Беседа у понедељак двадесет девете недеље или знаци са неба и истинско познање Господње

Свето Јеванђеље нам je данас казивало како су фарисеји, не задовољавајући се оним чудесима која je чинио Господ, тражилиод Њега нарочито чудо: знак са неба. [1] Тражење таквог знамења, у складу са некаквим чудним схватањем о знамењима и чудесима, понављало се не једном, што je посведочио и Господ: Род овај знак иште.[2]  У захтеву фарисеја учествовали су и садукеји, који су се својим веровањем толико разликовали од њих. [3]

Жељу за „знаком са неба" понекад je изражавао и народ. Тако су после чудесног умножавања пет хлебова, након што се њима наситило мноштво народа - пет хиљада мужева, не рачунајући жене и децу - очевици тог чуда, судеоници те трпезе, говорили Господу: Какав, дакле, знак ти показујеш да видимо и да Tи верујемо? Шта ти чиниш? Оцеви наши једоше ману у пустињи, као што је написано: Хлеб са неба даде им да једу. [4] Њима није било довољно чудесно умножење хлебова у рукама Спаситељевим: оно je учињено у тишини, са светим смирењем којим су били прожета сва дела Богочовекова, a њима je био потребан величанствен призор, био им je потребан снажан утисак. Било им je потребно да се небо прекрије густим облацима, да загрми гром и сине муња, да хлебови попадају из ваздуха. Такво су чудо од Богочовека тражили јудејски првосвештеници и народне старешине, и када je Богочовек благоизволео да буде подигнут на крст. Првосвештеници са књижевницима, - приповеда Јеванђеље - старешинама и фарисејима, подсмевајући се говораху: Друге спасе, a себе не може да спасе. Ако је цар Израиљев нека сиђе са крста, па ћемо веровати у Њега. [5] Чуда која je учинио Господ они признају као чуда, али их уједно исмевају; исмевајући их, они их одбацују; одбацујући чуда дарована милосрђем Божијим, они захтевају чудо пo својој мери и схватањима, чудо којим би, ако би се догодило, био уништен циљ доласка Богочовека на земљу, jep не би уследило искупљење људи. Међу онима који су желели да виде чудо од Господа, чудо које би задовољило њихову лакомисленост, љубопитљивост и неразборитост, налази се и Ирод. [6] Њему je знак био потребан да би пријатније провео време; пошто није добио оно што je тражио, обасуо je Господа подсмесима, пруживши себи макар и тиме тренутак забаве. Шта значи свеопште тражење чуда од Богочовека, које су изнели људи тако различитог положаја - тражење сједињено са пренебрегавањем поразних чуда која je Господ већ учинио? Такво тражење, такав захтев, показује како телесно мудровање схвата чудеса.

Шта je то - телесно мудровање? To je начин размишљања о Богу и о свему духовном, који je човек позајмио из свог палог стања, a не из Речи Божије. Својство непријатељства према Богу и противљења Богу, којим je заражено и испуњено телесно мудровање, посебно се јасно показује у тражењу чуда од Богочовека, чуда пo схватањима лажног разума, уз занемаривање оних чуда која je Богочовек no Својој неизрецивој доброти учинио, уз одбацивање и осуђивање тих чуда. A Он их je чинио као Божија сила и Божија премудрост. [7]

Први ДЕО

ЧУДА ХРИСТА И ЧУДА АНТИХРИСТА

Тражење чуда од Богочовека, тражење учињено на основу и по начелима телесног мудровања, представљало je тежак грех. Када je чуо овај дрски, богохулни захтев, Богочовек уздахнувши Духом Својим рече: Зашто род овај знак иште? Заиста вам кажем: неће се дати знак роду овоме. И оставивши их отиде. [8]

Радост бива на небу због једног грешника који се каје: исто тако, напротив, житеље неба растужује човеков пад у грех и одбацивање покајања од стране грешника. [9] У благодатном сагледавању бесконачне доброте Божије према људском роду, у сазирању добре воље Божије да се сви људи спасу, Макарије Велики се одлучио да каже како и Самог свесветог, бестрасног Бога обузима Богу својствени плач због погибли људи. [10] Духу Божијем није стран плач који превазилази наша схватања, и Дух Божији, када се усели у човека, моли се за нас уздисајима неизрецивим. [11] Такво уздисање било je подстакнуто у Сину Божијем тражењем чуда, тражењем гордим и безумним. Он уздахнувши Духом Својим рече: Зашто род овај знак иште? To питање представљало je одговор Бога на Њему непријатељско тражење знака. Какав се дубоки плач, плач Божији, чује у овом одговору! У њему као да се чује израз недоумице, изазване бесмисленошћу и дрскошћу тражења! У њему je приметан губитак наде на спасење људи чије je тражење противно Духу Онога Који спасење даје. Људе запечаћене телесним мудровањем, оне који упорно остају у њему, неизлечиво болесне, Господ оставља: предаје их самима себи, предаје их погибли коју су добровољно прихватили и у којој добровољно остају. И оставивши их отиде. Управо тако: Јер je телесно мудровање смрт. [12] Мртвима je својствено да не осећају да су мртви; телесном мудровању je својствено да не схвата и не осећа људску пропаст. Несвесно своје пропасти, оно не схвата потребу за оживљавањем, и, на основу лажног схватања живота, одбацило je и одбацује истински живот - Бога.

