Пре петнаестак година, постојао је српски православни сајт „Савест.орг“. Он је доносио одличне текстове – анализе, углавном, на актуелне теме у Српској Православној Цркви.  Писања овог сајта су сведок једног времена, и проблематике са којом се правоверје у СПЦ суочавало, првенствено са новотаријама у вероучењу и богослужењу. Ишчитавањем ових текстова, садашње стање у СПЦ бива јасније, тако да су они, већином, актуелни и данас као што су били у време оно. Без претеривања се може рећи, да су новотарци, екуменисти и глобалисти Београдске патријаршије, односно следбеници покојног (титуларног) митрополита пергамског Јована Зизиуласа  -  били  "распамећени" раскринкавањима са  сајта "Савест.орг".

Нама је један од наших посетилаца доставио – рекли бисмо – сав материјал са поменутог сајта, који је на њему објављен пре него што је сајт напрасно – без икаквог објашњења – угашен (мислимо да је то било 2009. године).

Ми ћемо, по нашем избору, у наредним данима, објавити серију тестова са сајта „Савест.орг“, и топло их препоручујемо пажњи наших цењених читалаца.

Ради лакше прегледности, означићемо их у наднаслову као „Савест.орг“ (1), „Савест.орг“ (2) и тако редом. Дакле, наглашамо, тај редослед текстова неће бити исти као на изворном сајту, већ по нашем избору.

У наставку доносимо први наставак.

+ + +

Против разарања јединства Српске Цркве

Српска православна црква, падом у турско ропство, имала је вековне проблеме са богословским образовањем својих епископа и свештеника. И за дивно чудо, за све то време турског ропства, Српска црква и Српски народ нису имали било какве дилеме или проблеме са Светом литургијом и учешћем верног народа у њој. Народ се причешћивао у време вишедневних постова, заветних постова, или постова које би наложио надлежни епископ. И причешћу су приступали, одрасли и деца, са страхопоштовањем и побожношћу, настојећи да се ни за живу главу не огреше о Свето причешће.

Полуписмени попови су верни народ поучавали колико су знали, говорили су им кад је који празник, кад почињу постови, како се треба причешћивати. Народ је слушао своје пастире, јер је имао поверење у њих, а пастири су знали свој народ и нису му товарили обавезе које народ не би могао испунити.

Монаси, који су хтели нешто више да науче, одлазили су у Свету Гору, у већини случајева у Манастир Хиландар или Русију. Они су, готово редовно, касније били посвећивани за епископе. Тако је одржавана и нека врста гаранције да ће они свештенике и вернике поучавати у «правој вери», коју им је у аманет оставио духовни родоначалник српског народа Свети Сава.

Кад су, у 18. и 19. веку, основане богословске школе, најпре у Карловачкој митрополији, а потом и у Србији, Српска црква је могла рачунати на образованије свештенство, које ће са више ауторитета поучавати и верни народ. Ни тада Српска црква није имала никаквих «литургијских недоумица», нити било какве потребе за некаквом «литургијском обновом».

О томе, готово у заносу, говори мој школски друг, еп. Атанасије: «И ето, та јединствена Тајна Христова, Богу хвала, и до данас живи и постоји у Православној цркви као основна реалност нашег хришћанског бића и живота. Моја је молба: да то не смемо заборавити. Сазнајмо најпре сами (свештенство и народ, мој додатак) шта је то Литургија, а не игнорантски да се усуђујемо да дигнемо дрску руку да нешто реформишемо у Литургији (моја подв.). Сви евентуални успеси добијени од тих реформи, биће само краткотрајни, ефермни «блицеви», а онда ћемо убрзо чупати косу своју шта смо урадили и како тек треба исправљати грешке тог реформаторства». И овде се позива на пример Католичке цркве, која је концилским реформама одступила и од своје литургијске праксе. Добили су вернике који се причешћују на свакој миси, а може и неколико пута на дан, али су изгубили исповест и поштовање према Светом причешћу. Нажалост, нашу литургијску реформу покушавају водити теолози школовани на Западу, или они који су у Грчкој постали следбеници тих теолога.

