Ви сматрате да је Путин требало да делује снажније од почетка како би брзо окончао рат. Да ли је то тачна оцена вашег погледа на рат? И – ако јесте – шта је онда по вашем мишљењу лоша страна у томе што дозволите да се сукоб одуговлачи и да му се крај не види?

– Да, тачно сте изнели мој став. Али пошто мој став може изгледати „неамерички“ многима индоктринираним и испраним мозговима, онима који гледају ЦНН, слушају НПР и читају Њујорк тајмс, навешћу нека своја искуства пре него што наставим са својим одговором.

Учествовао сам у Хладном рату 20. века на много начина: као уредник Вол Стрит Журнала; као именовани за функцију председника у Центру за стратешке и међународне студије, који је део Универзитета Џорџтаун у време мог именовања, где су моје колеге били: Хенри Кисинџер, саветник за националну безбедност и државни секретар, Збигњев Бжежински, саветник за националну безбедност, и Џејмс Шлезингер, министар одбране и директор ЦИА-е који је био један од мојих професора на постдипломским студијама на Универзитету Вирџинија; као члан хладноратовског комитета за садашњу опасност; и као члан тајног председничког комитета са овлашћењем да истражује противљење ЦИА-е плану председника Регана за окончање Хладног рата.

Са историјом као што је моја, био сам изненађен када сам заузео објективан став о одрицању руског председника Путина од хегемоније САД, и нашао сам се означен као „руски преварант/агент“ на веб локацији „ПропОрНот“, коју је можда финансирао Стејт департмент САД, Национална задужбина за демократију или сама ЦИА, још увек гаје старе огорчености према мени јер сам помогао председнику Регану да оконча Хладни рат, који је имао потенцијал да смањи буџет и моћ ЦИА. Још увек се питам шта би ми ЦИА могла да уради, упркос томе што ме је агенција позвала да се обратим агенцији, што сам и учинио, и објасним зашто су погрешили у свом образложењу.

Рећи ћу и да у својим чланцима браним истину, а не Путина, иако је Путин, по мом мишљењу, најпоштенији играч, а можда и најнаивнији у тренутној игри која би могла да се заврши нуклеарним Армагедоном. Моја сврха је да спречим нуклеарни Армагедон, а не да заузимам страну. Добро се сећам мржње председника Регана према „том страшном нуклеарном оружју“ и његове директиве да циљ није победа у Хладном рату, већ да се он оконча.

Сада да се вратим на Мајково питање, које је важно. Можда да бисмо разумели Путина, морамо да се сетимо живота, или како га је Запад представио Совјетском Савезу, а Америка је у Совјетском Савезу преносила слободу живота на Западу где су улице биле поплочане златом, а тржишта хране су имала све замисливе деликатесност. Могуће је да је то створило у главама многих Совјета, не свих, да је живот у западном свету рајски у поређењу са паклом у коме су Руси постојали. Још се сећам да сам био у аутобусу у Узбекистану 1961. године када се на улици појавио камион за доставу меса. Сав саобраћај је пратио камион до продавнице где је већ чекао ред од неколико блокова. Када упоредите овај живот са посетом америчком супермаркету, западњачка супериорност се истиче. Руска жудња ка Западу нема сумње да је спутавала Путина, али сам Путин је био погођен разликама у животу између САД у то време и Совјетског Савеза.

Путин је добар вођа, људска личност, можда превише људска за зло са којим се суочава. Један од начина да се сагледа мој став да Путин ради премало уместо превише јесте да се сетимо ере Другог светског рата када је британски премијер Чемберлин оптужен да је охрабривао Хитлера прихватајући провокацију за провокацијом. Моје лично виђење ове историје је да је она лажна, али остаје широко верована. Путин прихвата провокације упркос томе што је прогласио границе које неће прећи. Сходно томе, његовим границама се не верује. Ево једног извештаја:

РТ је 10. децембра известио да су „САД у тишини дале Украјини зелено светло за покретање далекосежних удара на циљеве унутар руске територије, известио је у петак Тајмс, позивајући се на изворе. Пентагон је очигледно променио свој став по том питању јер је постао мање забринут да би такви напади могли да ескалирају сукоб.

Другим речима, Путин је својим нечињењем убедио Вашингтон и његове европске марионетске државе да не мисли оно што говори и да ће бесконачно прихватати све горе провокације, које су ишле од санкција до финансијске помоћи Запада Украјини, снабдевања оружјем, обуке и информације о циљању, обезбеђивање пројектила способних да нападну унутрашњу Русију, напад на мост на Криму, уништавање гасовода Северни ток, мучење руских заробљеника, нападе на руске делове Украјине који су поново укључени у састав Руске Федерације и нападе на унутрашњу Русију.