Може ли имати нарочиту поузданост знак са неба? Они који су га тражили, наравно, приписивали су му ту поузданост. Може ли се закључити да je знак са неба неизоставно знамење од Бога? Из Божанственог Писма види се супротно. Сам израз знак са неба врло je неодређен; тада су за небо везивали све оно што се догађа у ваздуху и у пространству изнад ваздуха, баш као што то и данас чини већина неуких људи. Тако се за сунце, месец и звезде сматра да се налазе на небу, док они плове у простору; киша, гром и муња [13] називају се небеским појавама, иако се догађају у ваздуху, у земаљској атмосфери и свакако припадају земљи. Свето Писмо каже да, по дејству ђавола, огањ Божији спаде с неба и спали овце и пастире праведног Јова. [14] Очигледно je да се овај огањ образовао у ваздуху, као што се у њему образује муња. Симон Mar je чудима задивљавао заслепљени народ, па je народ силу сатане која je кроз њега деловала сматрао за велику силу Божију. [15] Симон je нарочито задивио идолопоклонике Римљане када je, пред мноштвом сабраних, себе прогласио за бога, објавио своју намеру да се узнесе на небо, и када je изненада почео да се подиже у ваздух; о томе приповеда блажени Симеон Метафраст, позајмљујући причу од најстаријих хришћанских писаца. [16] Страшна je несрећа - одсуство истинског Богопознања у човеку: оно дела ђавола узима као дела Божија. Пред други долазак Христов, када међу људима до крајности понестане хришћанског, духовног знања и расуђивања, појавиће се лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране. [17] Нарочито ће сам антихрист обилно изливати чудеса, поражавати и задовољавати њима телесно мудровање и незнање: он ће им дати знак са неба који траже и за којим жуде. Онога је долазак - вели свети апостол Павле - по дејству сатанину са сваком силом и знацима и чудесима лажним. И са сваком преваром неправде међу онима који пропадају, зато што не примише љубав истине да би се спасили. [18] Незнање и телесно мудровање, видећи ова чудеса, никако се неће зауставити да би поразмислили: одмах ће их прихватити, због сродства свога духа са духом њиховим; због своје заслепљености признаће и исповедити дејство сатане као највећу пројаву силе Божије. Антихрист ће бити прихваћен веома брзо и непромишљено. [19] Људи неће схватити да његова чудеса немају никакав добар, разуман циљ, никакво одређено значење, да су туђа истини, пуна лажи, да представљају чудовишну, свезлобну и бесмислену глуму, која се труди да задиви, доведе до недоумице и самозаборава, да очара, обмане и заведе дражима раскошног, испразног и глупог ефекта.

Није ништа чудно што ће антихристова чудеса бити беспоговорно и радо прихваћена од стране одступника од хришћанства, непријатеља истине, непријатеља Бога: они су себе припремили за отворено, делатно примање изасланика и оруђа сатане, његовог учења и свих дела његових, јер су на време ступили у општење са сатаном у духу. Но, велику пажњу и плач заслужује то што ће чудеса и дела антихристова довести у неприлику и саме изабранике Божије. Узрок силног утицаја антихриста на људе састојаће се у његовој адској подлости и лицемерју, којима ће се вешто прикрити најужасније зло, у његовој необузданој и бестидној дрскости, у томе што ће имати најобилније садејство палих духова, и на крају у способности чињења чудеса, макар и лажних, али поражавајућих. Људска уобразиља немоћна je да себи представи злочинца какав ће бити антихрист. Људском срцу, чак и исквареном, није својствено да поверује да би зло могло да достигне такав степен какав ће оно достићи у антихристу. Он ће разгласити себе, као што су то чиниле претече и праслике његове, назваће се проповедником и обновитељем истинског богопознања; људи који не разумеју хришћанство у њему ће видети представника и поборника истинске религије и придружиће му се. Назваће се обећаним Месијом и разгласиће то на сва звона; ученици телесног мудровања клицаће му дочекујући га - видећи његову славу, моћ, генијалне способности и то како доноси најсвеобухватнији напредак према светским схватањима, прогласиће га за бога и постаће његови помагачи. [20] Антихрист ће се представити као кротак, милостив, испуњен љубављу, испуњен сваком врлином: као таквог ће га признати и покориће му се због његове најузвишеније врлине они који палу људску правду сматрају за правду, и нису je се одрекли ради правде Јеванђеља. [21] Антихрист ће људима понудити успостављање највећег земаљског благостања и среће, понудиће почасти, богатство и раскош, телесну удобност и насладе; они који траже земаљско, прихватиће антихриста и прогласиће га за свог господара. [22] Антихрист ће пред људским родом открити призоре поразних чудеса, налик на лукаво смишљене театарске представе - чудеса која савремена наука не може да објасни; изазваће страх својим моћним и претећим чудесима, којима ће задовољити неразумну љубопитљивост и примитивно незнање, угодиће људској сујети и гордости, удовољиће телесном мудровању, удовољиће сујеверју, довешће у недоумицу људску ученост. Сви људи који се руководе светлошћу своје пале природе, отуђивши се од руковођења светлошћу Божијом, повиноваће се обмањивачу. [23]