Александар Шмеман каже: «Православној цркви, пак, није потребан 'литургијски покрет', јер се она никада у свом благочешћу није удаљавала од свог сопственог богослужења». А шта је, по њему, уствари данашњи проблем? «Овдје, прије свега, имамо на уму неразумевање Свете литургије својствено вернима, упркос њиховој великој љубави према њој...» Шмеман не даје савете како би најбоље могли едуцирати вернике на схватању Свете литургије. Ми сматрамо да би то требало плански изводити од најширих народних маса и свим расположивим  средствима комуницирања: кроз проповеди у храмовима, разговорима у домовима верника, дељењем и слањем приступачних текстова који објашњавају Свету литургију, у медијима који стоје на располагању Цркви: радију, телевизији, интернету, дневним или ревијалним листовима.  Јер, ако се примећује, да су «објективни садржаји богослужења престали да нас интересују и свако одабира оно што највише одговара његовим субјективним 'захтевима'», онда се морамо запитати: Ко треба нашим верницима да објасни да је Света литургија опште благо свих, а не да је неки подређују својим личним или приватним захтевима.

Наши реформатори се позивају на време «древне Цркве» и хоће да одређне елементе пренесу на садашњост. Да је то било могуће или чак неопходно, учинили би то Свети оци 4. века, кад су имали далеко више ауторитета и поверења у народу, него поједини наши савремени архијереји. Они су схватали време у коме су живели, док наши епископи само у материјалном погледу, комфору и луксузу респектују време у коме живе.

Зар сви реформатори Римокатоличке цркве, почевши од 15. века па до данас, нису почињали своје реформе позивајући се баш на «древну Цркву» и на највећи ауторитет који је настао у Цркви, на Свето писмо, па видимо где су отишли?

«Наш литургијски живот постепено се богатио. Ако не сви, оно већина литургијских чинова представља најузвишеније творевине хришћанског генија, који се свецело предао на служење Богу ради Његовог прослављања. Немамо права да се тих чинова одричемо зато што за њих није знала апостолска Црква. Они јој нису били познати, али их је она носила у самој себи...», каже протојереј Николај Афанасијев.

Наши савремени теолози, поготово они који пропагирају «литургијску обнову», настоје да што бомбастијим и више понављаним изразима, шокирају оне који не мисле као они, а о народу, како га називају «сироитиња раја», и не воде бригу. Да није тако, они би се трудили да те широке народне масе ослове, да им, на њима разумљивом језику, објасне узвишене истине своје теологије. Зар Христос није најузвишеније тајне Царства небеског објашњавао народу у причама и то свима према њиховом позиву? Земљорадницима је говорио о пшеници и кукољу, о сејачу и семену; воћарима о злим виноградарима, о зрну горушичином, о посленицима у винограду, ученим Јеврејима о милостивом Самарјанину, о неправедном приставу итд.

Сигурно да су Свети оци Василије Велики, Јован Златоусти, Григорије Богослов, Атанасије Александријски и многи други из 4. века били далеко способнији од нас, имали су «свежије» хришћанство, знатно мањи број верника, па нису успели одржати дух «древне Цркве».  Наши литургички теоретичари говоре данас као да живе половином 2. века. Као да не знају какве вернике имају пред собом. Ако желе заиста да верни народ уведу у стварни литургијски живот, треба првенствено да му приближе Литургију кроз литургијску катихезу, кроз објашњавање Свете литургије на народу разумљивом језику.

