header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно arrow Диогенис Д. Валаванидис: Кијево-Печерска лавра - руски Јерусалим
Диогенис Д. Валаванидис: Кијево-Печерска лавра - руски Јерусалим Штампај Е-пошта
петак, 17 фебруар 2023

 Иако по вокацији дипломата, писац и дипл. економиста, Диогенис Д. Валаванидис је рођен у Београду у окриљу грчке породице пореклом из Мале Азије (Кесарије), Кападокија, ожењен је и отац једне ћерке.

Добитник је ордена Св. Цара Константина СПЦ, на предлог блаженопочившег патријарха Иринеја, за вишедеценијски допринос на очувања српских цркава и манастира на Косову и Метохији, као и почасни члан респектабилне Фондације „Елефтериос Венизелос“ са Крита. Писац је неколико дела и стални члан Удружења књижевника Србије. Током богате професионалне каријере, налазио се на одговорним функцијама у амбасади САД у Београду, авио компанијама Pan American и Olympic Airways, америчкој компанији REMAX International, Министарству спољних послова Републике Србије као и другим институцијама.

Иако је поносити потомак грчке породице из Мале Азије (Кесарије), увек истиче да му је опстанак Христове Цркве много значајнији него шо је примат Васељенске патријаршије и њeног поглавара.

Питање: Реците, молим Вас, који су узроци који су довели РПЦ као највећу православну цркву на свету, да се данас бори за одбрану своје светиње – Кијевско – печерске лавре.  

Одговор на то питање лежи у неканонском деловању патријарха Вартоломеја Првог, који је након одржаног редовног заседања Светог архијерејског синода Васељенске патријаршије 2018. године, саопштио да је отпочео процес давања независности „цркве у Украјини у односу на Руску православну цркву“. У истом саопштењу се наводи да је тиме “укинута одлука из 1686. године, према којој je  Кијевска митрополија предата Московској патријаршији“.

Истине ради, неопходно је истаћи да је на основу грамата тадашњег цариградског патријарха Дионисија IV из 1686. године, декрета његових наследника, из званичних и од тада редовно објављиваних «тактикона», «синтагматиона», «диптиха», «календара» и «епетирида» (анала, годишњака) које издаје и сама Цариградска патријаршија, Кијевска митрополија стављена под јурисдикцију Московске патријаршије, и то на молбу Цариградског патријарха, због егзистенцијалне угрожености од стране Отоманске империје. Канонску jурисдикцију Московске патријаршије над Кијевском митрополијом је признавао сав православни свет дуже од 300 година, укључујући и Грчку православну цркву. Такође, неопходно је истаћи као непобитну чињеницу, да у складу са светим канонима Цркве, расправе о територијалној јурисдикцији не могу трајати после истека временског периода од тридесет година од тренутка доношења одлуке (VI Васељенски сабор, 25).

Исто тако, потпуна неискреност и неистинитост у изјавама патријарха Вартоломеја се може видети и по чињеници да је пола године пре почетка Критског сабора, тј. јануара 2016. године, у присуству Предстојатеља православних цркава, патријарх Вартоломеј убедио присутне да Света Цариградска Црква нема намеру да спроводи било какву радњу која се тиче црквеног живота у

Диогенис Д. Валаванидис: КИЈЕВСКО-ПЕЧЕРСКА ЛАВРА ЈЕ РУСКИ ЈЕРУСАЛИМ

Украјини, како на Светом и Великом Сабору, тако ни после њега. РПЦ се тек тада сагласила да се питање аутокефалности скине са дневног реда Критског сабора.

Потоњим признавањем аутокефалности расколничке Православне цркве Украјине, Васељенски патријарх је открио да је тада говорио неистину, и тиме изгубио сваки кредибилитет и дигнитет да и даље остане на месту «Првог међу једнакима – Primus inter pares«. Ово је толико озбиљно питање, да је мој лични став, да се на новој Свеправославној конференцији мора разматрати питање даљег останка Вартоломеја Првог на месту Васељенског патријарха, поготово што је више него очигледно да западни политички центри преко Цариградске патријаршије делују у правцу разједињења православне цркве.

Управо су такве околности биле узрок великог противљења митрополита Грчке православне Цркве, међу којима су се истицали митрополит китирски Серафим, кесаријски Данило, месогејски Николај, пирејски Серафим, дринопољски Андреј, етолијски Козма, новосмирнски Симеон, крфски Нектарије и др.