Знамења антихриста јављаће се пре свега у ваздушној области: [24] у тој области првенствено и господари сатана. [25] Знамења ће деловати понајвише на чуло вида, заводећи га и обмањујући. [26] Свети Јован Богослов, созерцавајући у откривењу догађаје који треба да претходе крају света, каже да ће антихрист чинити дела велика, па и то да огањ силази с неба на земљу пред људима. [27] Ha ово Свето Писмо указује као на највеће међу знамењима антихристовим, a место тога знамења je - ваздух; оно ће представљати величанствен и страшан призор. Знамења антихриста допуниће дела његовог препреденог понашања, која ће већину људи уловити да га следе. Противници антихриста сматраће се за побуњенике, непријатеље друштвеног добра и поретка, и биће подвргнути како прикривеном тако и отвореном прогону, мучењима и казнама. Лукави духови, разаслани пo васељени, подстицаће у људима опште високо мишљење о антихристу, општи занос, неодољиву привлачност према њему. [28] Свето Писмо je многим цртама представило тежину последњег гоњења хришћана и суровост гонитеља. Kao одлучујућа црта служи назив који Свето Писмо даје том ужасном човеку - назван je звер, [29] док je пали анђео назван змија. [30] Оба назива тачно изражавају карактер двојице непријатеља Божијих. Један делује више тајно, друти више јавно; но, звери, која je слична свим зверима [31] сједињујући у себи њихову разнолику окрутност, даде аждаја (змија) силу своју и престо свој и власт велику. [32] За свете Божије настаће страшно испитивање: лукавство, лицемерје и чудеса гонитеља настојаће да их преваре и заведу; истанчани и промишљени прогони и притисци, прикривени подлом довитљивошћу, као и неограничена власт мучитеља поставиће их у најтежи положај; њихов мали број деловаће ништаван у поређењу са читавим људским родом, и чиниће њихово мишљење још слабијим; општи презир, мржња, клевета, тлачење и насилна смрт постаће њихова судбина. Само уз нарочито садејство благодати Божије, под њеним руководством, изабраници Божији моћи ће да се супротставе непријатељу Божијем, и да пред њим и пред људима исповеде Господа Исуса Христа.

Непосредна последица реченог састоји се у томе да су фарисеји и садукеји, тражећи од Господа знак са неба, тражили заправо чуда својствена антихристу. To што су они тражили баш овакво чудо, објашњава понашање Господа у односу на њихов захтев. Богочовек je једанпут, поводом таквог захтева, изразио дубоко огорчење, и више него одлучно га je одбио, не желећи чак ни да остане са онима који су такав захтев себи допустили, него се удаљио од њих. Други пут дао им je следећи страшни одговор: Род зли и прељуботворни тражи знак и неће му се дати знак осим знака Јоне пророка. [33] „Родом су названи сви који траже знамења, због међусобног сродства по духу; названи су родом „прељуботворним" зато што су духом својим [34] ступили у општење са сатаном, раскинувши општење са Богом; названи су родом „злим" зато што су били свесни чудеса Богочовекових, a претварали су се да им нису позната; унижавајући чудеса Божија и хулећи на њих, они су тражили чудеса која одговарају њиховом несрећном стању и њиховом духу. Тражење знамења са небеса било je не толико тражење чуда, колико исмевање чудеса Богочовекових и израз неуког, колебљивог поимања чудеса. Знаком Јоне пророка, према објашњењу Самог Спаситеља, [35] означавана су знамења која су пратила Његову смрт и васкрсење. Тада je био дат Божији знак са неба! Тада се сунце, видевши Господа распетог, помрачило у сред поднева; посвуда je наступила дубока тама која je потрајала три сата; завеса јерусалимског храма сама од себе поцепала се надвоје, од горњег краја до доњег; настао je земљотрес; камење се распукло, гробови су се отворили; многи свети су васкрсли и показали се многима у светом граду. [36] Приликом самог васкрсења Господњег изнова je уследио земљотрес; светлоносни анђео сишао je са неба на гроб Господа, као сведок васкрсења, и поразио ужасом стражаре које су на гроб поставили тражиоци знака са неба. [37] Стражари су известили јудејски Синедрион о васкрсењу Господа које се догодило. Он je, добивши знак са неба показао пренебрегавање и мржњу према њему, као и према свим претходним чудесима Богочовека, па су поткупили стражу и постарали се да мраком лажи покрију чудо Божије. [38]

