Владимир Димитријевић

О антихристу и духу његовом

(по Антанасу Мацејни)

Увод

Литвански хришћански мислилац, Антанас Мацејна, бегунац од совјетског режима, под утицајем Достојевског и Владимира Соловјова написао је неке од најумнијих савремених књига на тему хришћанске есхатологије. У студији „Тајна безакоња”, насталој поводом Соловјовљеве „кратке повести о антихристу”, Мацејна даје низ мистичних увида у природу борбе између Христа и антихриста и последњих времена Цркве и човечанства. Ево неколико инспиритивних теза из његове расправе.

Борба добра и зла

Мацејна упозорава да зло није пуки „недостатак добра”, него делатна, личносна сила воље злих духова и злих људи, која води непрестаној борби. „За кога је зло – зла сила, за њега је историја стална борба, која обухвата и небо и земљу, јер у њој не учествује само човек, него и Бог. Једном ће та борба постати одлучна. Једном ће напетост између сила зла и добра постати тако снажна, да ће разорити сав злом захваћени свет. Тада ће добро победити, али та победа ће и окончати земну историју /.../ ВАСКРСЕЊЕ ЈЕ ЗАЛОГА ПОБЕДЕ ДОБРА. У томе је сила и дело Христово”. Својим Другим доласком Христос ће окончати ту борбу са злом, васкрсавајући све људе и „ослобађајући целокупно битије од силе зла. Али, до тог благословеног часа сва историја је стална борба /.../ НАША ИСТОРИЈА ЗАВРШАВА СЕ НАЈВЕЋИМ МОГУЋИМ ТРИЈУМФОМ ЗЛА НА ЗЕМЉИ, АЛИ ИСТОВРЕМЕНО И – ЊЕГОВОМ КОНАЧНОМ ПРОПАШЋУ. Антихрист ће бити побеђен и збачен. Али, с њим ће истовремено бити збачена и сва наша историја. Победа добра открива надисторијски лик живота. Појава Христова и Његово снисхођење на земљу јесте почетак другачије егзистенције, која више није земна историја.”

Религиозни карактер историје

Мацејна сматра да је историја „заједничка делатност Бога и човека у времену”, и додаје: „За хришћанина историја никад није само овострани процес, јер њен истински извор, из кога она настаје није овде. ПРОЛОГ ИСТОРИЈЕ ЈЕ НА НЕБЕСИМА. /.../ КУЛТУРА ЈЕ ЧОВЕКОВО СТВАРАЛАШТВО /.../ Његова ваплоћена нада и победа над силама природе /.../ Имајући то у виду, историја се може назвати процесом КУЛТУРНОГ НАСТАЈАЊА; процесом све већег овладавања земљом, откривања ризница природе и усиљеног укључивања природних сила у област људског постојања. У ТОМ СМИСЛУ ИСТОРИЈА ЈЕ ОСВЕШЋИВАЊЕ ЧОВЕКА У СВЕТУ /.../ Где год да се појављује човек, диме се не само огњишта, него и жртвеници; дижу се не само куће, него и храмови; чују се не само свадбене песме, него и химне свештеника. На тај начин, религиозни живот је ДРУГА основна форма човекове историје /.../ У том смислу, ИСТОРИЈА ЈЕ ЧОВЕКОВО САМООСВЕШЋЕЊЕ (КАД ЈЕ РЕЧ О ПИТАЊИМА КОЈА ОН ПОСТАВЉА) ЊЕГОВОГ ПОРЕКЛА, ПРИЗВАЊА И ЦИЉА /.../

