Да ли по сопственом нахођењу или по препоруци црквеног врха, о. Велибор Џомић, патријаршијин стручњак за правна и канонска питања, пре неки дан се огласио апологијом у вези са давањем аутокефалије „Македонској православној цркви.“

У осврту који следи, израз „апологија“ се не користи пежоративно него у добром значењу те речи, а то је „оправдање“ или „одбрана.“ Оцу Велибору се не може замерити што је по службеној дужности, аргумента ради, преузео на себе да брани поступак својих претпостављених. Али с обзиром на танкост његових аргумената, који ни по тумачењу које је најповољније по њега нису на висини његове стручности и интелекта, могло би се нагађати да их ни он не сматра претерано убедљивим.

Отац Велибор, у својој реплици критичарима издавања томоса о аутокефалности „Македонској православној цркви,“ наглашава да је „Свети архијерејски сабор највише јерархијско представништво, црквенозаконодавна власт, поред осталог, и у пословима унутрашњег уређења цркве. Дакле, Свети архијерејски сабор је једини орган СПЦ који је надлежан да доноси и одлуке у погледу унутрашњег уређења цркве. Надлежност Светог архијерејског сабора је у погледу одлука о МПЦ – ОА неспорна, а одлуке су донете једногласно.“

Пре свега, ово није била одлука о унутрашњем уређењу него разграђивању Српске православне цркве, и то је прва опаска која би се имала истаћи. Затим, не оспоравајући надлежност црквеног тела које о. Велибор помиње да доноси одлуке овакве врсте, право питање није то него гласи да ли је одлука, донесена у овом случају без шире консултације, оправдана. То је разлог зашто су се, како о.  Велибор правилно примећује, „појавиле одређене критике одлукa Светог архијерејског сабора Српске православне цркве о новом канонском статусу Македонске православне цркве – Охридске архиепископије,“ а не што постоји сумња у начелну компетентност Светог архијерејског сабора да такву одлуку донесе, под претпоставком да је оправдана.

Уваженог колегу оца Велибора требало би подсетити да и држава, поред прописаних процедура које има за доношење одлука, када се суочава са неким крупнијим питањем то питање износи на референдум. У Цркви не постоји установа слична референдуму, али постоје механизми, црквенонародни сабор на пример, и разни други начини, да се по неком крупном питању као што је ово консултује црквена јавност, уколико у јерархији постоји добра воља за то. Тим путем не само што се није ишло, већ је, на против, крупна одлука везано за решавање црквених прилика у Македонији била донесена конспиративно и на препад, а то је чињеница коју – независно од оцене меритума те одлуке – ни њен најревноснији апологета не би могао да оспори.

У наставку, о. Велибор аргументише да „ни за једну саборску одлуку није предвиђена претходна јавна или унутарцрквена расправа“. Позивајући се на Устав и пословник, о. Велибор је формално у праву, али са становишта православног начина доношења значајних црквених одлука, суштински он то није, и само нам преостаје да се надамо да је дубоко у срцу и он свестан те чињенице. У Православној цркви саборни начин одлучивања има превасходство у односу на вертикални, командни систем одлучивања који је карактеристичан за неке друге црквене организације, које православни епископи не би требало да подражавају. Да овоме додамо и врло важан детаљ да казуистика, чији се трагови јасно назиру у аргументацији о. Велибора, такође није својствена православном стилу размишљања и излагања.

Суштина, дакле, није у томе шта у пословнику пише, а што би се без икакве замерке могло практиковати по рутинским и мање важним питањима, него је у нечем другом. А то је следеће: како би у духу православне саборности требало решавати питања која су од суштинског значаја по Цркву, а то подразумева не неколико десетина припадника вишег клира, него цео црквени народ.

Јасно је да саборност није начин како се одлуке доносе у Ватикану, али у Православљу јесте, или би барем било пожељно и светоотачки одговорно да се тако чини. Одлуке које су суштински значајне по целу православну или помесну Цркву не доносе се у глави једнога човека, нити у неком уском кругу, без обзира на то шта је предвиђено пословником тог органа.