Окренимо се сада разматрању чудеса која je учинио Господ наш Исус Христос. Она су - дар Божији људском роду. Дар je био дат не по дужности, него једино no благонаклоности и милосрђу. Људи су били обавезни да се према дару и Дародавцу понашају са највећом побожношћу и разборитошћу, зато што се Дародавац откривао као Бог Који je примио људску природу ради спасења људи, a дар je показивао као Своје сведочанство. Дар je имао неспорну вредност. Но, као што je примање спасења препуштено људској слободној вољи, тако je људима било остављено да разматрају чудеса Христова, да просуђују њихову поузданост и њихова својства, и да по њима доносе закључке о Ономе Ko их je учинио, како би признавање и прихватање Искупитеља представљало последицу слободног, позитивног уверења, a не брзоплетог и лакомисленог прихватања некаквог спољашњег утицаја. Чудеса Христова била су потпуно поуздана. У вези са свима њима може се рећи оно што je Господ рекао апостолу Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран. [39] Чудеса Христова била су опипљива; она су била јасна и најпростијим људима; у њима није било ничег загонетног; свак je могао лако да их испита; није било места за сумње и недоумице да ли je то чудо, или тек представа чуда. Мртви су васкрсавали, болести које није било могуће излечити људским средствима су исцељиване, губави су бивали очишћени, слепорођени су добијали вид, неми су почињали да говоре; храна се у тренутку умножавала за оне којима je била потребна; мора и ветрови утихнули би на једну заповедну реч, a они којима je претила бура избављали су се од смрти; мреже рибара који су се узалуд дуго времена трудили ловећи рибу, изненада би се напуниле рибом послушном безмолвном гласу свога Господа. Богочовекова чуда имала су мноштво сведока, од којих je већина била непријатељски расположена према Њему, или су били незаинтересовани, или су од Њега тражили само телесну помоћ. Чудеса се нису могла порећи. И најогорченији непријатељи Господа нису их одбацивали, него су се само трудили да их унизе богохулним тумачењима и свим средствима које су им пружали лукавство и злоба. [40] Код чудеса Господњих није било никакве сујете, никаквог спољашњег ефекта; ниједно чудо није учињено да би људи видели, сва су била прикривена покровом Божанственог смирења. Она представљају низ доброчинстава страдалном људском роду. Уједно она су на сасвим задовољавајући начин изразила власт Творца над материјалном творевином и над створеним духовима, изразили су и доказали достојанство Бога, Који je примио на Себе људску природу, појавивши се међу људима као човек.

Једно од чуда Господњих, које има тајанствено значење, није било праћено никаквим видљивим доброчинством било коме од људи, али je означавало доброчинство спремно да се излије на сав људски род. To чудо било je умртвљивање бесплодне смокве, богате само лишћем. [41] Причајући о паду прародитеља у грех, Свето Писмо спомиње ово дрво међу рајским дрвећем. [42] Оно je својим листовима послужило прародитељима како би прекрили голотињу коју нису примећивали све до пада, и коју им je открио грех. Може бити да je плод рајске смокве био забрањени плод. Господ на смокви није нашао плода: Он га je тражио пре времена, допустио je своме телу да пре времена пожели храну, [43] чиме се представља неправилност жеље праотаца, коју je, као и све слабости људске, Господ понео на Себи и уништио. Пошто није пронашао плод, Господ je одбацио и лишће, уништио je и само постојање дрвета: друго дрво, крсно, већ je припремано као оруђе спасења људи. Дрво као оруђе људске погибли умртвљује се на заповест Спаситеља људи. Тајанствено чудо догодило се у присуству само напрсника тајанственог учења, светих апостола. Догодило се пред само ступање Богочовека на подвиг искупитељских страдања за људски род, пред подизање на крст.

Чудеса Господа имала су свети смисао, свети циљ. Мада су и сама по себи представљала велика доброчинства, посматрано из божанске перспективе служила су само као сведочанство и доказ неупоредиво узвишенијег доброчинства. Господ je, примивши људску природу, донео људима вечни, духовни, непроцењиви дар: спасење, исцељење од греха, васкрсење из вечне смрти. Реч Господа и Његов начин живота сасвим јасно су откривали тај дар: по своме животу Господ je био безгрешан и свесвет [44]; реч Његова била je пуна силе. [45] Но, људи су пали дубоко у мрак и маглу телесног мудровања; њихова срца и умови су ослепели. Испоставило се да je неопходно нарочито снисхођење према болесном људском стању; испоставило се да je потребно дати најјасније сведочанство њиховим телесним чулима; испоставило се да je потребно, посредством телесних чула, пренети животне спознаје људском уму и срцу који су умрли њима својственом смрћу, вечном смрћу. Чудеса Божија дата су као помоћ речи Божијој. Да би људи схватили и прихватили духовни дар, који се може видети само духовним очима, Господ je духовном, вечном дару придодао њему одговарајући пролазни, телесни дар: исцељење људских телесних болести. Грех je узрок свих недуга у човеку, и душевних и телесних; он служи као узрок привремене и вечне смрти. Господ je, показавши Своју власт над последицама греха у људским телима, показао тиме Своју власт над грехом уопште. Телесно мудровање не види ни душевне недуге, ни вечну смрт; али недуге телесне и смрт тела оно види и признаје их: они имају снажан утицај на њега, представљајући предмет његових брига. Исцељујући само речју, само заповешћу све болесне, васкрсавајући мртве, заповедајући нечистим духовима, Господ je показао Своју власт, показао je власт Бога над човеком, над грехом, над палим духовима - показао очигледно за телесна чула, за само телесно мудровање. Оно je, видећи и осећајући ту власт, могло и требало, по логици ствари, да прихвати Његову власт над грехом, не само у погледу греха према телу, него и у погледу греха према души, да призна власт Господа над самом душом, тим пре што се у неким чудима Господњим, као на пример у васкрсавању мртвих, показала Његова неограничена Божанска власт и над телом, и над душом. Тело je оживљавало; душа, која je већ отишла у свет духова, призивана je из тог света у тело и сједињавала се с њим, иако се претходно већ заувек растала од њега. Човеку су била дата знамења у њему самом, не негде далеко од њега. Сведочанство вечног спасења душе и тела давано je кроз привремено спасење тела од телесних болести и телесне смрти. Приликом исправног и благочестивог сагледавања чудеса Господњих, види се да су она испуњена Божанским разумом; a тражење знака са неба показује се онаквим какво je и било - лишено смисла. Ретки су случајеви када се власт Господња пројављивала изван човека, над предметима материјалне природе; но таквих случајева je било. Они представљају сведочанство о томе да je власт Господа над целокупном природом власт неограничена, власт Бога. Ова чудеса служе као допуна оним чудесима која су представљала доброчинство људском роду у самом телу људском, како би одређење значаја, за који je било потребно да га људи припишу своме Искупитељу, било најтачније. Циљ доласка Господа на земљу био je спасење човека: тако je и старање Господа било усредсређено на човека, као на најзначајније створење Господње, на Његов образ, на Његов словесни храм. Место нашег изгнанства и страдалничког странствовања - земљу, која сва представља материјалну творевину, Господ je, без обзира на њену величину, оставио без пажње. Ако су нека чудеса и учињена на материји, учињена су да би се удовољило људским потребама.