Свети Игњатије Богоносац пише Филаделфијцима: «Ревнујте за једну Евхаристију. Јер је једна плот Господа Исуса Христа и једна крв Његова, за нас изливена; један је жртвеник за читаву Цркву и један епископ са презвитерством и ђаконима, саслужитељима мојим». Протојереј Николај Афанасјев на ово закључује: «Потпуно је јасно да се има у виду јединствено евхаристијско сабрање на подручју помесне Цркве, које искључује истовремено сазивање других сабрања». И нама је потпуно јасно, да се наше данашње епархије не могу третирати као «помесне Цркве» и да се не могу тако понашати. У помесној, Српској православној цркви, јединство се мора огледати у свим аспектима вере, богослужења и црквене дисциплине. А гарант тога јединства је највише законодавно тело у Српској православној цркви, Свети аријерејски сабор. 57. члан Устава Српске православне цркве гласи: «Свети архијерејски сабор, као највише јерархијско представништво, црквенозаконадавна је власт у пословима вере, богослужења, црквеног поретка (дисциплине) и унутрашњег уређења Цркве...».   Члан 64 закључује: «Све одлуке Светог архијерејског сабора и Светог архијерејског Синода канонске и црквене природе, које се односе на веру, богослужење, црквени поредак и унутрашње уређење Цркве, пуноважне су и извршне». Свети архијерејски сабор Српске православне цркве, на своја два последња заседања, донео је одлуку о поштовању вековне традиције Српске цркве у вези са служењем Свете литургије, али се поједини епископи оглушују о њу, као да се њих не тиче. Како то изгледа у очима верника, кад они који у Сабору доносе одлуке, сами их не испуњавају? А можемо замислити, како би се ти епископи понели према свештеницима, који би игнорисали њихове одлуке или препоруке?

Наши обновитељи нису морали готово кришом да мењају поједине форме у Светој литургији и пропагирају често причешћивање. Требали су јавно, пре свега у Сабору, а онда пишући за народ разумљивим језиком, објашњавати суштину хришћанског и литургијског живота.

Литургијска «обнова» и конфликти који настају међу епископима, свештеницима, па и међу народом, доводе у забуну верни народ. Данас ништа није далеко: људи се мешају и посећују, не гледајући на границе епархија куме се и жене, одлазе у посете манастирима и црквама и онда кад виде да се у другим местима различито служи, збуњују се и негодују. Нови Сад и Сремски Карловци, седишта двеју епархија, удаљени су свега 12 км, а служење Свете литургије, изглед и облачење свештеника, су различити. Није то само случај са ове две епархије. Тако је између загребачкољубљанске и горњокарловачке, дабробосанске и захумско-херцеговачке, шабачке и шумадијске, ваљевске и жичке, банатске и браничевске и да не набрајамо даље. Све то збуњује верни народ, па и благочестиво монаштво и пречасно свештенство.

Света литургија је живи организам, али је прошло време импровизације. То су већ схватили и учинили Свети Василије Велики и Свети Јован Златоусти, записујући чинове Свете литургије. Они су тиме учинили две важне ствари: спречили су импровизацију у Литургији, да не може сваки епископ или свештеник служити по сопственом надахнућу, а народу је омогућено да, долазећи у цркву и пратећи Чин Свете литургије, може у њој и активно учествовати.

Један свештеник, у епархији где је епископ «препоручио» реформу Литургије каже: «Владика то није ни усмено ни писмено наредио. Он тако служи и тако препоручује. Али, онај ко не би спровео "препоручено", са сигурношћу се може надати премештају на горе место. Ја сам добијао претећа писма од парохијана, да престанем са новотаријама. Некима сам рекао: Ако мене владика премести, хоћете ли ви мене да заштитите?» Дакле, ни трага од «искреног дијалога пуног љубави», за који се залаже Еп. Атанасије.

А како би било лепо да баш Еп. Атанасија сви послушамо, како је он то много раније говорио, да се сви, свештенство и народ, обучимо у схватању Свете литургије, да знамо шта значе поједине речи и радње у Светој литургији, па ћемо онда сви са лакоћом приступати Светом и спасоносном причешћу. «Зато наш први и основни пастирски и катихетски задатак треба да је катихизирање за Литургију, за Цркву, за црквену евхаристијску заједницу, да у њој учествују наши верници, јер ту онда они добијају највећу могућу науку, на делу и у пракси... Наше катихизирање ће их катихизирати и изграђивати...»  Није нам, међутим, познато шта је то Еп. Атанасије, у своје две епархије, урадио на катихизацији верника, а и други епископи који сада проводе неку литургијску обнову.

