header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Старац Клеопа: Зашто је побачај сматран убиством и са толиком је жестином сузбијан од Свете Цркве?
Старац Клеопа: Зашто је побачај сматран убиством и са толиком је жестином сузбијан од Свете Цркве? Штампај Е-пошта
недеља, 28 мај 2023
           Под побачајем се подразумева убијање чеда у утроби сваковрсним средствима. Пошто заметак има душу живу, Богом створену у трену зачећа, због тога је побачај са толиком жестином сузбијан од Цркве и од Светих Отаца; јер се убија живот, губи се душа, како убијенога, тако и онога који извршује убиства и преступа се заповест Бога који вели: „Рађајте се и множите се (Пост. 1, 28). Преступа се и пета заповест од Десет, која каже: Не убиј (Пост. 20, 13).

   Побачајем се угрожава живот на земљи, преступа се заповест стварања дата од Бога у Рају, насрће се на живот најневинијих људских бића, која су деца, разбија се породица, оболева читаво друштво и наводе се на виновнике ужасне казне Божије, како у животу, тако и након смрти. Затим, душе побачене деце, не будући крштене, не могу ући у Царство Божије, него чекају страшни дан Суда, када ће саме, пред праведним судијом Исусом Христом, оптуживати родитеље који су их убили.

   Ето зашто је побачај злочин, то јест човекоубиство, и треба да буде сузбијан свом снагом од Цркве и њених пастира.  

Какву епитимију прописују Свети Оци за жене које врше побачај или подстичу и помажу другима да чине овај ужасни грех?

Мајка храброст и њена деца

Жене које побацују своју децу, независно којим средствима, називају се чедоубицама а не мајкама, и примају тешке казне још у овом животу. Ево шта кажу и Канони светих Отаца у вези са грехом чедоморства: „О женама које греше и убијају чедо у утроби, силећи се да врше убиства, по пређашњој одлуци, нека им не буде допуштено да се причесте при крају живота. Али поступајући по човекољубљу, како смо дознали, решавамо да буду одлучене десет година, по степенима установљених канонских казни“ (Анкирски, 21).

   „Жене које дају отровне и погубне траве, као и оне што примају детоубилачке отрове, да се подвргну двадесетогодишњој епитимији за убице“ (VI васељенски 91; Свети Василије Велики, 56). „Жена која пије траве да би погубила плод тела и да не би рађала децу, нека има покајање пет година и метанија тристо на дан. А буде ли и човек поступао тако, још горе је. Ни Црква да му не прими просфору, ни принос његов, ако се не буде покајао“ (Црквено правило из Говоре, 20).

   „Ако жена зачне, и буде пила штогод да би се лишила зачетка из себе, нека се каје осам година и метанија 367 дневно; а ако јој се догоди да умре, да се не сахрани на гробљу“ (Исто, 115; Законоправило, глава 364). „Жена која је родила у путу и није бринула о чеду, нека буде подвргнута кривици убице“ (Свети Василије, 33).

Где се налазе душе побачене деце и каква ће бити њихова судбина на Последњем суду?

Породица Михаила и Анастасије Шћепановић из Никшића

Деца која умру некрштена, због разлога независних од воље њихових родитеља или свештеника, могу се сматрати удеоницима крштења које се није остварило, али је било жељено, као и старозаветни праведници, или по аналогији са исцелењима које је творио Исус Христос на молбу детињих родитеља или пријатеља. Јер Бог не кажњава невинога, него напротив, пошто је Он створио човека ради блаженства. Ипак родитељи детета ће се исповедити, и одредиће им се епитимија, саобразно њиховој бризи или немарности. То јест да крсте или одгаје неко сиромашно дете, да посете које свето место, да чине милостињу, да чине метаније, да држе пост итд. Ево шта каже Свето Кирил Јерусалимски у 3. катихези, глава 10:

„Ако когод не прими Крштење, не спасава се, сем мученика који примају Царство и без воде (Крштења). Када је Спаситељ Крстом спасио свет, и када му је прободено ребро, испустио је крв и воду, да се Његовом крвљу крсте који се крштавају за време прогона. Спасистељ назива мучеништво Крштењем, јер вели: Можете ли пити чашу коју ја пијем и крстити се крштењем којим се ја крстим? (Мк. 10, 38). „Мученици су исповедили своју веру, поставши призор свету, анђелима и људима“ (1. Кор. 4, 14).