Такво je значење и улога чудеса која су учинили Господ и његови Апостоли. To je објавио Господ, то су објавили Апостоли. Једном се у кући у којој je боравио Господ сабрало мноштво народа. Кућа je била пуна, a пред вратима je владала гужва, па се унутра није могло ући. У том тренутку донели су раслабљеног који није био у стању да устане са одра. Видећи мноштво окупљених и гужву, они који су га донели подигли су га на кров; начинивши отвор у таваници, спустили су га пред Господа. Када je видео дело вере, Господ je рекао раслабљеном: Синко, опраштају ти се греси твоји! Ту су седели и неки књижевници. Пошто су формалистички познавали слово закона, и били заражени завишћу и мржњом према Богочовеку, они су одмах помислили да je изговорена хула. Ko може - питали су се у себи - опраштати грехе осим једнога Бога? Срцезналац Господ им je, прозревши њихове помисли, рекао: Што тако помишљате у срцима својим? Шта је лакше по вашем мишљењу, рећи узетоме: Опраштају ти се греси, или рећи: Устани и узми одар свој, и ходи? И лицемер, и преварант може без доказа да каже „опраштају ти се греси". Но, да бисте знали да власт има Син Човечији на земљи опраштати грехе говорим узетоме: Устани и узми одар свој, и иди дому своме. Раслабљени je у тренутку оздравио и ојачао: узео je одар свој и изашао пред свима. [46] Ово чудо пуно je Божанствене мудрости и доброте. Kao прво, Господ даје страдалнику суштински духовни дар, који се не види чулним очима: опраштање грехова. Давање овог дара подстакло je јеврејске књижевнике на невољно исповедање да такав дар може дати једино Бог. Господ им, тиме што одговара на помисли њиховог срца, даје нов доказ о Себи, да je - Бог. Ha крају, духовни дар и духовни доказ запечаћени су материјалним даром и доказом: тренутним и потпуним исцељењем болесника. Свети јеванђелиста Марко, завршавајући своје Јеванђеље, каже да апостоли по вазнесењу Господњем отидоше и проповедаше свуда, и Господ им помагаше, и реч потврђиваше знацима који су се потом показивали. [47] Исту мисао изразили су и сви апостоли у молитви Богу након претњи Синедриона који им je забрањивао да уче и делују у име Исусово: Дај слугама Твојим - говорили су - да са сваком смелошћу говоре реч Твоју, пружајући и Ти руку Своју на исцељивање, да бивају знаци и чудеса именом светога Сина Твојега Исуса. [48] Знамења Божија била су дата као подршка речи Божијој. Она су сведочила о сили и значењу речи. [49] Суштински делатник je - реч. Знамења нису потребна тамо где се реч прихвата јер je схваћена њена вредност. Знамења су - снисхођење људској немоћи.

Другачије делује реч, a другачије знамења. Реч делује непосредно на ум и срце; знамења делују на ум и срце посредством телесних чула. Последице деловања речи су јаче и одређеније од последица деловања знамења. Када делују заједно и реч и знамење, онда дејство знамења остаје некако мање приметно,услед обилног дејства речи. Ово се јасно види из јеванђелских прича. Ha Никодима су деловала знамења, и он je у Господу признао само учитеља, посланог од Бога. [50] Ha апостола Петра je деловала реч, и он je исповедио Господа Христа, Сина Божијег. Ти имаш речи живота вечнога - рекао je он Богочовеку – и ми смо поверовали и познали да си ти Христос, Син Бога живога. [51] Свети Петар je био очевидац многих чуда Господњих: умножавање пет хлебова и храњење њима мноштва сабраних људи тек што се догодило, али апостол приликом свога исповедања прећуткује чудеса и говори једино о сили и дејству речи. Исто je било и са двојицом ученика који су беседили са Господом на путу за Емаус не препознајући Га, да би Га препознали по доласку у то село, већ код куће, приликом ломљења хлеба. И тек што су Га препознали - Господ je постао невидљив. Они нису рекли ништа о поражавајућем чуду, него су сву пажњу обратили на дејство речи. Не гораше ли - питали су један другога - срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше Писма? [52]