Примат и монопол на писање програма и уџбеника за православну веронауку у српским школама, а то је и прво катихизирање за Свету литургију, имају искључиво епископи, без обзира да ли су се икада бавили децом, или су деца одрастала уз њих, и да ли су предавали веронауку у школи. Како они могу знати какве су могућности схватања детета у првом разреду основне школе или како наставу веронауке доживљава ученик првог разреда гимназије или неке средње школе? Школска настава веронауке је пуна ризика и ако јој приступимо олако, без довољно пажње према детету и ономе што дете, у току целог свог основног и средњег образовања, треба да сазна из области вере, морала, богослужења, историје своје цркве, може нам се десити да та веронаука доживи судбину марксизма.

Нажалост, данас је врло мали број листова за мисију, на нивоу Патријаршије или у појединим епархијама. Не постоји, а ако и постоји онда је неактиван, Одбор за мисију вере у народу. Свети Владика Николај је, кроз Хришћанску заједницу и Богомољачки покрет, настојао да најшире народне масе поучи и одушеви за веру. У народу је ангажовао способне и одушевљене лаике, да делују у народу, тамо где свештеници не могу да стигну. Он пише мисионарска писма, покреће Мали мисионар, Жички благовесник, штампа се Православни хришћанин и низ других публикација и часописа за катихизацију народа Божјег. Данас, кад је српски народ на нижем нивоу верског образовања него у време Владике Николаја, од тога има врло мало. Епархијски листови објављују научне чланке, најчешће преводе с енглеског, руског или грчког језика. Издавачка кућа «Светигора» је издала готово све што је написано у последње време о православној вери на руском језику, али то је, првенствено, намењено руском човеку. Руски народ није за 70 година под комунизмом, када је од 20 цркава била  отворена тек само једна, изгубио веру, а српски народ је за 50 година исте власти, који је имао на располагању све храмове у селима, градовима и манастирима, постао непобожан, да не кажемо безбожан народ. И зато се не могу пресађивати искуства руских духовника на српски терен. Српска црква треба да шири и утврђује православну веру у конкретном народу, да пече хлеб од теста који има на располагању.

Још почетком претпрошле године, док афера «обновитељства» није постала јавна, написао сам, између осталог,  а «Православље», лист Српске патријаршије је објавило: «Без Литургије нема Цркве ни хришћанског живота (јер је  Црква уствари Литургија), без причешћа нема сједињења са Богом, али свему томе треба да претходи поука. Христос је рекао апостолима да најпре науче све народе, да их упознају са истинама Његове вере, а да их потом крсте у име Оца и Сина и Светога Духа, па тек онда да их позову за «Трпезу Господњу». Српски народ је верски необразован, зато је и непобожан. Није довољно томе народу рећи: Мушкарци, пустите браду; жене, повежите мараме, па изволите на причешће сваке недеље, сваке Службе Божје.

Добро је и корисно пришчешћивати се што чешће, али никад недостојно. У молитви пре причешћа молимо се да нам причешће не буде на суд или осуду, већ на исцељење душе и тела. Плашимо се да приступом Светом причешћу без одговарајуће припреме, оно постане за многе сасвим обично, као нафора после Службе Божје. Освештана пракса Цркве је да се причешћу приступа после телесних и духовних припрема, поста и појачане молитве, измирења са свима и безусловног праштања, а за одрасле и после исповести... Свети Оци 4. века, видећи слабљење вере и побожности својих савременика, у односу на саме почетке Хришћанства и 2. век, нису посезали за враћањем на стару праксу, већ су омилијама и катихезама настојали да тог човека 4. века придобију за Литургију, за Христа. Чак су и говорили: Ми не живимо у 2. већ у 4. веку! Ни данас нећемо постићи циљ, ако будемо стално понављали и тражили повратак «древне Цркве», већ ако савременом човеку и вернику будемо, њему разумљивим језиком, приближавали Цркву и њену Свету литургију или још боље: њега приближавали Цркви и доводили на Литургију.

(Аутор познат редакцији сајта savest.org и свима који су боље упућени у црквени живот)