Питање: Због чега је Кијевско-печерска лавра толико значајна за руско национално биће?

        Кијевско-печерска лавра је један од најзначајнијих споменика православне вере за Русе. Манастир је саграђен за време Кијевске Русије на месту где се 1015. г. манастир налазио у пештери (тј. пећини). Простире се на површини од 29 хектара на јужним падинама Кијева и уврштен је на листу УНЕСКО. Манастир је основао 1051. године свети Антоније Печерски, кијевски Рус родом из Љубеча који је живео за време Јарослава Мудрог. Саоснивач је био његов ученик Теодосије Печерски из Курска. Подигнут је на месту печерске лавре коју је направио аскета Иларион Кијевски из села Брестова, који је касније постао кијевски митрополит. Печерска лавра је била напуштена до доласка Антонија Печерског из Свете горе, који се вратио у Кијевску Русију као мисионар. Пећина има предиван поглед на Дњепар. Кијевским кнез Изјаслав Први је цео реон пећине поклонио монасима светог Антонија Печерског.

Питање: Да ли можете рећи још неке детаље из историје ове светиње руског Православља?

        По древном Предању Цркве, свети апостол Андреј Првозвани, путујући са хришћанском проповеди кроз земље Скита, благословио је брдовиту обалу Дњепра, обраћајући се својим ученицима речима: „Видите ли ове планине? Од сада ће на овим планинама заблистати благодат Божија, и велики ће град бити, и многе цркве ће Бог подићи“. И тако, заједно са првим црквама Кијевске Русије, лаврска заједница је  постала испуњење пророчких речи апостола.

Године 1051. у престоном граду Кијеву, за време владавине Јарослава Мудрог и митрополитског служења Светог Илариона, по Промислу Божијем започело је постојање Кијевско-печерске Лавре. Чудесном заповести Царице Небеске, која се јавила у виђењу духовника светог Антонија у далекој Светој Гори, и са благословом самог преподобног Антонија, подигнут је манастир, који је постао непресушни извор благодатне молитве.

Убрзо је узвишени духовни подвиг светог Антонија постао надалеко познат и привукао је грађане који су му долазили по благослов и духовне савете. Чести посетилац пештерског манастира је био Кнез Изјаслав, син Јарослава Мудрог, као и кијевско племство који су донирали средства за изградњу подземног храма и келија, када су пештере постале тесне за све већи број братије. Било је то око 1062. године: преподобни Антоније је поставио преподобног Варлаама за првог игумана, а сам се повукао на четрдесет година у удаљену пештеру.

После премештаја преподобног Варлаама за настојатеља манастира Светог Димитрија који је подигао кнез Изјаслав, монах Антоније је благосиљао преподобног Теодосија (+ 1074) за игумана, као најкроћег, смиреног и послушног. Када је већ у манастиру било око 100 монаха, преподобни Теодосије је једног од њих послао у Цариград код евнуха Јефрема како би преписао Студијски Устав и донео га у Кијев. Задатак је испуњен. У исто време у Кијев је стигао и митрополит Георгије, а са њим је био и један од монаха Студијског манастира Михаило, који га је пратио и предао манастиру монашки Устав. На основу ова два примера настао је Устав Печерског манастира. Овај опште житељни Устав накнадно су усвојили сви манастири Кијевске Русије.

Важан догађај у животу Кијево-печерског манастира било је полагање и изградња цркве Успења Пресвете Богородице. Године 1091. у цркву су положене мошти Светог Теодосија. Монах Антоније је, по његовом тестаменту, сахрањен под сводом Ближњих пештера. Утврдивши прве печерске монахе и назидајући њиховим примером сву Кијевску Русију, која је недавно пре тога примила Свето крштење, Господ је открио многа чудеса и знамења у Лаври. Снага подвига и молитава Печерских монаха задивила је њихове савременике и све наредне генерације верника.

Високим моралом и аскетизмом одликовали су се монаси Кијевско-Печерског манастира, пре свега пустињаци. То је у Лавру привукло многе образоване и племените људе. Манастир је постао својеврсна академија православних Епископа. До почетка 13. века, од монашке братије манастира, 50 је хиротонисано у чин епископа и послато у различите крајеве Кијевске Русије.