Шести васељенски сабор у 83. канону каже: „Мртви не могу бити крштавани, као што не могу бити ни причешћивани“. Дакле, деца побачена, превремено рођена, мимо воље изгубљена или која умру одмах по рођењу, не примивши Крштење, никако не могу бити крштавана након смрти, јер више нису жива. Не могу бити помињана ни у цркви, јер нису крштена и немају име. То нису чланови Христове Цркве. За оне које су родитељи убили својом вољом, потпуна одговорност остаје на родитељима.

У Црквеном правилу архимандрита Никодима Сакеларија, глава 178, читамо о овоме следеће:

„О побаченој деци и која умру некрштена нема нигде учења, ни у Светом Писму, ни код Светих Отаца, јер је живот људи, како одраслих, тако и нехришћана, у рукама њиховога Творца, Који не може бити присиљен да смртницима открије сав домострој Свога промисла, нити да они познају што им није на корист. Позив Његовога гласа стално одјекује светом, и који чују дужни су да се одазову, само у мери која је њима појмљива и за њих дата. Очигледно, Бог не кажњава оне који не познају законе и особито не некрштену децу. Чак напротив.

Он је створио човека ради блаженства, па дакле децу, која нису могла користити слободну вољу и силу, на основу циља ради којега је човек створен, Он чини блаженом због њиховога постојања, као што Га и она хвале због истога невиног постојања и лепе природне творевине. Тако су она одређена на природно блаженство постојања, али не на оно од награде по заслугама, јер немају врлинска дела“.

„Природно блаженство даје Бог непосредно и по неплодности, без потребе за човековим напором, зато није потребно да се о таквом блаженству говори међу људима. Него нам Божанско откровење показује само оно блаженство којем и човек доприноси“ (2. Кор. 12, 4; Отк. 21, 22).

Правило Матеја Бесараба, у глави 153 казује о некрштеној деци: „А хришћанска деца, колико их умре некрштено, као и паганска, нити иду у Царство Небеско, нити у муку, већ само на једно светло место. А када се дете крштава, отварју се небеса која беше закључао Адам због непослушања, те су била затворена док није дошао Господ наш Исус Христос и свету дао дар Светог Крштења“ (Исто, 154).

Како се може сузбити тај ужасни грех убијања деце, који данас хара целим светом?

 Мислим да ова дужност – учити људе да не убијају своју децу – припада више свештеницима и пастирима душа. Они треба да показују верницима, са доказима из Светог писма, из учења Светих Отаца и из божанских канона колико је тежак грех убиства и какву велику казну даје Бог убици.

Након што су Адам и Ева били изведени из земаљског Раја због греха непослушања према Богу, позна Адам Еву, и родивши Ева прво дете, наиме Каина, рекла је Адаму: Стекох човека помоћу Божијом (Пост. 4, 1). Дакле, рађање деце било којега пола бива помоћу Божијом, било да је добар хришћанин, било да је паганин, и свако новорођенче има у себи, сем земаљског тела, и искру божанства, то јест бесмртну душу. Јер вели Свето Писмо: А створи Господ Бог човека од праха земаљскога и дуну му у лице дух животни, и поста човек душа жива (Пост. 2, 7). Душа жива, то јест бесмртна.

