Савест је, по учењу Светих Отаца, сила душе, „осећање људског духа, танано, светло, које разликује добро од зла.

Савест је природни закон“, како каже Свети Игњатије (Брјанчанинов); то је „глас Божији у души“, „законодавац, чувар закона, судија и награђивач. Она је природна таблица завета Божијег, која се простире на све људе“ (Свети Теофан Затворник).

Али да ли увек ради исправно? Веома је уобичајено мишљење да је наша савест беспрекорна. Ако нас савест замера, обично се бринемо, ако ћути, сигурни смо да смо у праву. Међутим, пошто смо у паду, све је много компликованије, а наш однос према сопственој савести захтева много пажње, трезвености, разборитости, поштења. И, наравно, пре свега – благодатне помоћи Божије.

Све док је човек живео по вољи Божијој, у блаженој заједници са Духом Светим, савест је у њему деловала исправно. Али пад је, лишивши човека благодатног општења са Богом, уништио сву његову природу. И савест је, као и све силе душе, била оштећена и изобличена. У фигуративном изразу Светог Теофана Затворника, „савест у палом стању је разбијено огледало“. Што је човек даље од Бога, то је његова савест слабија, лакше греши и не открива грех.

Али ипак, када хришћанин слуша глас савести и каје се за грехе, Господ га чисти, лечи његову савест, она постаје све осетљивија и показује му оне грехе које раније није приметио. Човек почиње да види не само своје грехе у делима и речима, већ и грешним мислима: на пример, помисли на зловољу, осуду, завист, огорченост, самодивљење, сујету, кукавичлук, роптање на Промисао Божији.

Тако почиње очишћење срца хришћанина. Савест, тако, постаје верни помоћник у испуњавању заповести, у следовању воље Божије.

Превод и приређивање: "Борба за веру"

Извор: "Православие.ру"