Богочовек je блаженима назвао оне који нису видели знамења, a поверовали су. [53] Жалио je оне којима реч није била довољна, него им je требало знамење. Ако не видите знаке и чудеса, нећете поверовати [54] - рекао je капернаумском велможи. Тачно! Они остављају реч и од чуда траже да их увери заслужују сажаљење. Ta потреба показује нарочиту превласт телесног мудровања, грубо незнање, живот принет на жртву пропадљивости и греху, одсуство бављења изучавањем закона Божијег и Богољубљеним добрим делима, неспособност душе да осети Духа Светога, да осети Његово присуство и дејство у речи. Знамења су понајвише била намењена убеђивању и привођењу вери чулних људи, обузетих световним бригама. Погружени у животне проблеме, стално приковани душом за земљу и њена дела, они нису у стању да оцене вредност Речи: милосрдна Реч привлачила их je ка спасењу које се дарује речју посредством видљивих знамења која су, представљајући материјално убеђивање, деловала преко чула, и приводила немоћну душу до свемогуће и спасоносне Речи. Они који су поверовали због знамења, чинили су нижи разред верујућих хришћана. Када им je понуђено духовно, најузвишеније, свесвето учење, многи од њих тумачили су га према сопственим схватањима. [55] Не желећи да објашњење речи Божије траже од Бога, они су осудили реч која je била Дух и живот, [56] чиме су разобличили површност своје вере, површност залога свога срца: многи од ученика Његових отидоше натраг, и више не иђаху с Њим. [57]

Ни реч Богочовека, ни знамења Његова нису деловали благотворно на јудејске првосвештенике, књижевнике, фарисеје и садукеје, иако су, изузев ових последњих, прецизно познавали слово закона Божијег. Они не само да су се отуђили од Бога и да су били непријатељски расположени према Њему, због греховне заразе која je заједничка читавом људском роду, него су и постали такви, утврдили су и запечатили себе у таквом расположењу, услед своје самовоље, услед умишљености, услед жеље да живе животом који je Јеванђељем забрањен и да у таквом животу напредују. Они нису могли да слушају Сина Божијег Који им се обраћао; нису Га ни саслушали како треба, нити су марили за Њега; само су ловили оне речи за које им се чинило да би могли другачије да их протумаче, па да им послуже као повод да оптуже Господа. Мржња се обично тако држи према речима омраженог. Зашто не разумете говор Moj? - питао je Спаситељ непријатеље Своје, који су упорно и гневно одбацивали сопствено спасење. Зашто не разумете Moje учење? Зашто не примате Моју исцељујућу реч? Зато што не можете да слушате реч Моју: [58] она je за вас неподношљива. Пошто сте деца лажи, и делујете усмеравани њоме, Мени не верујете, јер ja истину говорим. [59] Онај који је од Бога речи Божије слуша; зато ви не слушате, јер нисте од Бога. [60] Ако не творим дела Оца својега, не верујте ми. Ако ли творим, иако Мени не верујете, делима верујте, да познате и верујете да је Отац у Мени и Ја у Њему [61] Но, узалуд су биле речи које су, као истина Божија, саме у себи садржале потпуно сведочанство; [62] узалуд су била чудеса, која су такође садржала у себи потпуну потврду, која су била тако опипљива и очигледна, да непријатељи Богочовека, уз сву жељу и труд да их одбаце, нису могли да их не признају. [63] Средство које je деловало на оне што нису познавали закон Божији или су били веома слабо упознати с њим, на оне што су живот проводили бавећи се земаљским пословима и испразним стварима, али нису добровољно одбацивали закон Божији - то средство уопште није деловало на оне који су формално добро познавали закон Божији, а одбацивали су га животом и слободном вољом. [64] Све што je било могуће учинити за спасење људи, по неизрецивом милосрђу Божијем - учињено je. Да нисам дошао и говорио им, - вели Спаситељ - не би греха имали; а сад изговора немају за грех свој. Да не творих међу њима дела која нико други није творио, не би греха имали: a сада су и видели и омрзнули и Мене и Оца Мојега. [65] Хришћанство je предато са таквом тачношћу, да за оне који га не познају нема оправдања. Узрок незнања je једино - сопствена слободна воља. Kao што сунце светли са неба, тако светли хришћанство. Онај ко добровољно затвара очи нека то што не види, као и своје незнање, приписује сопственој слободној вољи, a не одсуству светлости. Узрок одбацивања Богочовека од стране људи налази се у људима, као што се у њима налази и узрок доласка антихриста. Ja сам дошао у име Оца Својега - посведочио je Господ пред Јудејима - и не примате Me; ако други дође у име своје, њега ћете примити. [66] Они су, дакле, названи уједно и онима који одбацују Христа, и онима који примају антихриста, мада се о антихристу говори као о ономе који тек треба да дође. Одбацујући no расположењу свога духа Христа, они су уједно, по истом расположењу духа, примали антихриста: прибројали су се онима који су примили антихриста, чак и ако су поприштем земаљског странствовања прошли много столећа пре његовог доласка. И управо они починили су његово највеће дело: богоубиство. Такав злочин није остављен за време када ће се антихрист појавити, нити за њега самог. Kao што се дух њихов налазио у непријатељском односу према Христу,тако се он налазио у стању општења са антихристом, одвојен од њега огромним пространством времена, које се сада приближава крају другог миленијума. Сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога; и то је дух антихриста, за којега сте чули да долази, и сада је већ у свету по духу. [67] Они који се руководе духом антихриста, одбацивши Христа, духом својим примили су антихриста, ступили су у општење с њим, потчинили су му се и поклонили у духу, признавши га за свога бога. И зато ће им Бог послати, то јест допустити, силу обмане, да верују лажи. Да буду осуђени сви који не вероваше истини, него заволеше неправду. [68] Бог je правичан у Своме допуштењу. Допуштење ће бити задовољење, и уједно разобличење и суд за људски дух. Антихрист ће доћи у своје време, које му je одређено. Његовом доласку претходиће опште одступање већине људи од хришћанске вере. Одступништвом од Христа људски род ће се припремити за примање антихриста, кога ће примити у духу своме. У самом расположењу људског духа појавиће се тражење, позив антихристу, наклоност к њему, као што се у стању тешке болести јавља жудња за смртоносним напитком. Позив се изриче! Међу људима се разлеже глас позива, изражавајући истинску потребу за генијем над генијима, који би материјални развитак и напредак подигао на виши степен, па да на земљи завлада такво благостање, уз које би рај и небо постали излишни за човека. Антихрист ће представљати логичну, закониту и природну последицу општег моралног и духовног усмерења људи.