Многи печерски монаси су постали мисионари и отишли да проповедају хришћанство, у оним крајевима Кијевске Русије где је становништво исповедало паганство. Често су проповеди монаха и њихова обраћања кнежевима били усмерени против сукоба који су раздвојили Кијевску Русију, позивали су на очување интегритета великокнежевске власти и редоследа наслеђивања кнежевског престола од стране представника Кијевске династије.

Питање: Духовни живот манастира је очигледно био веома богат, а каква је ситуација била са писањем летописа које је било развијено у том периоду?

Са Кијевско-печерским манастиром повезано је и писање летописа. Први познати летописац био је преподобни Никон, игуман Печерског манастира. Преподобни Нестор Летописац сматра се аутором Печерског летописа, који је око 1113. године завршио своје генијално дело „Историја минулих година“. У првој четвртини 13. века у манастиру је настало јединствено дело „Кијевско-печерски Патерик“, чију су основу чиниле приче монаха Поликарпа, као и посланице Симона, епископа Владимиро-Суздаљског.

Играјући значајну улогу у уједињењу источно словенских земаља, и јављајући се као духовни, друштвени, културни и просветни центар, Печерски манастир је уживао заслужену славу не само у Кијевској Русији, већ и у Пољској, Јерменији, Византији, Бугарској и другим земљама.

Почевши од 40-их година  13. до почетка 14. века Кијевско-печерска Лавра је била сведок татарско-монголских најезди и заједно са народом претрпела катастрофе. Канови, схватајући значај Кијева за источне Словене, на сваки могући начин су спречавали оживљавање града. Од татарских налета, манастир је, као и цео Кијев тешко оштећен 1399. и 1416. године. Мало је извора који говоре о животу Лавре у овом периоду. Због чињенице да су Џингис-кан и његови наследници, због свог сујеверја (поштовали су божанства разних религија), показивали верску толеранцију, има разлога да се верује да живот и богослужења у манастиру нису престали.

Митрополит Макарије (Булгаков) сматра да монаси нису живели у самом манастиру, већ око њега, „по дивљинама и шумама, у забаченим пећинама, и тајно се састајали у једини преживели део цркве да би вршили богослужења”.

Питање: Из историје су нам познати сукоби који су се одвијали поготово у то време, као и процес унијаћења, тј. присилног прекрштавања православаца у римокатолике. Исто тако, Кијевско-печерски манастир је имао одређени утицај и на развој Цркве па и оснивање манастира широм Русије.

То је тачно запажање, тако да је средином 14. века почела литванска експанзија на Украјину. Упркос чињеници да је литвански кнез Олгерд, коме су Кијевске земље биле потчињене, у почетку исповедао паганску веру, а затим, после усвајања Кревске уније (1385) између Литваније и Пољске, почиње појачано наметање римокатоличанства. И поред тога Печерски манастир је наставио да живи „пунокрвним животом“. О томе сведочи и чињеница да је младић Арсеније, пореклом из Твера, који је у другој половини 14. века прихватио монаштво „… обрадовао се духом, пронашавши монахе у Кијевско-Печерском манастиру, који су сијали врлинама, као звезде на своду небеском, и, покушавајући да се угледа на њих, много година пролази кроз различите степене послушања“.

Печерски манастир је имао известан утицај и на развој Цркве у руским земљама, у то време пуно искушења и невоља. Дакле, у другој половини 14. века, мохрински Чудотворац Стефан, монах Кијевско-печерског манастира је недалеко од Москве основао Мохрински манастир, а у Вологдској земљи – Авнежски манастир. Епископ тверски Арсеније је у својој Епархији Желтоводски основао Успенски манастир. Крајем 14. века печерски монах Кузма Јахромски је основао манастир на реци Јахроми у Владимирском округу (недалеко од Москве).

