Увек се нађе нека изванредна памет да предњачи у ширењу пожељне глупости. Прошле недеље се истакао Николаjе Чука који је тренутно у улози премијера Румуније а објавио је да „први у свету има саветника који није људско биће“. Не, није гроф Дракула. Небиће се зове Јон и личи на огледало, кажу. Што би се рекло, екран је.

Чука је, иначе, познат као велики љубитељ науке. Толико велики да су му нашли да је од 138 страна свог доктората – преписао, тј. плагирао најмање 42. Практичан човек.

Као такав је узео тог Роботеа Роботескуа да га саветује шта да се ради у Румунији и шире. Иначе, ако знате шта је улога премијера у постдемократији – чак и кад нисте из ЕУ и на директној линији са Бриселом (и Вашингтоном, наравно) – ово је само спектакуларно уважавање реалности. Настојећи да се прикрије оно гротескно.

Премијер – трансмитер

Све што је важно „премијеру“ стиже однекуд – како се односити према Русији и Кини, које и какве законе ваља доносити, шта су главни правци економског развоја, које болести и какве вирусе подржавати масовно и какве лекове за њих куповати, како се односити према родитељу 1 и родитељу 2 а да се не уруши родна равноправност која је важнија и од деце и од родитеља, шта радити са Чајковским и Достојевским у културним садржајима, које уметнике и каква дела подржати а које држати на пристојној удаљености, које спортисте избацити из такмичења… И све тако.

Ствари су толико сложене да Јонов мозак то може да преради без проблема… Једино ако удари неки велики заокрет, али тад ће он моћи запослити Ноја, или, наћи ће се неко име…

Пре скоро век немачки мислиоци Макс Хоркхајмер и Теодор Адорно, са искуством сусрета са Хитлеровим нацизмом па онда америчком демократијом, објавили су књигу Дијалектика просветитељства (1947)где су показали да се велико начело Френсиса Бекона „знање је моћ“ развило до – Франкештајна. Јесте то почело као прогрес, али „знање које је моћ не познаје границе ни у поробљавању бића ни у услужности спрам господара свијета“.

Техника води самопоништавању

Таква мисао има „бит свог знања“, а то је – техника. Огољено знање. Пошто техника „не смјера појмовима и сликама, срећи увида, него методи, израбљивању рада других, капиталу“ – стиже се до „принципа уништавајуће рационалности“. Конкретније: „Оне многе ствари које се, као што каже Бекон, још скривају у знању и саме су инструменти: радио као сублимирана тискарска преша, авион-ловац као дјелатнија артиљерија, даљинско управљање као поузданији компас. Људи желе од природе научити како је треба примијенити да би се владало и њом и људима. Ништа друго не важи. Просвјетитељство је, без обзира спрам самог себе, разорило и последњи остатак властите самосвијести.“

У белешци „Уз ново издање“ Хоркхајмер и Адорно су 1969, обнављајући – без измена – „Дијалектику просветитељства“, подсетили да су њихове тезе, објављене две деценије пре, сада још живље: „Прогноза о преокретању просвјетитељства у позитивизам, у мит онога што је случај, па коначно у идентичност интелигенције у непријатељству спрам духа, обилато су се потврдила.“

Наравно, паметне књиге не преокрећу стварност. У то време се још није помињала „вештачка интелигенција“, него се ипак држало логике да оно што човек направи треба да и служи њему. Јесте век и по раније најављено, као мрачно пророчанство декадентног ума, да се људско дело може преобратити у „Франкештајна“ (1818), али то су биле само страшне приче за дуге вечерње разговоре.

Кад је робот био слуга човека

Причало се о роботу. А робот је био канта коју су измислила браћа Чапек.

Једном је (Карел Чапек) замислио садржај новог комада. Са том идејом пожурио је брату Јозефу, сликару, који је у том тренутку стајао крај штафелаја и грундирао платно.

– Хеј, Јозефе! – повика Карел Чапек. – Чини ми се да ми се родила идеја за нови комад.

– Какав? – промрмља сликар (он је у правом смислу мрмљао, јер му је друга кичица била у устима).

Карел је испричао садржај што је могао краће.

–  Онда пиши.

– Само не знам како да назовем те вештачке раднике. Назвао бих их „лаборжи“ (од енглеске речи labour – рад), али чини ми се да је то некако књишки.

– Онда их назови роботима – промрмља сликар не испуштајући из уста кичицу, описивао је тај догађај совјетски лингвиста и биолог Александар Кондратов у популарној студији „Разговори с роботима“ шездесетих година прошлог века.

