Најстарија српска књига писана ћирилицом „Мирослављево јеванђеље“ јединствен је историјски и уметнички документ не само у српској већ и у светској култури.

Ово ремек дело настало је у 12. веку у средњовековној Рашкој, када је захумски кнез Мирослав, брат Стефана Немање наручио препис богослужбене књиге цариградске цркве Свете Софије. Национални драгуљ који се чува у посебним условима, однедавно је поново пред посетиоцима Народног музеја: од 3. децембра, сваког четвртка и суботе до 14. јануара 2023. године, у термину од 12 до 20 часова „Мирослављево јеванђеље“ биће изложено у Народном музеју Србије.

Историографија не може до краја да објасни опчињеност српских владара овом књигом, као ни њихове невероватне поступке који су довели до спасавања самог рукописа. Јеванђеље је успело да избегне судбину безброј других спаљених, украдених, оштећених српских манускрипта, многих драгоцености.

Мирослављево јеванђеље

© Sputnik / Дејан Симић

Желећи да својој задужбини, Цркви Светог Петра и Павла учини посебан дар, кнез Мирослав је посао израде Јеванђеља поверио врсним захумским преписивачима, који га исписују на старословенском језику, српског изговора, док су за превод коришћена правила рашког правописа.

Одликује га јединствени сплет романичког стила и византијске традиције, а оно што га чини јединственим јесте 296 минијатура цртаних пером, бојеним и украшеним златом. Дијак Глигорије, чији се потпис налази на последњем исписаном листу, сматра се писарем или минијатуристом.

Једини сачувани примерак захумске школе

Иницијале одликује разноврсност у комбиновању геометријских и флоралних преплета, са зооморфним елементима стварних и фантастичних животиња. Кожни повез јеванђеља, украшен монограмима, флоралним орнаментом и концентричним круговима, највероватније потиче из 14. века, из неког од светогорских манастира.

„Мирослављево јеванђеље“ садржи 362 стране на најфинијем белом пергаменту. Овај први и једини сачувани примерак захумске преписивачке школе, са украсним минијатурама и иницијалима спада у ред најлепших средњовековних књижевних дела.

Сведок заједничких духовних корена Срба и Руса

Текст „Мирослављевог јеванђеља“ истоветан је тексту „Остромировог јеванђеља“ које је настало век раније, што упућује на закључак да се служба божија вршила на истом језику на простору од Јадранског до Црног мора, преко Молдавије и скроз на север, до Новгорода, а вероватно и даље.

Тај заједнички језик средњег века сведочи и о заједничким духовним коренима, руског и српског народа, али и бугарског, белоруског... Он је и корен православне вере, писмености, културе.

„Мирослављево јеванђеље“ је јеванђелистар, у њему су сва четири јеванђеља која су прилагођена дневној употреби у цркви. Јеванђелистари започињу читањима на Васкрс, када се чита прва глава Јеванђеља по Јовану.

Од Хиландара до Народног музеја

До данас, није прецизно утврђено ни како је „Мирослављево јеванђеље“ стигло до Хиландара. Претпоставља се да је рукопис на Свету Гору послао сам кнез Мирослав, или да су то учинили његови потомци, будући да је Хиландар у то време био српски духовни и културни центар.

Први познати податак о месту чувања Мирослављевог јеванђеља у манастиру Хиландар потиче из средине 1845-1846. године када је руски владика Порфирије Успенски, очаран лепотом књиге, исекао један лист из јеванђеља и однео га у Петроград, где се и данас чува у Националној библиотеци.

© Фото : Задужбина светог манастира Хиландара

Мирослављево јеванђеље се чувало у Хиландару до 1896. године, када га је краљ Александар Обреновић добио на поклон од братства и донео у Србију. Живот Јеванђеља у музеју започиње 1935. године, његовом предајом "Музеју кнеза Павла".

Краљ Александар Обреновић добио је на поклон Мирослављево јеванђеље и оснивачку повељу Хиландара приликом посете манастиру у марту 1896. године. Рукопис је тада донет у Београд. Током немирних времена, најстарији српски ћирилични рукопис чуван је са највећом пажњом. Предат је Народном музеју 1945. године.

Због изузетног значаја и вредности, Мирослављево јеванђеље проглашено је за културно добро од изузетног значаја 1979. године. Уписано је јуна 2005. године на листу Унеска „Памћење света“ (Memory of the World).

Извор: "Спутњик"