А данас у Украјини људи који боре једни са другима, говоре истим језиком, мисле на њему и на њему се моле Богу. Није ни чудо што су наш председник и наш Патријарх јавно изјавили да Украјинци нису други народ. То су исти Руси као и ми, само зомбирани и преварени. Односно, на државном и на највишем црквеном нивоу признаје се да је у току братоубилачки рат. Да, изазван од непријатеља Русије и непријатеља Христових.

Да, углавном, то није потребно ни нама ни обичним Украјинцима. Али то је већ у току, и није га могуће једнострано зауставити. Уосталом, садашње фашистичко руководство Кијева, ако и пристане на примирје, онда, подстакнуто од прекоморског господара, само под условом безусловне предаје с наше стране.

А то значи само једно: од нас ће се тражити да вратимо Крим, напустимо Донбас и регионе припојене Русији, што ће за собом повући губитак свих потенцијалних савезника и партнера, и што је најважније, изазват катастрофални пад престижа Русије широм света. На крају крајева, показати слабост је исто што и дати освајачима кључеве свог националног дома. А онда ће нам преостати само једно: да очекујемо украјинску војску у сарадњи са војском НАТО-а на њеној територији. Као што разумете, ово је историјски крај Русије. Дакле, немамо куда, чим рат водимо до победоносног краја.

Па ипак, ово је братоубилачки рат, што значи да је, пре свега, духовни рат, који руским војницима треба објаснити са духовне тачке гледишта. У томе им могу помоћи само православни свештеници, који имају дар говора и обдарени истински руским духом. Само у такве ће веровати ратници изгорели у ватри битака. Али има ли таквих људи на подручју СВО?

Да, на срећу постоје. Има ли их много? Тешко је тачно утврдити. Али у августу се на друштвеним мрежама појавила информација, коју је наводно изнео Свети Синод, да је око 20 свештеника званично упућено у зону борбених дејстава, а исто толико је отишло тамо, заобилазећи Синод.

Отприлике у исто време, врховни муфтија Русије Талгат Таџудин (из неког разлога он, а не представник Руске православне цркве), говорећи на Првом међународном антифашистичком конгресу у оквиру форума Армија-2022, рекао: „Данас има пет имама и скоро стотину свештеника, хвала Богу, они су у војсци у Донбасу и Украјини. Мало, али се боре (тамо).

Почнимо са овом цифром за сада – 100 православних свештеника. Не знамо тачно колики је број људства Оружаних снага Руске Федерације и народне милиције ЛДНР заједно – ова информација је војна тајна и не би требало да се шири на друштвеним мрежама. Али пођимо од могућег минимума - 200 хиљада људи. Додајмо им још 300.000 позваних као резултат делимичне мобилизације. Укупно је 500 хиљада. Само 100 свештеника на пола милиона војног особља, ово излази на 5.000 људи за једног свештеника. Не само мало, него катастрофално мало!

Сећате ли се како се завршио Први светски рат у Русији са једним свештеником на 1000 војника? А сада да покушамо да одговоримо на два питања: зашто је тако мало православних свештеника у зони деловања СВО-а и зашто треба да их буде много?

Војска земље у којој православна вера није забрањена, већ цвета, где се чак и председник позиционира као православац, руски војници остају практично без пастирског старања. И то у борбеним условима, када је реч Божија понекад скупља од хлеба и муниције. Ово друго нам је довољно, али прво, нажалост, није довољно.

Московска патријаршија је већ приметила недостатак војних свештеника директно у трупама које учествују у специјалној операцији. Шта, православни свештеници неће на фронт? Они желе. Много је оних који желе. Чак је и муфтија то приметио. Па шта је разлог?

Митрополит кургански и белозерски Данило навео је три разлога зашто у региону постоје тешкоће са слањем свештенства у зону специјалне операције. Релевантна информација објављена је на званичном налогу епархије у друштвеној мрежи „ВКонтакте“.

Владика пише: „Многи транс-уралски свештеници траже да се добровољно пријаве на линију фронта, али има проблема са њиховим слањем: то је недостатак смена у парохијама, њихов нејасан статус у зони СВО, недостатак социјалних гаранција за породице, и још много тога." Он је напоменуо да се о овим питањима сада разговара на нивоу Московске патријаршије. О проблемима се разговара, али још нису решени.

Садашњи гломазни бирократски монструм не може да се окрене у правцу наше војске. Али све би се лакше решило да је шеф државе интервенисао. Када је Петар I створио нову војску у Русији, он је својим указом наредио да свака јединица и сваки брод имају свог свештеника. И неколико дана касније били су тамо.

Али у условима када је Црква одвојена од државе, председник не може да се меша у црквене послове. А Патријаршија, очигледно, не може да реши то питање чак ни са првим разлогом који је изнео митрополит Данило: заменом свештеника послатих на фронт у парохијама.

И то упркос чињеници да у престоници иу великим градовима постоји преобиље свештенства. У другим црквама служе до десет или више. Већина њих још нема 30 година. Завршавају богословију, вежбају у градским црквама, рукополажу се и бораве на топлим, богатим местима. Какав је то рат, какве су ту народне невоље? Главна ствар је да уредите свој лични удобан живот.

Страшно су далеко од народа! И као служитељи олтара, они скрнаве кроз храм, не обраћајући пажњу на парохијане, као да нису испред њих. А једно се чита у очима: постаћу свештеник, па игуман, добићу богатог спонзора и живети у своју славу, не напрежући се превише.

