Данас, у самом срцу крешева последње ноћне битке Великог Рата Светлости и Таме, немогуће је достојно славити Победу Православља, на коју нас Црква опет и опет подсећа. И мада је Победа Вером извесна, не може се славити док се све руши и гори око нас, и тоне у крви, и плотској и духовној. Али се можемо макар мало утешити и укрепити обећањем Истине.

Владика Николај изрекао је и записао једну беседу о „верном народу и неверним старешинама“. У њој он каже како во времја Оно, о Првом Доласку Христовом „они који бејаху први у власти и части, бејаху последњи у вери“. А „они који немаху никакву част ни власт бејаху први у вери“.

И као што је моменат изласка сунца физички налик моменту његовог заласка, аналогично и логично је да слично буде и о Другом Доласку Господњем, у смирају дана овога века и истовремено у новом незалазном изласку Сунца Правде, којем се као у бунилу бауљајући приближавамо. Они који у црквама првенствују у власти и части, најништији су у Вери – Благочестију и Богочестију.

Ко су данас – у највишој нашој стварности, Цркви – водећи учитељи лажи?

Ко су кључни агенти раздељења Цркве (=Лаоса, Народа Божјег)?

Ко су најмоћнији (најауторитативнији) конзерватори безакоња?

Ко су највиши покровитељи неправде (они који је покривају својом влашћу)?

Ко су полуге силе уништитељске, сасуди безумља и проводници воље Лукавога у Тело Христово и у сву умну Васељену?

Ко су „провајдери“ и дистрибутери Зла?

Као и у време Оно – они који имају власт у цркви. И као што се у оно време ти поглавари старозаветне цркве, власт имајући првосвештеници, садукеји, фарисеји, законици и књижевници, легитимни, „канонски“ чувари Закона и служитељи Олтара, „испунише безумља“ (Лука 6:11) пред Христом, Истином, тако се и данас безумљем испунише „канонски“ поглавари Цркве (цркава), пред Христом, Истином, Који је ту, пред вратима.

У младој Цркви, када се формирало њено првобитно устројство (време првих постапостолских мужева, Игњатија Богоносца, „оца еклесиологије“...), брзо умножени верни Народ почео је да губи кохезиону силу, православност (под утицајем властољубивих и користољубивих лажних учитеља и учитеља лажи...), и кренуо да се полако дели. Тада се искристалисала институција епископа као симбол и гарант Ортодоксије и жижа, свеза Јединства.

Данас, епископи су ти који су изгубили православност (екуменизам, сергијанизам, уније, новаторства-модернизам, качење канона Цркве „мачку о реп“, мењање Предања...) и који су почели да се деле и уносе не раздељења, него потпуни распад у Цркви (http://borbazaveru.info/). А верни Народ је (п)остао носилац и гарант Ортодоксије и Јединства у Истини (по догматској дефиницији Посланице православних Патријараха 1848.). И Ортоетике, да, јер изгубивши духовни разум, главари су у себи погубили и изгубили и образ људски, и чојство које је са јунаштвом Србима од искона својствено било (па тако данашњи црни патријарх српски физички ликом више сличи на необријаног Саи Бабу него на неког Србина, а морално је још и нижи – Саи Баба се као ревносни монах никад није вуцарао по Лас Вегасу, „Престоници Греха“, и никад није пољубио руку поглавару „црне интернационале“, папи римском...). Закономерно, јер хришћански морал не може да надживи смрт (пад) хришћанске догматске вере.

Преостаје још само да му – Народу – то неко објасни, да га пробуди из хипнозе (омађијаности), развеже му видљиве и невидљиве свезе које га преко синова Сатаниних (Јован 8:44), безброј црних лилипутанаца, везују са Сатаном самим, да се од-једини од Зла и да стане сам на своје ноге – да устане. Онда ће већ сам схватити колика је његова сила и његова власт. И тада његовом Царству неће бити краја.

Востани, Народе Христов!

Евсевије П.

          О Недељи  Православља 2023.