову исушену фигуру, широку мантију и зли поглед.

Није то ништа како су га звали новинари, његови најбољи пријатељи. Говорили су му иза леђа: Злиринеј, Панонски сотона, Врач са сјевера, заштитник грешника и невидљиви чувар трона патријарха. Сам се прогласио за гласноговорника Светог Сабора, а тек колико је пута био члан Синода. Иринеј је оваплоћење воље за моћи, двапут кандидат, никако патријарх. А том мјесто бијаше његов дјечачки сан. Утјеху је нашао уз цујку и мјесту станог синодалца.

 

У академску пензију је отишао без иједног научног рада. Није да то би за њега проблем. Рјешавао је Иринеј много веће загонетке, али га силне црквене службе одаљише од богословља. По несрећи у'ватио се у коло са политичарима, лажним родољубима и монашким вуцибатинама. Све их је он надилазио усвојеном бечком културом. Нико као он није знао грчки језик, а течно је говорио руски и њемачки. Сви су поштовали његов дар језика, глосолалију која је још ишчезла у раној Цркви. Иринеј је био полиглота. Штета је за нашу науку, што се није посветио томе. Могао је надмашити Вука и Даничића, направити грчко-српски словар. Много је хтјео, а мало постигао. Тако то обично била гордим калуђерима, који све што имају носе са собом.

Остаће свакако многи ученици, што би народ прост рекао: скупљени с коца и конопца. Довољно је било само му поласкати калуђерску сујети, и већ си био на Иринејевој трпези немира. По нечем је сличан краљу Лиру - сви ласкавци и шаптачи ће га издати, баш к'о и остарелог краља ћерке мезимице. Пошту ће му одати они незахвали, дрски и својеглави. Ти дрски проклетници нису га се бојали, него поштовали и сажаљевали. Ласкавцима је дао куле и градове, деканства и професуре, дезинформативну службу СПЦ, којом је љубоморно манипулисао, као нико прије, нити послије. Иринеј је увјек гледао на двије стране, усуд који му је Бог предао.

Буловићи славе Светога Јована. На пријему за славу, Нови Сад је испуњавала множина његових безбожника. У суштини, свих их је познавао у душу, и негдје дубоко презирао. Мрзио је њихов кукавичлук, похоту, лицемјерје, користољубље, распојасаност, неумјереност ... Свих седам смртних гријехова, на чијем челу је стајала гордост - друга родирељка владике Буловића. Опсједнут ничеанском вољом за моћ, заборави ријечи пророка Исаије: „Како паде с неба, звијездо Данице. Ти који си се уздизао на другима“. Исаијин Лучоноша историјски је био асирски цар Саргон други. Теолошки: вјечни отпадник, који као муња са неба паде. На Факултет би обично долазио око поднева. Пред њим је ишао возач Бојан. Брадати возач је био као Јован Крститељ, који је, идући испред, поравнавао пут пред господаром Бачке. На рјетким предавањима, говорио је тихо и споро, из даљине је више личило на мумлање сјенки из Ада. Једино што је тумачио било је Пролог Јеванђеља по Јовану и Апокалипсис Јованов. Протумачио је, ал' није записано, цијели Пролог, а Откривење тек до треће главе. Имао је за то добро оправдање: „Све ће се и онако открити“!

Једног од својих ученика, којег је дуго држао у крилу, шиљавши га у Њемачку, и радујући се његовој асистентури; помогао му да нађе кров над главом. Једном ми је тај незахвални испричао, како је код њега на двору полагао испит. Дуго су Иринеја сестре будиле. Једва се свукао низ степениште. Ученику је рекао да сам себе подсјећа на динарског старца. Ученик је и то рекао да га је Филотеја заљевала цујком да проглед. Када је будући наследник кренуо кући, владика је рекао сестри: „Дај да нешто пошаљемо дјетету. Син му се роди, којем надјенуше име по патрону цијеле Русије - светом Сергију Радоњешком“. Игром случаја, ученикова сапутница била је имењакиња немирног Мирка. Када се поздрављао са бачким владиком, учењак је кренуо на сјевер Бачке, гдје су га чекали жена и малени син. Иринеј их је поздраво благословом свога мира.

Тог ученика је посве надахнуо на једном предавању у амфитеатру ПБФ, када је устврдио да су богословљу потребне нове мисли и нови језик. Баш по оној библијској: „Не иде ново вино у мјехове старе“. Све ми ово ученик исприча, гледајући зграду Богословије, сјећајући се лијепих дана и кава у клубу „Триа капа“.

 

 

Извор: "Директно"

 

Последњи пут ажурирано ( субота, 18 јун 2022 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 51 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.