Веома мало вероватно примирје и много вероватнији тотални рат, за нас готово загарантовани, обе хипотезе искључују наставак мирнодопске политике.

То је оно што мислим да је важно.

Нико са сигурношћу не зна будућност.  Нико са сигурношћу не зна, међутим, ни садашњост ни прошлост. Зато су њихова тумачења толико различита. Али будућност је још отворенија. Утолико је нејаснија будућност у овако оштром и страшном рату који се сада води. Са колективним Западом.

Можемо имати само  хипотезе и планове о будућности. И хипотезе и планови су уско повезани једни са другима. Каква хипотеза, такав план. И обрнуто.

Постоје две главне  хипотезе:

1.                Пробање је могуће, а у САД (на Западу) постоје снаге које су спремне да зауставе Зеленског.

2.                Пробање је немогуће док Русија не постигне потпуну предају Кијева и стварну контролу над целом територијом Украјине (односно, испуни циљеве НВО – демилитаризацију и денацификација).

Отуда и  планови:

1.                На основу прве хипотезе, треба да одложимо и покушамо да постигнемо договор.

2.                Полазећи од другог – припремити се за апсолутни рат до краја, до краја, до краја Победе. Као у Великом отаџбинском рату. Не обавезно у Берлин или Ламанш, али сигурно у Лавов.

Ако пођемо од прве хипотезе, онда стварамо предуслове за помирење. Наравно да смо у рату, али с обзиром на примирје.

Ако пођемо од друге хипотезе, онда заборављамо  на могућност примирја уопште. А ми се фокусирамо само и искључиво на рат. Ако нам нешто фали за Победу, исправљамо ситуацију. Ако имамо некога ко не може или не жели да се бори како треба, мењамо  кадрове. Ако расположења елите и друштва спречавају Победу, ми  мењамо  та расположења – заједно са сегментима елите, па чак и друштва. Јер  рат је као рат. 

Убеђен сам да  је примирје уопште немогуће. Или ће нам понудити такве услове да  ће се цео политички систем Русије урушити ако их прихватимо, пошто су људи, а посебно они који су већ дубоко ушли у стихију рата и изгубили најмилије и рођаке, који су поверовали Путину и отишли. напред, неће моћи  ово да прихватe.

У потпуности бих  одбацио прву хипотезу.  То је мало вероватно споља, а у сваком случају ће довести до колапса система изнутра, чак и ако споља – супротно логици – неко ипак покуша да то спроведе.

Остаје да делујемо на основу друге хипотезе.  Али ово је потпуно другачији план.

2014. године власти су успеле да нас убеде у постојање „лукавог плана“. Био је одсутан. Било је погрешно планирање засновано на лажним хипотезама. Тада је било потребно само послати трупе. И идемо што даље можемо. Оклевали су, веровали у примирје. Преварени смо,а признао је и сам председник. И наставили су да лажу. И нема сумње да ће опет бити преварени. И неко изнутра нам је помогао да будемо преварени. Било би занимљиво знати ко…

Оно што нам сада није потребно није „лукав план“, већ разуман и добро промишљен  план за победу.  Све што треба да се уради да се то спроведе, укључујући и све „непопуларне мере“, мора се активирати и што пре (брзина у савременим ратовима је скоро све). Без обзира на било кога и било шта. Сада дефинитивно није до избора и није до рејтинга.

Ево шта имамо: врло мало вероватно примирје и много вероватнији  тотални рат, за нас готово загарантован   – обе хипотезе  искључују наставак мирнодопске политике.  Већ смо прошли кроз ово. Али изгледа да стварно не разумеју.

И сходно томе, потребан нам је  предмет Победа.  Рационалан, одлучан, јаке воље, здрав разум, имун на дезинформације и сумњиве утицаје, руски субјект.

Извор: КАТЕХОН / "Срби на окуп"