header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно arrow Прича о великој светињи на острву Жањице, на улазу у Бококоторски залив
Прича о великој светињи на острву Жањице, на улазу у Бококоторски залив Штампај Е-пошта
субота, 19 новембар 2022

 Манастир Ваведења Пресвете Богородице

Посетилац: Молим Вас да кажете нешто о историјату манастира.

Чувар светиње:  Ово је манастир Ваведења Пресвете Богородице... Е, ја вам могу рећи о предању које је мени предато од овог локалног становништва и људи из цркве који су, такође, учествовали у томе. Каже да су у дванаестом вијеку грчки монаси доживели бродолом овдје, у околини острва, спасили су се изласком на тада пусто острво и у знак захвалности Богу што су остали живи одлучили су да ту подигну цркву, манастир.

Посетилац:   Као православни?

Чувар светиње:   Јесте, јесте. И тако је кренуо тај духовни живот.

Посетилац: Значи, направили су цркву?

Чувар светиње:   Да. И они су донели са собом, тад', чудотворну икону Мајке Божије, и она је била овдје све до петнаестог вијека. И у петнаестом вијеку су Млечани владали овим подручјем, и једноставно они, или већ неко од те групације, је дошао, отео ту икону. Као свака власт, кад' јој се свиди нешто, дође и узме – не пита. И они су је однели у римокатолички самостан у Оребић, у данашњој Хрватској. Међутим, врло брзо послије тога икона се сама врати овдје. Онда они дођу други пут, узму је, однесу - она се и други пут врати. И трећи пут кад' су дошли, да не би имала гдје да се враћа, нажалост – порушили су све (овај манастир). А њу су оковали у ланце тамо, по људској слабости мислећи да могу спријечити, ако је воља Божија, да се врати поново. Тад' је манастир опустио. У једном документу, у римокатоличкој цркви, се спомиње да су овдје била нека два њихова фрањевца, или тако, неки кратак период. Углавном, манастир је..

Посетилац:        У ком веку?

Чувар светиње:   После тог прогона православних. И шта се дешава - у осамнаестом вијеку римокатоличка црква покреће званичан судски процес, пред аустроугарским судом, да је манастри њен. У Бечу је процес био. И у том периоду рибари, ловећи рибу овдје око острва, нађу један мали предмет и испостави се да је то печат манастирски. И он буде један од главних доказа да је манастир православни. И донесе тај суд ту одлуку и тад се други пут обнавља ова светиња. А чудо са печатом је такво да је он провео, малтене од тог периода рушења, значи петнаести вијек, у мору. А знамо кад' бациш било шта у море – поједе га со, изгуби свој облик, а с друге стране...

Посетилац:   Затрпа га песак, или га однесе далеко...

Чувар светиње:   Однесе море, због невремена овдје, стијене тешке тонама, помјера, а тај мали предмет... То је значи Божије, промисао Божији, Божије чудо. И тад' се, да кажемо, поново обнавља светиња. Али, после другог рата са доласком ових несретних комуниста бива поново запуштено, уништено... једно ужасно стање. Значи, у моменту када је почела обнова у цркви је био кревет. Људи су ту камповали, роштиљали... не осуђујем их, далеко од тога, јер било је напуштено, ово је интереснатно мјесто... у свом незнању, нису знали, безбожни. Тако да кажем, не осуђујем уопште те људе. Али кажем да је слика била грозна – све је било порушено, ниси могао проћи унутра, ови зидови сви оронули  и, хвала Богу, тад' је почела трећа обнова и од тад' се овде живи, служи и ради. А печат који је био доказ на суду је сачуван и ено га у манастиру Савина, у њиховој ризници се чува, јесте. А икона која је била овдје, такође, је и даље у том самостану у Оребићу. И један мој пријатељ ишао је тамо...

Посетилац:   И даље је окована у ланце?

Чувар светиње:   Није, прошло их је, мало, то лудило да кажем... Тако да није. Али има, по мени, још гора ствар: измјестили су је из цркве која је мјесто молитве и пребацили је у неки музејски, галеријски простор гдје наплаћују улаз.

Посетилац:   Као и „Филермоса“ на Цетињу, која је у музеју а не у манастиру...

Чувар светиње:    Да, да. Значи није у питању да се моле људи пред њом. Али добро, то је њихова ствар. Мене доста људи пита када ће се вратити она овдје а ја им кажем да се вратила. На невидљив начин Мајка Божија се, својим покровитељством, вратила овдје оног момента када је почела обнова. И то свакодневно доживљавају људи који живе овде а и пуно њих који дођу с љубављу, вјером и надом да се помоле. Чак смо имали више неких случајева али један је био најупечатљивји – када је једно мали дијете, од 7-8 година, приликом молитве ту, заједничке, видило Мајку Божију међу нама како се заједно са нама моли. Значи то је Божија кућа, Божија благодат, па ко хоће да види – види а ко неће... опет слобода је чудо. Ето, то ти је кратак историјат, оно што ја знам, што су ми казали други људи...

Посетилац:   Сажето, сасвим јасно и сасвим довољно.

Чувар светиње:   Јесте...

Посетилац:        Сутра ће бити служба овде?

Чувар светиње:   Неће зато што ово припада манастиру Тврдош, метох манастира Тврдош, и они (свештенослужитељи) долазе по могућности. Обично када служимо свете литургије то нису ни суботе ни недеље већ неки радни дан. Ето... а у љетном периоду имамо и суботом и недељом, понекад, зато што има доста свештеника који дођу ту на одмор па ја искористим да их...овај, понудим им да одслужимо свету литургију...па ето тако. Има велики број вјенчања и крштења...једном ријечју – радост.

Посетилац:   Испричајте нам ону причу када су се у једном месту, у једном дану, упокојили сеоски вероучитељ, свештеник и једна бака...

Чувар светиње:   Да, да, да...Па ето, каже...у једном мјесту, у један дан, умре свештеник, вјероучитељ, бака и оду душе на небо. И улазе у неку просторију и тамо их чека један човјек. Прво свештеник улази а човек каже: „Да ли си ти познавао Христа“? Он, онако помало и увријеђен, каже: „Каквоје то питање, ја сам свештеник, служио му цијели живот“? Добро, сједи овде. Улази тај вјероучитељ... Исто питање: „Да ли си ти познавао Христа“'? И он се, такође, нађе увријеђен, каже: „Ја био вјероучитељ, учио дјецу, пјевао у хору, тамо амо...“ ...“Добро, каже, хајде сједи и ти ту на клупу“. Улази ова неписмена бака. Посебан нагласак  је „неписмена бака“, и пита је овај човјек: „Јеси ли ти бако познавала Христа“? Она стаде, загледа се у њега и каже: „Ееее, злато моје, а зар има неко да Тебе не зна“? ... Ово је једна велика поука за све нас да што год радимо, Бога ради и ближњега, то радимо из срца и душе. Јер ако радимо „про форме“ нема то никаквог значаја...ни пред Богом а врло ријетко и пред људима.

 
 
 
 
 
 

 

Септембар, 2022. лета Господњег

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

Последњи пут ажурирано ( недеља, 20 новембар 2022 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 33 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.