Није случајно један од најстаријих духовника Руске православне цркве, учесник Великог отаџбинског рата, Николај Попович, једном приликом рекао: „Данашњи млади свештеници немају духовност. У Богословијама се уче како се правилно обављају службе, али се духовност не учи. Они не познају живот. Они не разумеју обичне људе, што значи да не знају како да их воле. Како они знају шта је духовност?“

Зашто ове младе оце не послати на периферијске парохије, у исти Сибир, где понекад један свештеник подвижник служи две-три цркве? Тамо би, комуницирајући са обичним руским људима, научили основе духовности. Као резултат тога, била би прилика да зрели свештеници, за које реч „патриотизам” није празна фраза, да их на њихов захтев пошаљу на фронт. А од бивших богословаца, који сада сањају само о успешној каријери, видите, за много година би испали духовни свештеници.

Али не. Ови дечаци у мантијама, поносно поучавајући седокосе старце и жене на исповести, синове, родбину, кумче, познанике часних свештеника, поштовани само у Патријаршији. Они се не смеју дирати. Дакле, проблем се и не решава.

А питања везана за нејасан статус свештеника у зони СВО и социјалне гаранције за њихове породице уопште не би требало да буду проблем ни за државу која има моћан материјални потенцијал, ни за Московску Патријаршију која убире харач од десетина хиљаде цркава и најбогатија је Патријаршија на свету. Руска Федерација и Руска православна црква имају више него довољно новца да издржавају породице свештеника који желе да оду на фронт. Било би добро да подели.

И врло је лако одредити статус, ако се свесно не заплетете у правне мреже. И други проблеми се могу решити прилично брзо и ефикасно ако се решавају, а не само етикетирају. Решите их онако како их је Стаљин решавао током Великог Отаџбинског рата.

Патријарх Кирил је још 2017. године навео да у Руској православној цркви има скоро 39.500 сталног свештенства и додао: „Ако говоримо о укупном броју свештенства, сталног и слободног, онда је то више од 40 хиљада људи.” Исте године пораст свештенства износио је 521 особу. Односно, може се претпоставити да данас око 45 хиљада људи који су преузели достојанство служи у крилу Руске православне цркве. Мислим да је њих неколико хиљада и сада спремно да иде на фронт. И не само да држимо богослужења у позадини, да тешимо рањенике у болницама, да крстимо и делимо крстове са иконама, већ и да будемо близу руских војника на првој линији фронта.

То су доказала она четворица свештеника из Русије који су страдали у вршењу својих духовних дужности. Последњи је био отац Михаил Васиљев, настојатељ храма Великомученице Варваре и Светог Илије Муромецког – Патријаршијског подворја при седишту Ракетних снага стратешке намене у Власихи, Московска област. Указом председника Руске Федерације одликован је звањем Хероја Русије (постхумно).

Да, он је много година и био херој Русије. Хранио је руске падобранце на свим жариштима – од Косова до Сирије, а мученички је погинуо од непријатељске гранате која је експлодирала поред њега у Донбасу. Није ни чудо што су га војници звали „десантни отац“. Управо таквим свештеницима војници беспоговорно верују. А данас би требало да их буде што више на фронту.

И ја сам сигуран да ће они православни свештеници који добровољно похрле у зону деловања СВО-а постати управо такви за наше војнике. Дај Боже да њихова реч буде делатна реч, односно Реч од Бога. Ово је најважније за правилно разумевање онога што се сада дешава у Украјини, где се води братоубилачки рат.

Буквално дан пре него што сам почео да пишем овај чланак, послали су ми предсказања светог Козме Етолског (1714-1779). Једно од њих звучи овако: „Доћи ће време када више неће бити садашње сагласности између свештеника и мирјана.“ Скоро сада, ово се дешава. Али све док постоје свештеници попут оца Михаила Васиљева, мислим да споразум између исповедника и мирјана још није у потпуности прекинут и неће бити прекинут ускоро. У сваком случају, овде у Русији.

Познати свештеници, архијереји, новинари, културне личности, писци и други значајни људи Русије више пута су износили идеју да се у Украјини води духовна битка између Сила светлости и сила таме. И заиста јесте.

Скоро све светске Православне Помесне Цркве су сада устале против Руске Православне Цркве. Од ње захтевају осуду војне специјалне операције, позивају на преговоре са кијевским властима, и што је најважније, подржавају ову владу, и то не само молитвено, већ често и материјално. Али за кога се моле? Коме дају подршку?

Јасно је да у Оружаним снагама Украјине има много обичних украјинских војника, крштених у православној вери, који исповедају Исуса Христа, моле Му се и носе православне напрсне крстове. Али им командују и воде за собом бесни сатанисти и окултисти. А за њима иду украјински хришћани. А „Православна црква Украјине“, настала под Порошенком и која је данас званична црква кијевске хунте, која у свом називу носи реч „православна“, моли се за слуге сатане.

Али ниједна хришћанска црква не може остати хришћанска, а њени парохијани, који себе називају хришћанима, не могу остати хришћани у суштини, ако су на путу са слугама сатаниним. Али национални батаљони, који су главна покретачка снага целе украјинске војске и њеног идеолошког колективног вође, састоје се само од сатаниста и окултиста. Други се не прихватају. У њиховим редовима нема ниједног хришћанина.

У Украјини се данас води свети рат. А место истински руских православних свештеника је ту. И тамо ће се проверити њихова рускост!

Превод са руског: „Борба за веру“

Извор: "Русский Вестник"