Тако при зачећу свакога чеда у утроби мајке његове Бог усађује још од почетка бесмртну душу у свакога човека. Зато и пророк Давид, надахнут Духом Светим, вели: Јер ти си створио моју утробу, прихватио си ме из утробе матере моје... Чудесна су твоја дела, Господе, и моја душа их веома познаје... (Пс. 138, 13-16). Душа чеда зачиње се у утроби мајке његове само дејством Господњим, па су му, још пре но што се зачне, чак и дани избројани од Бога колико да живи на земљи.

Дакле, жене које убијају своју децу нека појме да су убице стварања Божијег и кривица им је довољна да оду у пакао огњени. Јер ако се и само мржња према коме сматра човекоубиством, по Христовој речи која каже: Сваки који мрзи брата својега јесте човекоубица (1. Јн. 3, 15), и ниједан човекоубица нема живот вечни, какав ли ће гнев Божији достићи ону мајку која убија сопствено дете, чак и да је само трен пре тога било зачето силом Божијом?!

Нека, дакле, зна свака жена која је на било који начин убијала своју децу да неће измаћи казни Божијој. Да не каже како је било тек од једнога дана или сата, јер Господ не гледа на време, него на намеру ума. Када би неко на својој њиви посејао пшеницу, кукуруз или друго што, а други би когод, дошавши, уништо његов усев, зар га не би тужио суду и тражио од њега одштету? А зар ће Бог оставити некажњене оне што уништавају семе и њиву где се чеда зачињу? Нека се жене убице сете Каина, који је извршио само једно убиство и био је још за живота кажњен са седам врста казни. Прво је био проклет од Бога на земљи. Друга казна – да обрађује земљу. Трећа - да му земља не даваше крепост и плодове своје. Четврта казна му је била уздисање. Пета – дрхтање. Шеста – да буде удаљен од лица Божијег. Седма казна – да га не убије нико од оних што га буду срели (Пост. 4, 9-14).

Како ће, дакле, умаћи казнама временским и вечним оне мајке које убијају своју децу? Која је од звери земаљских икада убијала своју младунчад? И како ће предстати пред Богом жена чедоубица, будући гора од свега звериња земаљског? Исте ће казне примити и они супружници који се разним средствима чувају да не рађају децу, јер је њихова намера иста: да убијају чеда и да спречавају зачећа Божијег саздања.

Да ли би Света црква могла прихватити какво регулисање рађања због друштвених разлога као: глад, болести, немаштина итд?

 Христова црква не може никада одобрити чедоморство (побачај, чување итд.), независно од разлога. Спаситељ нам је рекао да је човекова душа драгоценија од свега на свету (Мт. 16, 26; Мк. 8, 36-37). Па како да Црква одобри на неки начин истребљење људских душа? Ко би могао откупити толико душа које се губе убијањем, неприведене у хришћанство и неозарене Светим Крштењем, јединим које може опростити прародитељски грех и личне грехе?

Како би могла одобрити која хришћанска Црква да се убијају дечије душе, особито што немају Свето Крштење? Јер знамо да је сваки човек зачет у гресима и само се Крштењем сједињује с Христом и постаје чедо Цркве (Пс. 50, 5; 57, 3; Јов. 15, 14; 25, 4; Исаија 4, 8; Јн. 3, 6). Дакле, ко ће од оних што предводе Христову цркву имати смелост да одобри какво снисхођење хришћанским женама за убијање чеда, која су под прародитељским грехом и без светлости Светога Крштења?

Ја верујем да Христова црква, сећајући се речи Господа, који вели: Какав ће откуп дати човек за душу своју? (Мт. 16, 26), никада неће одобрити ово безакоње.

Бог је Отац наших душа (Бројеви 27, 16; Јев. 12, 19; Мт. 6, 9). Па ко ће се усудити да допусти да се истреби душа коју је створио Отац наш небески? Он је створио нашу душу и обдарио ју је бесмртношћу. Како је, дакле, могуће да Божија црква одобри убијање душа које је њихов Творац обдарио бесмртношћу, а немају божанско Крштење, које је знак очишћења грехова и поновнога рођења водом и Духом? (Јн. 3, 3-5; Рим. 6, 3; Еф. 5, 26; Тит. 3, 5).