Отац Велибор даље наводи да је „у делу јавности на крајње недобронамеран начин намерно стварана слика да се СПЦ у мају ове године ‘одрекла светиња из немањићког периода’, а такве тврдњe уопште нису тачне“. Па потеже вучићевску логику у односу на наводну беспомоћност српске државе на Косову и Метохији, с тим што у овом случају то резоновање о. Велибор примењује на ограничене могућности којима Српска православна црква располаже у Македонији:

„Наша црква у време доношења саборских одлука у мају ове године није имала ни право својине, ни право државине ни над једним православним манастиром или храмом који је 1959. године припао МПЦ. Од 1967. године ниједан српски патријарх, епископ или свештеник није служио у немањићким и другим светињама на територији данашње Републике Северне Македоније,“ те да се Свети архијерејски сабор „није ни могао одрећи права којих нема већ више од пола века“. Казуистички гледано, ово је формално тачно. Било би подједнако тачно рећи и за јеврејску верску заједницу да скоро две хиљаде година није имала ни право својине ни државине над својим верским објектима и светим местима у Палестини. Право јачег, међутим, а у нашем случају то се односи на комунистичку власт и њене локалне епигоне од онда па до сада, никако не потире морално право, које је неуништиво. У погодном  историјском тренутку морално право опет се може претворити у право својине и државине, као што смо сведоци у случају Израела и јеврејског народа. Да ли је о. Велибор разматрао могућност да одлуке Дрезденског конгреса КПЈ, које су оквир одакле су настали македонска држава, етничка посебност, „црква,“ и сви остали атрибути наметнуте посебности, да те одлуке у историјској перспективи нису коначне и да не представљају Фукујамин „крај историје,“ бар не што се српског народа и његове Цркве тиче?

Даљња судбина и припадност православних светиња на територији данашње Македоније питање је од капиталног моралног и културног значаја. Оно се не може гурнути под тепих нити обесмислити позивањем на пословник Светог архијерејског сабора и на исход гласања на седници која се овим питањем бавила. Зато се оштро и без увијања мора поставити питање коме та добра припадају, ко је у коначници позван да о њима одлучује, и чија  историјска и морална права морају бити испоштована приликом доношења таквих одлука? Кристално је јасно да је морални титулар свих тих добара, без обзира на то шта пише у катастру, у првом реду српски верујући народ из којег се, у заједници са јерархијом, Српска православна црква састоји, а шире гледано то је српски народ у целини, без обзира на верско опредељење, зато што се ради о културној заоставштини свих његових припадника и зато што су је ктитори даровали српском народу а на коришћење Српској православној цркви, а не некој другој, накнадно измишљеној организацији.

Улога Цркве није да се понаша у својству власника, са правом отуђивања, него администратора, пожељно добросавесног, као што управни одбор задужбине није власник него само управитељ предметних добара, али увек у складу са наменом коју је задужбинар одредио.

Самим тим, искључива и самовољна одлука патријарха и Сабора којом се ова добра у пакету великодушно препуштају „на коришћење“ другом, без икаквог је утемељења. Пре свега, следећи логику самога о. Велибора, нико ко, као што он каже, нема ни „право својине, ни право државине“ не може другоме да уступи, па ни само на коришћење, нешто над чиме нема никакву власт. Али много важније од тога, Сабор не може другима препуштати добра чији власник сам није, већ којима само управља, и то на корист Српске цркве, која је шира и већа од четрдесетак чланова који   тренутно чине састав Сабора, и штитећи интересе правог власника, а то је српски народ. А најмање у тренуцима када је и сам условљен спољним политичким притисцима и црквенополитичким комбинацијама његових водећих припадника.

У закључку, једно гласно размишљање. Ако је одлука о додели аутокефалности гарнитури која се представља као „Македонска црква,“ уз подстицајно преношење права на коришћење српских светиња, уистину добар и разуман поступак, и ако су епископи Српске православне цркве на свом заседању такву одлуку заиста  једногласно и из дубоког уверења донели, зашто о томе колективно као заливени ћуте? Зашто је задатак одбране тог поступка препуштен једном клирику, ма колико стручан и упућен он био? Зар то није чудно и зар то не покреће значајне недоумице о атмосфери у којој је ова важна одлука била донета? И зар то прећутно не сугерише да архијереји итекако имају свест о проблематичности решења за које су се колективно јавно, али појединачно анонимно определили?