Ове године десиле су се многе непогоде у природи. Киша је падала кад је требало сунца. Сунце је пржило кад се очекивала киша. Јавише се незапамћене поплаве. Град је опустошио много места. Муње, као огњене шибе по небу, севале су; громови, претећи пуцали. Земља је дрхтала. Народ је немио од страха. Новине су доносиле потресне описе и слике опустошења.

Како објаснити страшну игру природе? Многи питају и траже одговора. Траже, но већином не налазе. Јер по мраку траже, по тами, где одговора нема. Стоје смућени пред чудном тајном природе. Зашто не питају свету Цркву Божју и не отварају Свето Писмо Божје? Тамо има одговор на сва питања овога загонетног света. И на ово питање. Тај одговор гласи: природне непогоде бивају због грехова људских.

Посреди је чудна ствар: тајанствени однос материјалне природе и греха људског. То је истина коју је Бог открио људима, а до које они својим умом не би никада дошли. У Светоме Писму је описано како је грех људски прешао на материјалну природу и повукао је за собом. Тамо се каже да су Адам и Ева у рају били господари природе док су живели по Божјој заповести, праведно и свето. Земља је доносила обилне плодове, јер је саздана за људе. Није било немира и зла у природи. Царевала је доброта Божја: Погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома (1 Мојс. 1,31). А кад први људи згрешише и отпадоше од Бога, и природа отпаде од њих, постаде проклета са њих: трње и коров ће ти рађати (1 Мојс. 3,18). Збила се пустошна промена: грех и зло увукло се у видљиву природу. Хаос се уселио. Почеше немири, грчеви природе. Пад човека био је и пад природе. Природа у моралном погледу зависи од човека, иде за њим. Колико је грех велики у човеку, толико је и у природи. Господ Христос каже да ће се потреси и непогоде умножити у природи, кад се грех и зло умножи у људима. Пред страшии суд грех ће постићи највеће сразмере у људима, а природа ће тада заиграти своју страшну игру. Биће поплаве, трусови, катаклизме: И одмах ће по невољи дана тијех сунце помрачити и месец своју светлост изгубити и звезде с неба спасти (Мт. 24,29). Природа ће ићи стазом према човеку кроз грех и зло ка далеком крају своје историје.

Природне непогоде обзнањују грехове људске. Кад људи буду пијани грехом, занесени, и не могу више познавати грех, природа ће их опомињати. И ако се не опомену пропадаће у трулежу и распадљивости. Твар ће уздисати и тужити (Рм. 8,11–22). Кад се је грех намножио у предпотопском свету, јавише се кише и би потоп. Кад је зло нарасло у Содому и Гомору, сишао је сумпор и огањ. Напротив, кад је народ живео праведним животом, природа је била мирна и доносила обилне плодове. И правда се одражава у природи. Тако је увек било. Познато је да су годишња доба пре рата, када је било мање греха, била много мирнија него после рата када се је грех умножио.

У наше време умножило се безакоње. Грех пустоши. Земља је бременита злом. Зато су данас поплаве и градови. Зато страшни потреси и грчеви природе. Немир у човеку – немир у природи. Зло бесомучно у човеку – бесомучно у природи. Грех у човеку – грех у природи. Природне непогоде су учестале. Но, потреси још нису тако велики као грехови људски. Земља још доноси плодове. Небо још даје кишу. Дубодолине и урвине још не гутају села и градове. То свемилостиви и човекољубиви Господ спречава. Чаша гњева Божјег још није препуњена. Господе, велико ли је Твоје милосрђе! Ово што се збива – то су опомене и знамења, да народ увиди грех, па да се покаје и спасе несрећа које могу доћи, које долазе.

Потребно се је спасавати и осигуравати. Али без Бога нема спасења и осигурања ни од града, ни од поплаве, ни од земљотреса. Спасење и осигурање је у Бога. Он је Господ неба и земље. Треба припадати на молитву свемогућем Господу. Посећивати св. храмове. Постити постове. Исповедати грехове. То Господ иште: Обратите се к Мени свијем срцем својим, постећи, плачући и ридајући. Саберите народ. Нека плачу свештеници, служитељи Господњи, и нека говоре: поштеди, Господе, народ Твој, не предај наслеђе Твоје у поругу. Тада ће Господ ревновати за земљу и поштедети народ Свој (Јоил, 2, 12–18).

Треба се покајањем чистити од греха и зла, а испуњавати се хришћанским добродетељима. Кад нестане страшних грехова у људима, нестаће и страшних потреса у природи. Кад људи постану чисти од греха и красни у врлинама, опет ће красота Господња залити свет. Биће мирна времена, и обиље плодова земних, и здравље, и радост. Спасење људи од греха и зла биће и избављење природе. То је смисао Спаситељевих речи које је упутио својим ученицима, да проповедају Јеванђеље свим људима и "свакој твари" (Марко 16,15). Свакој твари – свакој творевини, целој природи. Тако следбеници Господа Христа позвани су и природу да исцеле од непогода, потреса и хаоса: јер чекање твари чека да се јаве синови Божји (Рм, 8,19–20).

Божидар Мијач, свештеник, Рабровица

„Мисионар“, 11. октобар 1939.