ДЕЛАТНИ УЧЕСНИК ЧОВЕКОВЕ СУДБИНЕ ЈЕ САМ БОГ. „Без Мене не можете ништа чинити” (Јн. 15, 5) – те речи Христове јасно указују на историјски пут којим човек мора да иде да би дошао до разрешења тајне свог постојања. /.../ Религија је у суштини однос двају личности. По својој сопственој вољи, човек може да створи културу, али не и религију. Питање човековог постојања, које се суштински може покренути само у области религије, захтева одговор Божји, да би уопште могло да се реши /.../ Управо зато што је религија ДИЈАЛОГ И УЗАЈАМНО ДЕЛОВАЊЕ, она је у сталној опасности да је човек прекине. Мада је човек по природи религиозан, јер однос са натприродним одговара његовој унутарњој суштини, он ипак може – јер је слободан – да заћути у том дијалогу и да земљу, која се налази под влашћу његовом, искључи из узајамног општења с Небом. Нема и не може бити никаквог ОНТОЛОШКОГ АТЕИЗМА, али постоји ПСИХОЛОШКА безрелигиозност, свесно одвраћање од Бога, упорно ћутање у свакодневици. /.../ Божји поредак је поредак постојања. Нарушити га значи нарушити себе, другим речима – благодарити себи за своје постојање, што је одвратно. Зато свако порицање Божјег поретка у најдубљем смислу јесте рушење постојања, а самим тим рушење и сопственог битија. БУНТ ЧОВЕКА ПРОТИВ БОГА ЗНАЧИ УНИШТЕЊЕ САМОГ СЕБЕ. Па ипак, смртници никад не престају да се буне против Бога. Вавилонска кула остаје несаграђена, и тако ће бити до краја историје. Али шта је култура ако не стални напор човечанства да заврши градњу те куле? Историја није само религиозни процес; она је истовремено процес обезбожења човечанства. /.../ РЕЛИГИЈА, А НЕ КУЛТУРА, ЧУВА КЉУЧ ТАЈНЕ ИСТОРИЈЕ. У процесу религије, а не у процесу културе, време иде ка свом крају: adesse festinant tempora. Историја је – објективација нашег односа према Богу. Управо ту је њена благодатност, али истовремено и опас-ност, јер је одређење у односу према Богу неизбежно. Шта је историја у светлости Хришћанства? Ништа друго до време које нам је Бог дао. /.../ Философско време је – апстрактни и општи ток ствари; међутим, религиозно време је НАШЕ ВРЕМЕ, време које нам је поверено, време које нам је даровано, самим тим лично и конкретно. РЕЛИГИОЗНО ВРЕМЕ ЈЕ ОДРЕЂИВАЊЕ И НАЛАГАЊЕ ОБАВЕЗА, од којих зависи наша судбина. Да бисмо својим животима дали овај или онај смисао не треба нам ништа друго до време. На тај начин, у светлости хришћанства време се јавља као најдрагоценији од свих природних дарова Божјих. Док год имамо времена, наша судбина је у нашим рукама /.../ Време је – једино „место” на коме можемо срести Бога /.../ ЈАВЉЕНОСТ БОГА У ИСТОРИЈИ ЈЕ ОСНОВНИ УСЛОВ ИСТИНИТЕ ВЕРЕ. Смисао историје је у припреми за то јављање. Најдубљи смисао тог задатка је у томе да учини могућим сусрет Бога и човека стварајући предуслове за то да тај сусрет постане ЛИЧАН и зато нераскидив САВЕЗ.”

Бог и време

Време је једино „место” на коме можемо срести Бога; и то се десило у историји – јавио се Христос, пунота богочовечанског јединства. Дуго и жељно чекани Христос је, по Мацејни, управо „Бог историје”, „Алфа и Омега, почетак и крај, први и последњи” (Отк. 22, 13). Мацејна одлучно тврди: „Жртва на Голготи била је највећа историјска жртва: то је било спасавање историје од њеног кретања ка ништавилу”. После васкрсења Господњег, у својим пројавама историја је „слободни одговор човека на искупитељски подвиг Христа”.

Избор Христа је чинилац који дејствује и у друштву; он је историјска сила. Расе, народи, језици, таленти, породица – ништа више нема значаја попут верности Христу. Али, и одступање од Христа је друштвени чинилац – оно саздаје друштво звери, антихриста. И то друштво се бори против Цркве. У историји, као времену раздвајања и простору борбе, долазимо до поимања смисла овог процеса: „У природном поретку побеђује зло, а у натприродном – добро. Напетост између ово двоје и доводи до разарања природног поретка”. У том смислу, крај света неће бити некаква природна катастрофа, него незаустављиво кретање света ка злу, то јест „тотално насиље сатане на земљи”. Физичка разарања биће плод духовне опогањености. У том смислу, идеологија прогреса смутила је умове људи као „обоготворење будућности на рачун прошлости и садашњости” (Берђајев). Пошто је драма људске историје – драма слободе, никаквог „прогреса” (осим техничког) у њој нема, јер, како каже Мацејна, ту се пројављују не само дела Христова преко људи (gesta Christi per homines), него и дела ђавоља преко људи (gesta diaboli per homines). Историја пре Христа била је дуга припрема за Богочовеково јављање; после Христа, у њој зри јављање ђавочовека.

Себичност

Себељубац не може да прекорачи границе самозатворености. Ђаво је први себељубац, који не воли ни Бога, ни човека, ни творевину. Љубав је увек сила усмерена ка постојању, јер онај који воли излази из себе. Створени по Његовој слици, ми смо самом својом онтологијом окренути од себе – ка Њему, вечном Другом наше љубави.