У једном тренутку ће доћи до провокација које је превише. Тад ће доћи ђаво по своје!

Путинов циљ је био да избегне рат. Дакле, његов ограничени војни циљ у Украјини да избаци украјинске снаге из Донбаса значио је ограничену операцију која је оставила украјинску ратну инфраструктуру нетакнутом, способну да прими и распореди напредно оружје са Запада, и да примора руско повлачење на линије које су одбрањивије са самим тим. ограничене снаге које је Путин посветио сукобу. Украјинске офанзиве су убедиле Запад да Русија може бити поражена, чиме је рат постао примарни начин подривања Русије као препрека хегемонији Вашингтона. Британска штампа је објавила да ће украјинска војска бити на Криму до Божића.

Путину је била потребна брза победа која је потпуно јасно показала да Русија има применљиве границе које је Украјина прекршила. Демонстрација руске војне силе би зауставила све провокације. Декадентни Запад би научио да мора оставити медведа на миру. Уместо тога, Кремљ је, погрешно тумачећи Запад, изгубио осам година на споразум из Минска за који је бивша немачка канцеларка Меркет рекла да је обмана да спречи Русију да делује када је Русија лако могла да успе. Путин се сада слаже са мном да је била његова грешка што није интервенисао у Донбасу пре него што су САД створиле украјинску војску.

Моја последња реч на Мајково питање је да је Путин погрешно разумео Запад. Он и даље мисли да Запад у свом „руководству“ има разумне људе, који без сумње играју улогу у Путинову корист, са којима он може да преговара. Путин треба да оде да прочита Волфовицову доктрину. Ако се Путин убрзо не пробуди, Армагедон је пред нама, осим ако се Русија не преда.

Слажем се са много тога што кажете овде, посебно са овим: „Путиново нечињење је убедило Вашингтон… да не мисли оно што каже и да ће бескрајно прихватати све горе провокације.

У праву сте, то је проблем. Али нисам сигуран шта Путин може да уради поводом тога. Узмимо, на пример, нападе дроновима на аеродроме на руској територији. Да ли је Путин требало да реагује на лицу места бомбардовањем водова снабдевања у Пољској? То изгледа као поштен одговор, али такође ризикује одмазду НАТО-а и шири рат који дефинитивно није у интересу Русије.

Сада, можда се Путин не би суочио са овим жаришним тачкама да је распоредио 500.000 борбених трупа за почетак и сравнио низ градова на свом путу ка Кијеву, али имајте на уму да је руско јавно мњење о рату на почетку било мешано, и само постала је све већа подршка јер је постало очигледно да је Вашингтон одлучан да победи Русију, сруши њену владу и ослаби је до тачке у којој не може да пројектује моћ изван својих граница. Огромна већина руског народа сада разуме шта су САД спремале, што објашњава зашто је Путинов рејтинг јавности тренутно на 79,4 одсто, док је подршка рату скоро универзална. По мом мишљењу, Путину је потребан овај ниво подршке да би одржао ратне напоре; тако да је одлагање мобилизације додатних трупа заправо ишло у његову корист.

Што је још важније, Путин се мора сматрати рационалнијим играчем у овом сукобу. Ово је апсолутно неопходно. На њега се мора гледати као на опрезног и разумног актера који делује уздржано и у границама међународног права. То је једини начин на који ће моћи да добије сталну подршку Кине, Индије итд. Не смемо заборавити да настојање да се изгради мултиполарни светски поредак захтева изградњу коалиције коју подрива импулсивно, насилно понашање. Укратко, мислим да је Путинов „иди-споро“ приступ (ваше речи) заправо исправан правац деловања. Мислим да би, као Шерман, на путу ка мору јурио по Украјини, изгубио кључне савезнике који ће му помоћи да успостави институције и економску инфраструктуру потребне за стварање новог поретка.

Дакле, моје питање за вас је следеће: како изгледа руска победа? Да ли је у питању само потискивање украјинске војске из Донбаса или би руске снаге требало да очисте цео регион источно од реке Дњепар? А шта је са западом Украјине? Шта ако се западни регион претвори у рушевине, али САД и НАТО наставе да га користе као лансирну рампу за свој рат против Русије?

Могу да замислим многе сценарије у којима се борбе настављају годинама које долазе, али тешко да се неки завршавају било дипломатским споразумом или примирјем. Шта ви мислите о томе?

