У неким нашим црквено-теолошким круговима влада мишљење да несаслуживање са онима који су саслуживали са расколницима, конкретно у наше време с украјинским, тј. то одбијање другостепеног саслуживања, јесте преоштра мера које се не треба држати јер она отежава неко евентуално будуће решавање проблема, али и додатно угрожава наше већ нарушене међуправославне односе.

У подршку овог мишљења се често наводи цео низ теолошких аргумената од литургијских, преко еклисиолошких до догматских. Наводе се и метафоре вирусне теорије уз образложење да се раскол не преноси као вирус у смислу да неки Грк који је служио с расколницима из Украјине на нас може да пренесе раскол ако после саслужује са нама.

Међутим, сматрам да су таква мишљења погрешна, не из разлога вирусне теорије, него из другог простог разлога. Одбијање другостепеног саслуживања је дисциплинско питање, а не догматско. Стога га не треба претерано уздизати на догматски ниво. Многи ће рећи да нема ништа само стриктно дисциплинско у нејединству у евхаристији. Али тај аргумент се креће у оба правца. Не може се имати ни евхаристијско јединство Цркве са нецрквом (украјинским расколницима) а да то остаје без последица по односе са осталима. Ако неко саслужује с расколницима и њих признаје за закониту Цркву, а ми према таквима немамо никакав конкретан став и акцију, ми смо онда они који легитимишу њихов пркос Цркви и њихови саучесници у истом. Црква нема велик избор дисциплинских механизама нити другу могућност пројављивања своје самосвести осим литургијске.

Овде, наравно, постоји и још једно озбиљно и често запостављено питање, а тиче се пастирског приступа овој проблематици. Лаос није дужан да детаљно познаје еклисиолошке и догматске и црквенодисциплинске нијансе. Људи гледају у своје пастире. Ако они виде да њихов пастир служи са онима који служе са расколницима или их признају, шта може да помисли? Ако су пре слушали да се треба чувати раскола свако такво саслуживање рањава њихове савести и доводи до додатних проблема. Једни ће зилотски почети да се одвајају од својих пастира и да их осуђују, други ће кренути путем одбацивања и релативизације свега, јер ће сматрати да ако пастири могу тако да поступају, из њихове перспективе недоследно и непринципјелно, где је онда у ствари Црква? Или је све то исто, Црква, нецрква, раскол? Искрено, не бих могао да осудим никога за овакве реакције. Али се надам да сваки пастир о овоме озбиљно размишља.

Данас имамо ситуацију да се ми званично уздржавамо од саслуживања с онима који саслужују с расколницима, како и гласи препорука Синода од пре пар година. У пракси пак и саслужујемо, и не саслужујемо. Некад нехотично, некад хотимично, некад с оправдањем, некад без оправдања. И без жеље да осудим било који од ових поступака, у овом хаосу који је настао, морамо се ипак запитати до које мере се може толерисати ситуација у којој масе обичних верујућих бивају излагани саблазни.

Једна од најновијих саблазни је и ова (https://t.me/pravblogs/705). Украјински расколници из тзв. ПЦУ, које патријарх истанбулски Вартоломеј, и сви који му следују, сматра за закониту Цркву, саслуживали су са расколницима у Црној Гори, које Вартоломеј (још?) не признаје за Цркву. Ми, с правом, не сматрамо ни једне ни друге за Цркву, али с друге стране, саслужујемо с Вартоломејем, и другима који саслужују са саслужитељима секташа из Црне Горе. Збуњујуће? Да. Хаотично? Да. Бесмислено? Да.

Можда се раскол не преноси као вирус, али се хаос шири као епидемија.

Извор: Фејсбук страница Ведрана Гагића