Ако се тварно биће заљуби у себе, нађе се на путу ка небитију, и апсолутно оглуви за све што га окружује: „Ако се загледамо у себе, суочавамо се са супротном усмереношћу лика Божјег и морамо да бирамо: или ћемо се вратити у битије, или ћемо у себи разорити богоподобије”.

У том смислу, ђаво је најусамљеније биће на свету, чије је постојање за њега самог постало тамница. Он је у сталном монологу: потпуни безбожник као потпуни самољубац. Самољубље је пут ђавола у историји, пут на коме ће се јавити и антихрист.

Зато је Христос Своју науку засновао на самоодрицању, које човека води у заједницу с Јагњетом Божјим. И зато се разликује хришћанско милосрђе, као служење ближњем, од антихристове „хуманитарне помоћи”, која човека претвара у роба.

Себељубац ускоро почиње да мрзи и себе и свет, и добија вољу да разори све што живи. Зато је братомрзац – човекоубица (1. Јов. 3, 15): братомржња је врхунац себељубља.

Христос као „претеча”

Да би антихрист успео у свом плану, он лик Христов мора да раствори у људској култури. Христос мора бити проглашен за „претечу”, за значајну историјску личност – али неваскрслу. Антихристови повереници, освајајући земаљску власт и моћ, стално нуде Цркви да им се приклони, да би добила „привилегије”. Мецејна каже: „Засести у сенци земаљских престола и приклонити се земаљским владарима – то је најзначајнија и стална претња Цркви. Под утицајем те претње најлакше је отпасти од Бога, јер то одржава „изглед побожности” уз одрицање од „његове силе” (2. Тим. 3, 5). Такви хришћани подржавају оно спољашње у религији, али јој се ругају изнутра: уместо Цара Христа они на престо узводе земаљског цара, уместо милости Божјих примају дарове властодршца. Антихрист одлично зна ту слабост хришћана и зато им увек нуди своје дарове. Он стално зове хришћане да му приђу и седну у хладовини његовог престола и да се тако заклоне од сунчане врелине боја”.

Антихрист је увек спреман да призна социјални значај хришћанства и његову моралну улогу; али, дух личности и целог историјског периода раскрива се само у односу према Христу као Богочовеку, кога лажни месија хоће да призна, али само као свог претечу.

Идеја претече означава да је пред нама гласник будуће стварности, који није сам та стварност. Он символизује ту стварност, али није стварност сама – његов смисао је у ишчезнућу у оном што ће доћи... Зато Христос не може бити ничији претеча: Он је Први и Последњи (Отк. 22, 13). Човеково призвање је да буде претеча; то није мисија Сина Божјег. Човечанство, негда хришћанско, зато је и запало у ћорсокак: „Ниједан од властодржаца, који у последње време говори о Хришћанству, не исповеда Христа – Бога, ваплоћеног, пострадалог, умрлог, васкрслог, наново долазећег. Ниједан од њих Цркву не признаје као божанску установу, као самога Христа”. Што је најгоре, и сами хришћани су се на то навикли, и сматрали би јавно исповедање Христа као Бога за нешто нетактично.

Порицање васкрсења

Данашњи хришћани не живе вером у васкрсење. Неки су склони да верују да би се Хришћанство могло спасити и да је Христос остао у гробу. Заборавили су упозорење Св. Павла да је без васкрсења – наша вера узалудна (1. Кор. 15, 14). Заборавило се да је смисао историје промењен васкрсењем Господњим. Јер, васкрсење је повезано са вером у човекову бесмртност: „Ако је човек бесмртан, васкрснуће; ако не васкрсне, није бесмртан; ако пак није бесмртан – сав његов живот је чудовишна бесмислица”, каже Мацејна.

Без вере у то, људи падају у очај. Зато је основна црта савременог човека – очајање, чије срце прождире бесмисао исповедања земље као једине отаџбине. Зато и борба против Христа, која почиње од ситних, „научних”, сумњи, и завршава крвавим прогонима хришћана.

Нада

Љубав без жртве је празна, непостојећа. Али, љубав и жртва се могу родити само из слободе. Зато је Христос и дао слободу; велики и страшан дар. Плачући над Јерусалимом (Мт. 23, 37), Христос плаче над људском слободом, која ће толико пута у историји бити поругана и оскрнављена. Антихрист не плаче над човеком. Док ће Христос љубављу и жртвом (Својом!) стварати јединство човечанства у Цркви, антихрист ће то јединство стварати на спољњи начин, политичком силом.

Но, Црква, изгнана из света у пустињу, и у то доба ће победити. Победиће својим исповедничким и мученичким сведочењем да овај свет није коначна и једина стварност. Победиће исповедајући васкрсење Христа и човечанства. Победиће Оним Који је већ победио, Спаситељем нашим и Надом нашом.