header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Монах Митрофан Хиландарац: отац Арсеније
Монах Митрофан Хиландарац: отац Арсеније Штампај Е-пошта
среда, 12 јул 2023

 Живот је по себи велика тајна. Њом је обухваћен сваки створ, посебно човек, који је по својствима свога бића – сличан Животодавцу. Само онај од нас који битише ван себе, у свом чулном домену, и не понире у ту своју тајну, – он не користи „знаке и сигнале” које нам вечна Мудрост на нашу животну стазу поставља, и тако губи, у ствари, оба живота.

Шта да кажемо за наш Хиландар, ту древну монашку заједницу? Колико ли је његов дуги историјски пут удружио појединачних судбина у своју сопствену, и колико је личних тајни кроз хиландарску прошлост обогатило душу овог благодатног светосавског здања!

Кад ко уђе у нашу манастирску костурницу, тај има осећај да му се из очних празнина сваке лобање тихо довикује: – остани мало код нас, да ти причамо нашу тајну, да те упутимо на твоју сопствену тајну, – коју ако не схватиш и њом не живиш, ти нећеш умрети, јер си већ – мртав!

Отац Арсеније, коме су ови редови посвећени, неуздрживо нас покреће да изнесемо на видело један делић његове животне тајне пре но што нас и он – после пар година – буде опомињао из једног од регала поменуте костурнице: на будност према нашој души и ревност у постизању животног циља кроз преостало време нашег тако угроженог и толико несигурног живота у овој бури наших дана.

Било је то прошле године, 24. јуна, на празник чудотворне протатске иконе „Достојно јест”. Вратио сам се са свеноћног бденија и седео у радној соби нашег карејског конака. Сунце је тек избило из мора, и његови румени зраци падали су на мој сабрани умор, док су свежина планинског јутра и празнична благодат овог дана, деловали окре пљујуће. У том се чу бат корака, и отац Стефан уведе човека шездесетих година, средњег раста, са изразитим цртама лица. Стајао је без речи, и са осмехом ми пружио једну картицу. Морао сам да почнем са питањима, ко је: Грк, Немац…? На крају он прослови: – Ај спик Рашан.

И тако је почео разговор.

Сад је тек Вадим Черн сазнао где се налази, и његова изненадна радост помешана са чуђењем и захваљивањем, обузела је цело његово биће. (Зар то није чудо? Он дошао до Европе, прошао Грчку и свратио у Свету Гору. Од Дафни до Кареје покварило се возило, и он приспео увече касно у наше мало насеље. У сумрак га нашао полицајац како се несигурно креће немајући коначишта, и послао га код нас са пар речи на цедуљици, са молбом да га примимо. Наш млади монах који је такође журио увече на бденије, дао му је по кратком поступку собу да преноћи.) Вадим се сад овде окретао, гледао у иконе, крстио се. А онда је полако, по руски, почео да прича, па опет застајао и чудио се где се налази, подизао очи и усрдно се Богу захваљивао.

Његово причање није ишло у детаље. Он је требало да настави пут за Хиландар.

Од Вадима сам укратко сазнао да је потомак куће Чарнојевића, и то од самог њеног корена. Кад је патријарх Арсеније распоредио свој народ у Војној Крајини и обезбедио Аустро -Угарској спокојство од турске најезде са југа, Католичка црква је – доследна себи – почела са прозелитизмом, док је администрација Хабзбурга у сарадничкој узајамности са њом, вршила одговарајуће притиске. Ово је нарочито много погађало кућу Чарнојевића. Део њих са једним делом народа напусте Војну Крајину, и после извесног задржавања у Галицији, нађу се у околини Крима. Руски цар узме Чарнојевиће у своје покровитељство и подигне пх на степен племства са додељеним добрима и мужицима.

Тако је то ишло генерацијама све до октобарске револуције 1917, кад је Вадиму било пет година. Његов отац Алексије беше у товреме као капетан брода преузео команду над трговачком флотом у Црном мору, и све до 19-20. деловао у тој функцији следећи Врангелова наређења. Кад је на крају и ова област морала да се преда, Алексије, после неуспелог покушаја да доспе до свога поседа и да отуда понесе најинтимније породичне светиње и књигу-родослов – јер тај крај беше тих дана освојен од бољшевика и Вадимова баба Јулија била одведена у затвор, – он крене са црноморским флотом у Средоземље с намером да је у Јадрану преда новој Југославији. Али, издајством неког дипломате Јарменкова, ово буде осујећено, и та се цела флота која је имала и прекоморски брод „Рион”, нађе у Бизерти.

На крају Алексије са својом породицом и бродом „Миниби” крене у емиграцију. Једно време је, у Америци, овај брод преуређен за риболов и породица је од тога живела. Мали Вадим је у Њујорку учио школу. На крају је дипломирао машинску технику, а био је и обдарени ликовни уметник. Живот је делио са својим добрим сапутником, побожном Рускињом Олгом. Она се рано упокојила, и Вадиму место порода, оставила велики пример вере. Са пуно виталности и маште, Вадим је био добар „бизнисмен”, и поседовао поред осталог и богат „хоби” у великој фарми паса, на које је више пута добијао изложбене награде. Ово је био код њега чисто американски манир, иначе оно што је Вадима изразито карактерисало, била је руска побожност, пријатељска нежност, и – српски романтизам. (Са каквим се је он познавањем за тих пар часова нашег разговора враћао у српску историју, на догађаје и личности, са датирањима важних збивања и сумирањима судбинских губитака или добитака српских.) Он је живео целог свог века у Америци само са том исто-

ријом, а не и са Србима. Зато ни речи српске није знао. И, ето, наједном, нашао се он у Хиландару!

