Најпре у Новом Завету Бог је дао судску власт старешинама у Цркви, Господ је рекао Апостолима: "Примите Дух Свети; којима опростите грехе, опростиће им се: и којима задржите, задржаће се" (Јн.20:22-23).
Сада у Цркви строго везују за исповест опраштање или задржавање грехова, али Господ овде није поменуо исповест као услов за опраштање и задржавање грехова, што значи да греси могу да се опраштају или задржавају и без исповести. Јер многи данас уопште и не долазе на исповест, и то не значи да се њима нити опраштају нити задржавају греси. Или многи данас прећуткују и не исповедају своје грехе, и то не значи да се њима нити опраштају нити задржавају неисповеђени греси. Или многи данас ради исповести бирају епископе и свештенике, који олако опраштају грехе, али то не значи да њима и Бог опрашта грехе, јер такви епископи и свештеници су заправо расколници и јеретици, који не држе правила Цркве, и њих Бог уопште не слуша и не подржава. Према томе, опраштање или задржавање грехова није строго везано за исповест, нити је Бог ту судску власт строго везао за исповест. Али не само да старешине у Цркви имају судску власт, него и цела Црква има судску власт. У Првој Посланици Коринћанима, 5-та глава, Апостол Павле захтева да цела Коринтска Црква одбаци разглашеног блудника, и тако је и било као што је Апостол заповедио Коринтској Цркви. Види исту Прву Посланицу Коринћанима, 6-та глава, Апостол строго забрањује да се хришћани туже и суде ван Цркве, него заповеда да изаберу између себе црквене судије, који ће решавати све њихове међусобне тужбе и спорове. У првих неколико векова народ је бирао све клирике у Цркви и зато су викали „аксиос“ (достојан), јер уколико се не изаберу судије из народа, онда сами клирици, а пре свега епископ, био је дужан да суди хришћанима и решава њихове међусобне тужбе и спорове. Из Житија Светих видимо, да је свети Епифаније Кипарски судио хришћанима у својој епархији, а свети Исак Сирин, кад је постао епископ Ниневије, убрзо је напустио епископски престо и побегао у пустињу управо зато што није могао да суди спорове око имовине и сличне спорове у Цркви. Цела Црква има судску власт Заправо судску власт Бог је дао целој Цркви, и види шта је тачно Господ рекао у Јеванђељу: „Ако ли сагреши теби брат твој, иди и изобличи га међу тобом и њим самим: (па) ако те послуша, придобио си брата својега; а ако те не послуша, узми са собом још једног или два (сведока), да на устима два или три сведока остане сваки глагол (свака реч); ако ли ни њих не послуша, кажи Цркви; ако ли ни Цркву не послуша, нека ти буде као језичник и цариник (као незнабожац и митар). Јер амин кажем вам: које год свежете на земљи, биће свезано на небу; и које год раздрешите на земљи, биће раздрешено на небу“ (Мт.18:15-18). Господ се овде не обраћа старешинама Цркве, оцима и учитељима, и Господ није рекао: ако сагреши теби духовни син или духовна кћер или ученик твој, јер да је тако рекао, онда би знали да се Господ обраћа оцима и учитељима у Цркви. Него Господ је јасно рекао: „Ако сагреши теби брат твој“, а то значи да се Господ овде обраћа свим хришћанима у Цркви без изузетка, заправо сваком хришћанину као члану Цркве. То значи да сваки хришћанин као члан Цркве има власт да суди у Цркви, али не сваки хришћанин појединачно и посебно, него сваки хришћанин заједно са Црквом, сваки хришћанин у Цркви и са Црквом. То је Господ указао као заповест хришћанину: „Кажи Цркви; ако ли ни Цркву не послуша, нека ти буде као језичник и цариник.“ И то је указано као заповест сваком хришћанину, и то не даје могућност хришћанину да се одрекне од те судске власти, јер то је јасно речено као заповест сваком хришћанину: да мора да суди у Цркви, али не појединачно, него заједно у Цркви и са Црквом. На крају је Господ рекао свим хришћанима у Цркви: „Које год свежете на земљи, биће свезано на небу; и које год раздрешите на земљи, биће раздрешено на небу.“ Ми знамо, да кад се неко свеже он тада постаје сужањ, и кад се неко одреши он тада постаје слободан. А знамо и ко има власт да свезује и ослобађа сужње? Ту власт има судија и ту судску власт имају сви хришћани у Цркви – сви прави хришћани у Цркви, док ту судску власт немају ни оглашени ни расколници ни јеретици. Треба очекивати приговор јеретика, обавезно ће приговорити јеретик и рећи ће некако овако: да, формално сви хришћани имају судску власт у Цркви, али то је само формално и они немају ту власт заиста на делу, јер никад нису сви хришћани тако судили у Цркви. Зато морамо да докажемо из историје Цркве, да су хришћани заиста тако судили у Цркви. Без сваке сумње у време петвековног српског ропства био је најјачи црквени суд и тада се испуњавају речи Господње: „Ако ни Цркву не послуша, нека ти буде као језичник и цариник.