Мислим, Мајк, да сте идентификовали разлоге који објашњавају Путинов приступ сукобу у Украјини. Али мислим да Путин губи поверење у свој приступ. Опрез у погледу приближавања рату је императив. Али када рат почне, мора се брзо добити, посебно ако непријатељ има изгледе да добије савезнике и њихову подршку. Путинов опрез одложио је руско спасавање Донбаса за осам година, током којих је Вашингтон створио и опремио украјинску војску која је оно што би било лако спасавање 2014. попут Крима претворила у актуелни рат који се приближава годину дана. Путинов опрез у вођењу рата дао је Вашингтону и западним медијима довољно времена да креирају и контролишу наратив који је неповољан за Путина и да прошире рат уз директно учешће САД и НАТО-а, што је сада признао министар спољних послова Лавров. Рат се проширио у директне нападе на саму Русију.

Ови напади на Русију би могли довести прозападне руске либерале у склад са Путином, али способност корумпиране америчке марионетске државе трећег света да нападне Русију представља анатему за руске патриоте. Руси који ће се борити виде у способности Украјине да нападне мајку Русију неуспех Путинове владе.

Што се тиче Кине и Индије, две земље са највећом популацијом, оне су биле сведоци неселективне употребе силе Вашингтона без домаћих или међународних последица по Вашингтон. Они не желе да се удружују са Русијом којој недостаје одлучност.

Такође ћу рећи да пошто Вашингтон и НАТО нису били ограничени јавним мњењем у своје две деценије ратова на Блиском истоку и северној Африци, у потпуности заснованих на лажима и тајним агендама, зашто Путин има да се плаши недостатка подршке руске јавности за спас Донбаса, некадашњег дела Русије, од неонацистичког прогона? Ако Путин мора да се плаши овога, то показује његову грешку у толерисању невладиних организација које финансирају САД које раде у Русији и испирају мозак Русима.

Не, Путин не би требало да се упушта да им врати мило за драго. Нема потребе да шаље ракете у Пољску, Немачку, Велику Британију или САД. Све што Путин треба да уради јесте да затвори украјинску инфраструктуру како Украјина, упркос помоћи Запада, не би могла да настави рат. Путин то почиње да ради, али не на тоталној основи.

Чињеница је да Путин никада није имао потребу да шаље војску у спас Донбаса. Све што је требало да уради је да пошаље америчкој марионете Зеленском једносатни ултиматум и ако не дође до предаје угаси, се конвенционалним прецизним пројектилима и ваздушним нападима ако је потребно, целокупна електроенергетска, водна и транспортна инфраструктура Украјине и послати специјалне снаге у Кијев да јавно обесе Зеленског и марионетску владу САД.

Ефекат на дегенерисани “Woke” Запад, који на својим универзитетима и јавним школама предаје мржњу према себи, био би електричан. Цена петљања са Русијом била би јасна свим моронима који причају да је Украјина на Криму до Божића. НАТО би се распао. Вашингтон би укинуо све санкције и ућутао глупе, ратом луде неоконзервативце. Свет би био у миру.

Питање које сте поставили је, после свих Путинових грешака, како изгледа руска победа? Пре свега, не знамо да ли ће бити победе Русије. Опрезни начин на који Путин размишља и делује, као што сте објаснили, вероватно ће ускратити победу Русији. Уместо тога, могла би постојати договорена демилитаризована зона и сукоб ће и даље трајати, попут нерешеног сукоба у Кореји.

С друге стране, ако Путин чека потпуно распоређивање руских хиперсоничних нуклеарних ракета које ниједан одбрамбени систем не може да пресретне и, након Вашингтона, и први употреби нуклеарно оружје, Путин ће имати моћ да упозори Запад и буде у стању да да искористи моћ руске војне силе да моментално оконча сукоб.

Износите неке веома добре ствари, али ја и даље мислим да је Путинов спорији приступ помогао да се изгради подршка јавности у земљи и иностранству. Али, наравно, можда и грешим. Уопште се не слажем са вашом тврдњом да Кина и Индија „не желе да се удруже са Русијом којој недостаје одлучност“. По мом мишљењу, оба лидера виде Путина као бистрог и поузданог државника који је можда и највећи бранилац суверених права у прошлом веку. И Индија и Кина су сувише упознате са принудном дипломатијом Вашингтона и сигуран сам да цене напоре лидера који је постао највећи светски заговорник самоопредељења и независности. Сигуран сам да је последња ствар коју желе да постану скучени кућни момци попут лидера у Европи који, очигледно, не могу ништа да одлуче без „климања главом“ Вашингтона. (Напомена: Путин је раније данас рекао да лидери ЕУ дозвољавају да их третирају као отирач. Путин: „Данас, главни партнер ЕУ, САД, води политику која директно води ка деиндустријализацији Европе. Чак покушавају да се пожале на то свом америчком господару. Понекад чак и са озлојеђеношћу питају „Зашто нам то радите?“ Желим да питам: „Шта сте очекивали?“ Шта се дешава онима који дозвољавају да их газе? ”)

Мајк, слажем се да је Русија из разлога које наводите изабрани партнер Кине и Индије. Оно што сам мислио је да Кина и Индија желе да виде моћну Русију која их штити од мешања Вашингтона. Кину и Индију не умирује оно што се понекад чини да је Путинова неодлучност. Правила по којима Путин игра више се не поштују на Западу.