У том периоду Печерски манастир је уживао велику славу, тако да су често неки од руских кнезова долазили у Лавру где су заувек остајали, а неки од њих и сами су се прославили као познати подвижници. Конкретно, овде је 1439. године познати командант кнез Феодор Острожски примио монаштво са именом Теодосије, који је своје богатство пренео у манастир. До краја 16. века, борећи се са разним потешкоћама посебно оним које су се односиле на унијаћење православног живља, као и мешањем у унутраши живот Лавре од стране краља, манастир је активно оживео, градећи цркве и добијајући нове земље. Иако није више имала славу као у првим вековима постојања, Лавра и даље остаје један од највећих духовних, образовних и културних центара Украјине. Нови талас оживљавања духовног ауторитета Печерског манастира десио се у периоду борбе са унијом, када су на челу манастира биле истакнуте личности тог доба: архимандрити Никифор Тур, Јелисеј Плетенецки, Захарија Копистенски, Св. Митрополит Петар Могила, Инокентије Гизел и други. Дакле, почетак штампања књига у Кијеву је повезан са именом Елисеја Плетенетског. Прва књига штампана у штампарији Кијевско-печерске Лавре, која је опстала до данас, јесте Часословац (1616-1617). Као пример можемо навести да је око 1680-1690. године, у Лаври написана Житија светих, која су и данас омиљено штиво хришћана. То је урадио монах Батуринског Крупицког манастира, будући Свети Дмитриј Ростовски.

Од 1786. године, митрополити кијевски и галицијски су истовремено били и игумани (свештено архимандрити) Печерске лавре. Прва особа после игумана (старешине) у Лаври, био је намесник – по правилу јеромонах или игуман, касније – архимандрит. Свим пословима манастира руководио је Духовни Сабор на челу са намесником. У састав Сабора улазили су лаврски старци.

Питање: Овако бурна и велика историја ове светиње Руске православне цркве, претпостављамо да није остављала равнодушним ни царску породицу као ни припаднике вишег сталежа?

Управо је тако и било, па ни један од руских господара није занемарио значај Кијевско-печерске Лавре: Алексеј Михајлович и Петар Велики, Екатарина II, Ана Јоановна, Николај I и Николај II, Александар I, Александар II, Александар III, Павле, Јелисавета… Посећујући Лавру, краљеви су такође као и слуге узимали благослов од игумана, љубећи му руку. Романови су лично или преко својих гласника богато даривали манастир, поклонивши златне крстеве и кандила као и ковчеге за преминуле монахе.

Међу донаторима су имена великих кнежева грофа Шереметјева и принцезе Гагарине, грофа Румјанцева-Задунајског (сахрањеног у Успенском храму) и кнеза Потемкина, врховног војног козачког заповедника племића Ивана Мазепе, грофице Орлове-Чесменске и стотине других. Племићи, трговци, индустријалци и странци су давали значајне суме за одржавање Лавре. Чак су и обични људи, са својим врло скромним приходима, сматрали за хришћанску дужност да део своје уштеђевине приложе Лаври.

У Печерском манастиру су постојали гостопримница и болница. Годишње је Лавра примала и до осамдесет хиљада поклоника на преноћиште. Као и други манастири царства, Лавра је издвајала значајна средства за развој образовања: имала је сопствену основну школу, Богословску школу, издвајала средства за школовање сиромашних ученика Кијевске епархије, чак је установила пет стипендија у богословско-образовним установама Кијева и Кострома „У спомен чудесног спасења светог живота Господара-Императора Александра II, 4. априла 1866. године“.

Као што је познато, Кијевско-Печерски манастир се увек одазивао на свако добро, хришћанско-народно и црквено-општедело. Доброчинство, љубав према ближњима створили су заслужени ауторитет за Кијевско-печерску лавру. О томе сведоче многи дарови владара са пратећим документима „… о даривању нарочите наклоности Лаври за дела и молитве братије Лавре у име спасења душа људских“. Исто тако, многи угледни људи су желели да буду сахрањени на Лаврском гробљу. Сличан тестамент је оставио, фелдмаршал Борис Петрович Шереметјев. Међутим, након смрти Шереметјева, која је уследила у Москви, по налогу Петра I, тело покојника је достављено не у Кијев, већ у Александро-невску лавру у Санкт Петербургу. На божићном гробљу Лавре, у великој Успенској цркви, на територији манастира, почивале су многе истакнуте личности Русије и Украјине, међу којима и ћерка поменутог Б.П. Шереметјева, Наталија (у монаштву Нектарија) Долгорукаја. Тешка судбина ове жене била је позната свима дуги низ година. Осрамоћена принцеза је узела схиму у Флоровском манастиру (1757. године, у 43-ој години живота). Активна личност, образована жена, учествовала је у рестаурацији десетина цркава и других кијевских храмова. Монахиња Нектарија, која је умрла 3. јула 1771. године, сахрањена је у Лаври уз почасти кнегиње и подвижнице.

