Већ смо писали о томе да је у јуну ове године, у оквиру рада Заједничке међународне комисије о теолошком дијалогу између Римокатоличке цркве и Православне Цркве, израђен документ под насловом „Саборност и првенство у другом миленијуму и данас“.

По нашем мишљењу, формулација овог документа је прилично нејасна и двосмислена. И богословска методологија разматрања питања првенства, изложена у овом документу, пати од зависности од философске дијалектике митрополита Јована (Зизјуласа) (на слици у наслову). Ово одмах упада у очи због бројних формулација.

Сама бинарна формула „примат и саборност“ може бити логички неадекватна и пристрасна. Пошто се претпоставља да заправо постоји примат, а постоји „синодалност“ („синод“) као тело или институција која је различита од ње, која на неки начин интерагује са јединим „првим“. Међутим, у Православљу су Васељенски Сабори облик првенства на васељенском нивоу. Односно, на овом нивоу нема примата одвојеног од сабора и њиховог превазилажења. Дакле, нема смисла збуњивати односом примата и саборности у било ком миленијуму, јер само постављање питања већ претпоставља унапред одређену идеологију.

Као што смо већ писали, ово подсећа на Зизијуласове покушаје да развије универзалну формулу примата применљиву на сваки ниво првенства – дијецезански, регионални и икуменски – засновану на дијалектици „један“ и „многи“. Међутим, ово је груба методолошка грешка. Јер на сваком од ових нивоа природа и садржај примата су потпуно различити.

Чини нам се да оваквим формулацијама покушавају да нам наметну неку врсту хегелијанске дијалектике. Као, постоји пирамидални модел Цркве (теза), постоји конфедерални модел (антитеза), а постоји и извесна синтеза, а то је права хришћанска (православна) еклисиологија. У ствари, под маском синтезе, фанариоти (који контролишу поменуту комисију) покушавају да прогурају преформулисани модел папства. Јер, по Зизијуласу, „први” и даље има улогу „принципа” – извора јединства. А ово, у великој мери, подрива улогу саборности, и никаква количина језичког балансирања то неће променити.

Генерално, Зизијуласов концепт комуникације је јеретички. Само се збунио у својој дијалектици и покушајима да примени учење о Тројици на административну структуру Цркве. И уместо комуникације и слободе „многих”, од којих се одбијао, добио је потчињавање и наметање моћи „једног”.

          Извор: "Правблог"