Путин је у праву да су све европске, као и владе Канаде, Аустралије, Јапана и Новог Зеланда, отирачи за Вашингтон. Путину измиче то што се марионете Вашингтона у овој улози осећају комфорно. Дакле, колике су му шансе да их грди због подаништва и обећава им независност? Читалац ме је недавно подсетио на Ашов експеримент из 1950-их, који је открио да људи имају тенденцију да се прилагоде преовлађујућим наративима, као и на то како се користи анализа пропаганде Едварда Бернеја. А ту је и информација коју ми је 1970-их дао високи владин званичник да европске владе раде оно што желимо јер „дајемо лидерима вреће новца. Ми их поседујемо. Они одговарају нама.“

Другим речима, наше лутке живе у зони комфора. Путину ће бити тешко да уђе у ово само примерним понашањем.

За своје последње питање, желео бих да се дотакнем вашег ширег знања о америчкој економији и о томе како би економска слабост могла бити фактор у одлуци Вашингтона да испровоцира Русију. Током последњих 10 месеци, чули смо бројне стручњаке како кажу да ширење НАТО-а на Украјину ствара „егзистенцијалну кризу“ за Русију. Питам се само да ли би се исто могло рећи и за Сједињене Државе? Чини се да су сви, од Џејмија Дајмонда до Нуријела Рубинија, предвиђали већу финансијску катаклизму од слома целог система у 2008. Да ли је по вашем мишљењу то разлог зашто се медији и практично цео политички естаблишмент толико залажу за конфронтацију са Русијом? Да ли они виде рат као једини начин на који САД могу да сачувају своју узвишену позицију у глобалном поретку?

Идеја да се владе окрећу рату како би скренуле пажњу са посрнуле економије је популарна, али мој одговор на ваше питање је да је оперативни мотив америчка хегемонија. Волфовицова доктрина то јасно каже. Доктрина каже да је главни циљ америчке спољне политике да спречи успон било које земље која би могла да служи као ограничење америчком унилатерализму. На Минхенској безбедносној конференцији 2007. Путин је јасно ставио до знања да Русија неће своје интересе подредити интересима САД.

Постоје неки луди неоконзервативци у Вашингтону који верују да се нуклеарни рат може победити и који су обликовали америчку политику нуклеарног оружја у превентивни начин напада који је фокусиран на смањење способности примаоца првог удара да узврати. САД не траже рат са Русијом, али би могле да уђу у рат. Оперативна неоконзервативна политика треба да изазове проблеме Русији који могу изазвати унутрашње проблеме, одвратити Кремљ од потеза моћи Вашингтона, изоловати Русију пропагандом, па чак и евентуално извести обојену револуцију унутар Русије или у бившој руској провинцији, као што је у Белорусију, као што је учињено у Грузији и Украјини. Људи су заборавили инвазију грузијске војске на Јужну Осетију коју је Путин послао да зауставе руске снаге, а заборавили су и недавне немире у Казахстану који су смирени доласком руских трупа. План је да наставимо да хватамо Кремљ. Чак и ако се Вашингтон у сваком случају не сусреће са успехом који је остварила Мајданска револуција у Украјини, инциденти су као ометања која троше време и енергију Кремља, резултирају различитим мишљењима унутар владе и захтевају војно планирање ванредних ситуација. Док Вашингтон контролише наративе, инциденти такође служе да се Русија оцрни као агресор и да се Путин прикаже као „нови Хитлер“. Пропагандни успеси су значајни – искључење руских спортиста са такмичења, одбијање оркестара да свирају музику руских композитора, искључење руске књижевности и опште одбијање сарадње са Русијом на било који начин. Ово има понижавајући ефекат на Русе и може нагризати подршку јавности влади. То мора да буде веома фрустрирајуће за руске спортисте, клизаче, забављаче и њихове навијаче.

Ипак, сукоб у Украјини може се претворити у општи рат који је намераван или не. То је моја брига и разлог због којег мислим да је ограничена операција Кремља грешка. Нуди превише могућности да провокације Вашингтона оду предалеко.

Постоји економски елемент. Вашингтон је одлучан да спречи да своје европско царство буде увучено у ближе односе са Русијом због енергетске зависности и пословних односа. Заиста, неки објашњавају економске санкције као деиндустријализацију Европе у име економске и финансијске хегемоније Вашингтона.

Преузето са: "Искра"