“ Језичник је незнабожац по српски, а цариник је служио незнабошцима, па се и он рачуна у незнабошце по српски. И та заповест Господња: „Нека ти буде као језичник и цариник“, она за Србе значи: нека ти буде као несрбин, јер Србин је православац, а несрбин је незнабожац, тј. језичник. Сама рече јерес и јеретик потиче од грчке речи ерео, што значи бирам оно што ми одговара. Јеретик увек бира само оно што му одговара, а што му не одговара то одбацује, па тако и овде јеретик одбацује из историје Цркве све оно што му не одговара. По чему знамо да је за време петовековног роспства био најјачи црквени суд? Тада ко год је од Срба прешао у муслимане, тај више није био Србин, нити се називао Србин, нити се рачунао у Србе. Или ко год је прешао у римокатолике, тај више није био Србин, нити се називао Србин, нити се рачунао у Србе. Или ко год је прешао у неку другу веру, тај више није био Србин, нити се називао Србин, нити се рачунао у Србе. Или ко год је прешао у другу Православну Цркву, тај више није био Србин, нити се називао Србин, нити се рачунао у Србе. Нека је он прешао и код православних Руса или Грка или Румуна, и нека је само преузео њихове обичаје, он је знао да га Срби неће примити назад као Србина у Српску Цркву, јер тада је била најјача Српска Црква и тада је био најјачи црквени суд. Заиста тада је био најјачи црквени суд и у то може да се увери свако. Нека пита неког таквог одступника, чији су преци прешли у било коју другу веру или цркву: да ли се он назива Србин и да ли се осећа као Србин? И свако ће одговорити, да се сам не назива Србин и да се сам не осећа као Србин, мада зна да је српског порекла, ако хоће искрено да призна. Заиста тада је био најјачи црквени суд у Српској Цркви. Где је данас црквени суд у Цркви? А где је данас црквени суд у Цркви? Нема га нигде сада, и у Цркви је јерес и безакоње. А када се изгубио црквени суд у новозаветној Цркви? У новозаветној Цркви догодило се слично као што је било у старозаветној Цркви код јевреја. Наиме, јевреји су 400 година имали судије и црквени суд, па кад су тражили цара, Бог им је дао цара. Тада сва власт и сав суд прелазе под царски суд. Тако исто са настанком Византијског царства, Бог је дао православног цара и царство, и од тада сав суд прелази под царски суд и све зависи од цара. Ако је цар православац, онда је добро стање и мир у Цркви, а ако је цар јеретик, онда је зло стање и немир у Цркви. Али могли су и даље у Византији да постоје црквени судови као нижа власт и нижи судови у православној царевини, док су виша власт и виши судови били – цар и царски судови. Било је боље да по свим местима у царевини постоје црквени судови као нижи судови и такви црквени судови би само помагали и јачали православну царевину и царске судове, али тога није било и црквени судови су свуда укинути. И све православне царевине су пропале, можда управо због тога – што у њима није било црквеног суда. То стање из Византије наследиле су све православне Цркве, тако да нема данас црквеног суда ни у једној православној Цркви, и све зависи од државних власти. У Русији је мање-више било добро стање док је било православно царство и православни цар, у Русији је био царски суд, који је замењивао црквени суд. А било би боље, као што је речено, да су у Русији били и црквени судови као нижи судови по местима, они би помагали и јачали Руску царевину и царски суд, и вероватно тада не би пала Руска царевина. И сада да видимо шта бива после пада Руског православног царства и царског суда? Нема више православног суда и православних закона, и сами видимо како је данас свуда безакоње – и у Цркви и ван Цркве. И ако се не буде покренуо црквени суд, сви ће одговарати за јерес и безакоње, какво данас гледамо својим очима. Најпре је епископ дужан да покрене црквени суд и да прекине данашње безакоње и јерес, а затим је дужан и свештеник да покрене црквени суд и да прекине данашње безакоње и јерес. Уколико они то не учине, онда они прећутно подржавају јерес и безакоње у Цркви, и за то ће они одговарати пред Богом. Јеромонах Дамаскин Светогорац |