Чудеса очовеченог Бога представљала су највећа материјална доброчинства која човек уопште може да замисли. Koje доброчинство може да буде веће од враћања живота умрломе? Koje доброчинство може да буде драгоценије од исцељења неисцељиве болести, која je одузимала живот за живота, и више личила на дуготрајно умирање него на живот? Ипак, без обзира на благотворност, светост и духовно значење чуда Христових - она су представљала само пролазне дарове. To су заправо била знамења - знамења вечног спасења која дарује реч. Они које je Богочовек васкрсао, опет су у своје време умрли: њима je у ствари био дарован само продужетак земаљског живота, тај живот им није био враћен заувек. Исцељени од стране Богочовека поново су се разболели и такође су умрли: здравље им je било враћено само на одређени рок, не заувек. Пролазна и материјална доброчинства изливена су као знамење вечних и духовних доброчинстава. Видљиви дарови били су подељени људима потчињеним чулности, како би они поверовали у постојање невидљивих дарова и примили их. Знамења су извлачила из провалије незнања и чулности, и приводила к вери: вера je предавала познање о вечним добрима и подстицала жељу за њиховим задобијањем. Уз помоћ дивних знамења апостоли су брзо ширили хришћанство по васељени: знамења су представљала јасан и силан доказ хришћанства и за образоване народе, и за народе погружене у незнање и варварство. A када je вера посвуда била укорењена, посађена je реч; тада су знамења престала, јер су послужила својој сврси. Она су престала да се појављују често и на сваком месту, али су их повремено чинили изабрани свети Божији. Јован Златоуст, отац и писац IV и V века, каже да je у његово време дар знамења већ престао да делује, мада je понегде, нарочито међу монасима, још било мужева који су чинили знамења. [69] Временом, мужева који су чинили знамења било je све мање. За последња времена свети Оци су предсказали да таквих мужева уопште неће бити. [70] „Зашто - питају неки - данас нема знамења? Moj одговор на ово саслушајте са највећом пажњом: јер питање које ми je овде постављено чујем од многих, и то често, увек. Зашто су у оно време сви који приме крштење почињали да говоре на страним језицима, a данас тога нема? Зашто je данас људима одузета благодат чињења чуда? To чини Бог, не излажући нас срамоти, него нам чак оставља већу част. Ha који начин? Објаснићу. Људи оног времена били су мање умни, и тек су се одвојили од идола; њихов ум био je отежао и туп, они су били погружени у материјално и потпуно су му се предавали, нису могли ни да замисле постојање нематеријалних дарова, нити им je било познато значење духовне благодати - да се све прима само вером. Због тога je било знамења. Међу духовним даровима једни су невидљиви, и примају се само вером, a други су сједињени са неким знамењем које je подложно чулним опажајима, ради подстицање вере код неверујућих. Ha пример: опраштање грехова je духовни и невидљиви дар: ми не видимо нашим телесним очима на који се начин очишћују наши греси. Очишћује се душа, али душа je невидљива за очи тела. Дакле, очишћење грехова je духовни дар, који се не може показати телесним очима. A способност да се говори страним језицима, мада припада духовним дејствима Духа, служи уједно и као знак који je подложан чулима, због чега неверујући могу лако да га виде: невидљиво дејство које се збива унутар душе, постаје очигледно и показује се посредством језика који чујемо. To je разлог због кога Павле каже: Но свакоме се даје пројава Духа на корист. [71] Тако мени знамења нису потребна. Зашто? Јер сам научио да верујем благодати Божијој и без знамења. Ономе ко не верује потребан je доказ: али мени, који верујем, уопште није потребан ни доказ, ни знак; мада не говорим на страним језицима, знам да сам очишћен од греха. Раније нису веровали док не добију знак. Знакови су им давани као доказ вере коју су примали. Тако су дакле знамења давана не верујућима, него неверујућима, како би постали верујући; ово каже и Павле: Језици су не знак верујућим, него неверујућим. [72] Да су знамења била неопходно потребна, она би остала и даље. Но, остала je реч, чијем су ширењу знамења помагала. Она се проширила, зацарила, обухватила читаву васељену. Ha потпуно задовољавајући начин објаснили су je Оци Цркве: приступ речи и њено усвајање на тај начин су веома олакшани. Она je суштински нужна, она je неопходна, она извршава спасење људи. Она предаје вечна добра, она доноси Царство Небеско, у њој су скривена најузвишенија духовна знамења Божија. [73] Реч Господња остаје увек. A то je та реч која je вама благовештена. [74] У речи je - живот, и Она je - живот. [75] Она умрле људе рађа за живот вечни, дајући им свој свесвети живот из себе: слушаоци и делатници речи бивају препорођени не од семена трулежног него нетрулежног, речју живога Бога која остаје увек. [76] Да бисмо спознали значење речи, треба да je испуњавамо. Јеванђелске заповести, када се испуњавају, одмах почињу да преображавају, мењају и оживотворавају човека, да мењају његов начин размишљања, осећања његовог срца, па и само тело: Јер је реч Божија жива и делотворна, оштрија од сваког двосеклог мача, и продире cвe до раздеобе душе и духа, зглобова и сржи, и суди намере и помисли срца. [77] Реч Божија у себи самој садржи сведочанство о себи. Она, попут исцељујућих знамења, делује у самом човеку и тим дејством сведочи себе. Она je највише знамење. Она je духовно знамење, које, будући даровано човеку, задовољава све потребе његовог спасења, a помоћ материјалних знамење чини непотребном. Хришћанин коме није познато такво својство речи, показује свој хладан однос према њој, непознавање речи Божије, или мртво и само формално знање о њој.