Од 1911. г. ту почивају и посмртни остаци Петра Аркадијевича Столипина, истакнутог државника Руске империје. У Лаври се оформила посебна некропола. На територији Лавре, у њеним црквама и пештерама почивају: први кијевски митрополит Михаило, кнез Фјодор Острошки, Јелисеј Плетенецки, св. Петар Могила, Инокентије Гизел, десетине других истакнутих личности отаџбине.

После Октобарске револуције, за Лавру су почела најтежа времена у њеној историји. По Уредби совјетске власти „О одвајању Цркве од државе и школе од Цркве“ сва имовина црквених и верских друштава је проглашена за народну својину. Комитет и Савет народних комесара Украјинске ССР, 29. септембра 1926. године су усвојили резолуцију о „признавању некадашње Кијевско-печерске лавре за историјски и културно државни резерват који су претворили у свеукрајински град-музеј“. Постепена изолација црквене општине, њено измештање новоствореним музејом је окончано почетком 1930. године, потпуном ликвидацијом манастира. Део браће је одведен ван Кијева и стрељан, а остали су затворени или прогнани. Лавра је била разорена и уништена.

Огромна штета архитектонским и историјским вредностима Лавре је нанета и током Великог отаџбинског рата (II Светског рата), када је 3. новембра 1941. године дигнут у ваздух Свето-Успенски сабор.

Крајем 1950-их година, под појачаним притиском система политичких партија, резерват се претворио у легло атеистичке пропаганде. У то време, по налогу управних партијских органа,  затрпани су стари бунари Антонија и Теодосија.

Јуна 1988. године, поводом обележавања 1000-годишњице Крштења Кијевске Русије и у складу са одлуком Савета министара Украјинске ССР, територија манастира је предата новооснованој Кијево-печерској заједници. Митрополит вишгородски и чернобилски Павле, је 1994. године постављен на чело братства Светоуспенске Кијево-печерске лавре. Владика Павле је у манастиру више од двадесет година, а за време његовог мандата Лавра се преобразила, стекла невероватну величанственост и лепоту.

До варварског напада украјинских безбедносних снага, манастир се развијао и успешно постојао у различитим областима духовног, културног и друштвеног живота. У пуној функцији су му биле следеће структуре: издавачка, поклоничка, информативна, саобраћајна одељења, тонски студио, одељење социјалне службе, иконописачке и друге радионице, фабрика свећа, кројачка радња и продавнице у којима се могла изабрати свештеничка одежда и свакодневна одећа. Постојало је неколико трпезарија, осмишљених тако да Лавру посећују ходочасници који желе да се причесте Светим Христовим Тајнама. Такође, у Лаври су сами монаси пекли просфору и хлеб.

Редовно се се одржавали православни фестивали, концерти, наступи креативних група, изложбе, сајмови. На територији Лавре је била и Кијевско богословска (духовна) школа, која је обновљена 1989. године. Такође, лавра је место где се налазила резиденција Предстојатеља Украјинске Православне Цркве, Његовог Блаженства Митрополита кијевског и целе Украјине, као и Синодска одељења УПЦ.

Питање: После свега, човек се готово са страхом пита: да ли је могуће да се неко усудио да подигне руку на овако велику светињу?

На жалост, могуће је! То су учиниле украјинске безбедносне (фашистичке) снаге, док је клицу раздора посејао Васељенски патријарх својим неканонским поступцима, који су утицали на почетак раскола у Православном свету. Ја сам му лично писао у име „Центра за заштиту хришћанског идентитета“, са молбом да заштити Кијевско-печарску лавру и тиме спречи надолазећу претњу раскола у Православној цркви. Патријарх Вартоломеј Први би морао да зна, да се по црквеним канонима једино раскол не може опростити, чак ни проливањем мученичке крви.

Због тога стално понављам, да се на новој Свеправославној конференцији која је неопходна да се сазове, мора разматрати питање његовог даљег останка на месту Васељенског патријарха, поготово што је више него очигледно да западни политички центри преко Цариградске патријаршије делују у правцу разједињења православне цркве.

Када је реч о одговору патријарха Вартоломеја на моје писмо, њега нисам никада добио!

 

Разговор водио: Владимир Димитријевић

Извор: "Искра"

 

Последњи пут ажурирано ( петак, 17 фебруар 2023 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 49 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.