Браћа Чапек су уместо енглеске речи labour, узели словенски корен – руско и „наше работа, чеш. и пољ. робота“. И: „У драми ‘Р.У.Р’, написаној 1922. године, Чапек је приказао вештачке људе – роботе. Изграђивали су их у специјалним фабрикама, а затим продавали плантажама, заводима, рудницима да замене човеков рад. Чапеков комад је постигао светски успех.“

„Отад се роботима називају аутомати који имају спољашњу сличност са човеком и, по правилу, обављају користан посао“. Робот се замишљао као Неко ко ће да ради уместо Човека, а Човек се усавршавао да ради „без грешке“ као робот.

Робот постаје господар

И тако стигосмо до доба Давоса и идеолошке пројекције будућности света Клауса Шваба, кад се не суочавамо с питањима: Шта да радимо с тим роботима, него са реалношћу: Шта ћемо са људима? Скупи су за одржавање: једу, траже да имају сигурно и суво место за спавање, не могу без одеће, кад се то распусти хоће и да попије, а кад падне у депресију хоће коку, хероин или какав лек који умирује до смрти, и траже – да раде. Роботи више немају потребу ни да подражавају изглед људи.

Људи „на цивилизованом Западу“ се већ мире да долази време кад – не само да ће роботи (сад их радије зову ВИ) писати за новине, возити камионе, пуцати у људе на фронту, ширити вирусе који њима не штете, замењивати деци родитеље и васпитаче а старе хранити, храбрити, а богами и еутаназирати распаднута људска бића ако процене да је куцнуо час.

Данас оне речи Алберта Анштајна, да је „постало ужасавајуће очигледно да је наша технологија премашила нашу хуманост“, неће оставити никакав утисак. Ко је Ајнштајн данас, поред живог Јувала Харарија!?

То што се зове медији, као касетне бомбе разбацују поруке на све стране света, а онда људско биће у овој (западној) цивилизацији неће наћи ништа опомињуће ни у оним Кафкиним примедбама да је „ова врста тејлоризованог живота грозно проклетство из којега могу да се изроде само глад и беда, уместо толико жељеног богатства и профита. Ето вам прогреса… Прогреса у правцу смака света, приметио је Јанoух (из књиге ‘Разговори с Кафком’). Кафка је махнуо главом: ‘Да је бар то поуздано! Али није… Бескрајна трака живота односи вас незнано куд. Човек је више предмет, ствар, него живо биће'“. Толико је постварен да не морате ни да му дајете привид прогреса – довољно је само да га лажете како се иде напред!

Неће реаговати, чак и кад се те речи Франца Кафке остварују као очигледност. Јер, медији као и читава та структура – политичка, економска, културна, спортска – нису ту да би бринули о човеку него о – профиту. Плаћени су да би радили на сопственој пропасти. И то им је нормално. Ко плаћа музику, има право да наручује песме!

А добри НиколаJе Чука је само локални гонич робова, које од миља и даље, мада са све мање уверљивости, називају грађанима. И он зна да су послови који су њему поверени толико праволинијски да Јон ту може да дела сасвим успешно.

Човек, ипак, не стаје у математичку формулу

Просветитељство је тако убијало духовност да је – западно друштво стигло до дијагнозе Албера Камија: „Сматрам, дакле, да је смисао живота најпрече питање.“

Наравно да Николаjе Чука и његова сабраћа у владама и корпорацијама за то немају лека. Тако да слободно можемо да се вратимо „Записима из подземља“ (1864) где Фјодор Достојевски опонира оптимистима и прогресистима: „Рекао бих, господо, да ме посматрате са жаљењем; понављате ми да просвећен и образован човек, једном речју такав какав ће бити будући човек, да он не може свесно желети нешто некорисно по себи, и то је математички јасно.“

Али „шта у мени остаје слободно“ ако постанем егзактна математичка формула? „Разум је, господо, добра ствар, то је неоспорно; али разум је ипак само разум и задовољава само разумне човечје способности; а хтење је испољавање целокупног живота“ и зато не може бити а да не постоји случај „кад човек може свесно да пожели нешто штетно и глупо, чак и најглупље, и још да има и право да пожели баш оно најглупље и да није обавезан да жели само паметно. Јер то најглупље, та ћуд, може, господо, бити оном човеку корисније од свега што постоји на земљи, а нарочито у понеким случајевима. А понаособ може да нам буде корисније од свих користи и у таквом случају кад нам отворено наноси штету и противречи здравим закључцима нашег разума и користи – а нама чува најглавније и најдрагоценије, то јест, нашу индивидуалност.“

Оно до чега нас је довело просветитељство без духовности и без слободе која је хришћанину од Бога – извело је на позорницу гомилу. Човек гомиле или робот, свеједно. Али такво друштво не може историјски да траје. Украјинска криза, као догађај који је протресао свет, све убрзава. Сва велика питања постају – или-или. Настаје нови свет – Роботистан или Човечанство? Има оних којима је то дилема.

РТ Балкан