НАПОМЕНЕ

[1] Мк 8:11

[2] Мк 8:12

[3] Мт 16:1

[4] Јн 6:30-31

[5] Мт 27:41-42

[6] Лк 23:8

[7] 1 Кор 1:24

[8] Мк 8:12-13; Мт 16:4

[9] Лк 15:10; Преп. Макарије Велики: Беседа XXX, гл. 7

[10] Беседа XXX, гл. 7

[11] Рим 8:26

[12] Рим 8:6

[13] Јак 5:18

[14] Јов 1:16; Благовестник, на Мт 16:1

[15] Дап 8:10

[16] Житије светог апостола Петра, Чети Минеји, 29. јун. Пинети, који је живео крајем XVIII и почетком XIX века, чинио је слична чуда. Чинили су их и чине и други.

[17] Мт 24:24

[18] 2 Сол 2:6-10

[19] Преп. Јефрем Сиријски Слово 106, део 2, О антихристу

[20] Преп. Јефрем Сиријски Слово 106, део 2.

[21] Преп. Макарије Велики: Беседа XXXI, гл. 4

[22] Благовестник (рус). Објашњење на Јн 5:43

[23] Отк 13:8

[24] Преп. Јефрем Сиријски Слово 106, део 2.

[25] Еф 2:2; 6:12

[26] Подвижник треба “да гледа на небо врло ретко, из страха од лукавих духова у ваздуху, који се ради тога и називају духовима злобе у поднебесју што производе многе и различите прелести у ваздуху”. Симеон Нови Богослов, Добротољубље, О трећем начину пажње.

[27] Отк 13:13

[28] Преп. Јефрем Сиријски Слово 107.

[29] Отк 13:1

[30] Пост 3:1; Отк 12:3

[31] Отк 13:2. Звер коју видех беше слична рису, и ноге јој као у медведа, и уста њезина као уста лава

[32] Отк 13:2

[33] Мт 16:1-4; 12:38-42

[34] Благовестник (рус). Објашњење наведених места из светог Јеванђеља

[35] Мт 12:40

[36] Лк 23:45; Мт 27:45,51-53

[37] Мт 28:4

[38] Мт 28:2-4,11-15

[39] Јн 20:27

[40] Мт 12:24; Јн 9:24

[41] Мк 11:13-14,20

[42] Пост 3:7

[43] Благовестник (рус). Објашњење Мк 11:13-14

[44] Јн 8:46

[45] Мк 1:42

[46] Мк 2:2-12

[47] Мк 16:20

[48] Дап 4:29-30

[49] Лк 4:36

[50] Јн 3:2

[51] Јн 6:68-69

[52] Лк 24:32

[53] Јн 20:29

[54] Јн 4:48

[55] Јн 6:60

[56] Јн 6:63

[57] Јн 6:66

[58] Јн 8:43

[59] Јн 8:45

[60] Јн 8:47

[61] Јн 10:37-38

[62] Јн 8:14

[63] Јн 9:24

[64] Јн 5:46-47; 7:19

[65] Јн 15:22-25

[66] Јн 5:43

[67] 1 Јн 4:3

[68] 2 Сол 2:11-12

[69] Објашњење 2 Кор 3:18

[70] 4. одговор брату св. Нифонта Цариградског

[71] 1 Кор 12:7

[72] 1 Кор 14:22. Прва беседа св. Јована Златоустог на Педесетницу.

[73] Пс 118:18

[74] 1 Пт 1:25

[75] Јн 1:4

[76] 1 Пт 1:23

[77] Јев 4:12

Наставиће се...