Или ко ће се од црквених лица усудити да каквим начином одобри чедоморство из друштвених разлога? Зар нам не казује Спаситељ: Не брините се душом својом шта ћете јести, или шта ћете пити; ни телом својим, у шта ћете се оденути. Није ли душа претежнија од хране, и тело од одела? Погледајте на птице небеске како не сеју, нити жању, нити сабирају у житнице; па Отац ваш небески храни их. Нисте ли ви много претежнији од њих? А ко од вас бринући се може придодати расту своме лакат један?

Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој не одену као један од њих. Па када траву у пољу, која данас јесте а сутра се у пећ баца, Бог тако одева; а камоли вас, маловерни?Не брините се, дакле, говорећи: Шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути? Јер све ово незнабошци ишту (Мт. 6, 25-31).

А ако  се и најмање болести боје жене које рађају, да не би оболеле, тада нека проводе живот у уздржавању, чистоти и посту; јер – по сведочењу Светога Василија Великога – највише болести долази на човека због неумерености и неуздржавања од штетнога.

Чуј шта он вели: „Не проузрокуј телу болест и слабост, јер не казујеш мени узроке, већ ономе који их зна. Реци ми: постити не можеш? А засићавати се целога живота и ломити тело тежином хране можеш? Зар не знаш да је пост мајка здравља?“ (Шестоднев, Слово 1). И опет додаје Свети Василије: „У Рају није било вина, ни клања животиња“. А након Потопа рекао је Бог човеку: Једите све као зелену траву (Пост. 9,3).

Затим, показујући древност поста, вели Свети Василије: „Ходи, путуј по историји и истражуј почетак поста, јер је истога узраста са човечанством. Древношћу својом, постити је достојно поштовања.

Смири се, дакле, човече, због древности поста, јер пост је у Рају озакоњен“. Прва заповест коју је примио Адам била је да са дрвета познања добра и зла не једете (Пост. 2, 17). И опет вели: „Пошто нисмо постили, отпали смо из Раја“. Постимо, дакле, да се у њега вратимо. И опет: „Којима су остале кости у пустињи? Зар не онима што тражаше храну с месом? И на другом месту вели: „Масна јела и многа јела, пошто их стомак не могаше сварити, донела су на свет многе болести; а посту и уздржањи свагда последује здравље“. И опет: „Док се Јевреји задовољаваху манном и водом из камена, поражаваху Египћане, морем путоваху и не беше болесника у племенима њиховим (Излазак 16, 3; Пс. 104, 36). А након што су се присетили јела с месом и вратили се похотама у Египат, отпали су од земље обећане“ (Шестоднев,  Слово 1, О посту).

Изложио сам овде мало сведочења о онима који се правдају помоћу болести а чини им се да би због тога имали право дозволити коме да губи или убија да чеда, постављајућу болест као узрок. Болест нам, меутим, Бог шаље као казну за грехе (Бројеви 11,33; Левитска 26, 16; Поновљени закони 28, 15;22, 59;2. Књига о царевима 7, 14; Јов. 33, 19-23; Пс. 105, 17-18; 1. Кор. 11,30 итд.)

Дакле, ако је која жена болесна, нека не покушава да чедоморством избегне казну Божију. Него нека се понизно моли Богу, с постом и болом у срцу, јер је код Њега сила и милост за исцелење болесних.. Пост, молитва и уздржање у чистоти супружника и болесника,  то су им лекови, а не убијање невине деце. 

 

Напомена "Борбе за веру": убацивање фотографија у текст је наше

„Велики је Бог“, Старац Клеопа - животопис, разговори, поуке, беседе. Издање: „Образ светачки“, Београд, 1999.

 

Последњи пут ажурирано ( недеља, 28 мај 2023 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 15 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.