Њега је сад обузела неодољива жеља да код нас остане, јер је, вели, дубоко осетио да се нашао опет на свом почетку, а и на свом крају, и хтео је да заборави на све што је између било. Хтео је да се у Хиландару, у духовном жаришту свога Рода, коме се као последњи изданак куће Чарнојевића назад повраћа, затвори круг његовог живота.

Зато је у та три дана боравка хтео све да види, да чује. Кретао се свуда по манастиру, по околини његовој, са блаженим осмехом на лицу сретао хиландарску братију, бивао замишљен, причао са нашим оцем Луком на њиховом заједничком енглеском, и, најзад, опростио се са нама -привремено.

Његово здравље по повратку узело је неочекивано озбиљан заокрет ка најгорем. Писао нам је из свога Милфорда, где је имао куће, технички биро и фарму, да је поднео неку мању операцију, иза ње неке јаке радијације, и најзад се журио да што пре код нас дође. Али одвајање од старог живота није било једноставно и лако. Требало је да обави многе послове имовинске и друштвене природе.

Последње писмо отуда датирало је његов долазак за 29. април ове године. На путу га је пратио наш повереник за Америку. Од Атине их је хеликоптер донео и спустио пред наш манастир.

Вадим је у овом сусрету са Хиландаром показивао још светлију радост од оне са којом је био од нас отишао. Али физички он је био до крајности изнемогао. Својим последњим снагама, можда чак и у задњи могући дан, он је стигао на свој последњи земаљски циљ. Лице му је било као восак жуто. Из тог лица су блистале чежњивом топлотом Вадимове плаве очи.

После његовог разговора са духовником, све је било припремљено за монашење. Идућег дана, у освит 1. маја, у црквици Светог Саве, узело је свој уобичајени ток једно од најдирљивијих монашења задњих година, – пуно мистике и дубоке тихе радости. У светлости свећа и кандила, од брата Вадима је постајао и пред нашим очима се појавио нов монах – Арсеније (Чарнојевић), у црној ризи и знамењима у рукама: Јеванђељем, крстом и свећом. Ми смо му ту у црквици прилазили да га са новим именом и на новом путу поздравимо и изразимо своја најинтимнија братска осећања. Потом је, подржаван од двојице млађа сабрата, и праћен поворком целог братства: са свећама у рукама и са динамичним појањем „Богородице Дјево”, корачао кроз рано мајско јутро дуж манастирских ходника према својој новој келији.

У тој келији ће се наредних дана одиграти још последњи чин његове животне драме. Ту ће његов ум и срце да сведу своје последње „рачуне”, овде ће савест да тражи и последњу „неравнину” да би је у исповести исправила.

Има ли где у свету болнице која тако радикално лечи људски земни организам, као што светогорска келија исцељује и у чистоту облачи људску душу, телом, ђаволом и друштвеним пакостима кроз живот измучену!

Двојица наших млађих су се дан-ноћ смењивали крај постеље оца Арсенија и са њим се нечујно Богу молили. Ми остали смо често навраћали. Он је избегавао напрезање при говору, али нам је својим многоречивим очима и умилним осмехом изговорио најлепше речи и поруке.

Ја сам пожелео да узмем још који од података из његовог живота. Упитах га, ко му је дао прве подстицаје да верује и да се моли. – То је била његова баба Јулија. Касније, то је појачала његова супруга Олга. Кад је остао сам, он је у своје послове и у своје друштвене односе уносио практиковану веру, и везао је за себе многе људе. (Њима је и у своме тестаменту много од своје имовине завештао.) – На крају је и видео да се Богу треба много непосредније да припада и служи, како би живот добио много пунији смисао, лепоту и радост. Он је сад у свом монашком чину поседовао нову сигурност у оно у што је дотле само веровао. Он се већ осећао као у „крилу Аврамовом”. Само кроз то је и могао тих дана да се држи изнад физичких болова и телесне немоћи.

Ко би описао тих 12 дана које му је Господ подарио да међу нама проживи? У својој хиландарској келији он се осећао као у претсобљу раја, и припремао се да крене у безграничне просторе всчности, у новом духовном руху, са душом очишћеном и приготовљеном да сретне свога женика Христа.

Преко дана је устајао од постеље и прилазио лагано прозору са погледом према мору, куда је вијугао пут. Плаветнило неба и мора су се спајали у једно, а између њих и оца Арсенија стајали су високи, витки чемпреси, усправни као упаљене свеће.

На постељи је наш отац Арсеније чекао свој крај стражећи будно над својим последњим хтењима. Радост од благодати новог крштења и дах чистоте из обновљеног срца, потрли су у њему сваку земаљску везу. У њему су расла нова крила вере на којима ће он за који час касније да се вине у безвремени бескрај.

Наш отац Арсеније мало је могао о себи језиком да каже, али су Хиландарци из његовог покрета срца и његовог израза лица, могли доста да сазнају, осете и схвате. Он мора да је кроз цео свој живот носио у себи узвишену тежњу да служи најсветијем идеалу, али се у вртлогу световног живота није могао у томе да снађе. Зато се на крају он предао Богу и Његовом руководству.

И Господ је за Вадима Чарнојевића нашао најбоље решење. Кроз његово духовно рођење у светогорском монаштву, Вадим је задобио највише што се на овој земљи могло да стекне. Он је за само 12 дана у Хиландару постигао више но што је многим монасима било дано кроз цео њихов монашки подвиг. А древни Чарнојевићи су у свом последњем изданку потврдили своју последњу духовну верност Богу и Роду.

Зато случај монаха Арсенија Чарнојевића-Хиландарца говори далеко више него што је овим редовима могло да се каже.

 

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

Извор: "Искра"

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( среда, 12 јул 2023 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 36 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.