Одсецање своје воље и неуздање у сопствену памет јесте прво средство којим се стиче смирење. Вама је довољно само да помислите на то, па да се узнемирите умом и срцем, што долази од самољубља и гордости.

Све до сада ви сте своје исправљање и спасење заснивали на своме мишљењу, на своме разуму и својој вољи; и снага којом се супротстављате ишчезава јер због ваше охолости непријатељ има слободу и моћ да вам приђе. Оно што се чини без поговора, са послушношћу, обавља се лако и мирно и доноси корист.

Ви пишете: „Треба мање расуђивати и трудити се да мисли буду заузете молитвом“. Али цела ваша несрећа је у томе што се, знајући све то, тога не придржавате, и при томе још осећате да уопште нећете моћи да дате одговор на Страшном Суду. Ако ово последње уноси у вас страшан немир, онда је то ђавола замка и плод гордости.

Свесни своје грешности, не треба да очајавате, него да се више смирите и да се дивите човекољубљу Божијем које вас трпи и очекује ваше обраћање и покајање (видети: свети Јован Златоуст, О покајању).

„Покајање је мелем код прегрешења, уништавање безакоња, отирање суза, смелост пред Богом, оружје против ђавола, мач који му одсеца главу, нада на спасење, истребљење очајања. Оно човеку отвара небо, води у рај, побеђује ђавола.

Грешиш ли? Не очајавај… Оружје ваше против ђавола је неочајавање… Ако сваки дан грешиш, сваки дан треба и да се кајеш. Јеси ли данас оронуо од греха? Обнови се покајањем… Цео живот сам провео у греху, ако се покајем, хоћу ли се спасити? Наравно да хоћеш!

Милост Божија повезана је са покајањем, човекољубље Божије је безмерно и доброту Његову немогуће је исказати, јер твоја злоба има меру, твој грех, какав год био, ипак је људски грех, док је милосрђе Божије неизрециво – зато се надај да ће оно савладати злоћу твоју; замисли искру која пада у море, може ли она да опстане? А колико је мала искра у поређењу са морем, толико је мали грех спрам човекољубља Божијег. Није чак ни толико, јер колико год да је велико море, оно има своју меру, док је човекољубље Божије безгранично“ (видети такође Добротољубље, т. ИИИ, св. Петра Дамаскина)

Тражите да вас научим како да задобијете дар молитве. То је као када бисте од сиромаха тражили богатство. Кад је то у питању, ја сам нико и ништа. Како вас могу  научити ономе што ни сам немам. Али понудићу вам учење Светих Отаца о томе.

Треба да се молимо за све, јер је то дуг наш, по заповести Божијој и апостолској и по учењу Светих Отаца: да бисмо били сачувани, за спасење наше, за опроштај грехова, за наше ближње и много шта друго, али са великим смирењем, и не тражећи дар у себи. Сам Господ дариваће оне који су тога достојни.

Макарије Велики: „Глава сваке добродетељи [врлине] и врхунац сваког доброг труда, јесте непрестано пребивање у молитви, кроз које свагда можемо да добијемо и друге добродетељи које затражимо од Бога. Но ако не будемо украшени смиреноумљем, простодушношћу и добротом, молитва нам неће ништа користити“. Затим он поучава како ваља да пребивамо у молитви: да пре свега треба да имамо чврсту веру у Господа и да се свецело предамо речима заповести Његових, да треба да се потпуно одрекнемо света, како се ум не би освртао ни на шта од видљивих ствари и како би заиста непоколебиво пребивао у молитвама, и да не очајавамо у непрестаном ишчекивању Божије милости и помоћи, имајући свагда Њега на уму.

„Ако молитва у нама не буде сједињена са смиреноумљем и љубављу, простодушношћу и благошћу, онда то није молитва већ само маска молитве и никакве нам користи неће донети“.

Видите каква треба да буде припрема за молитву, како молитву ваља упражњавати и како се достиже дар молитве. Погледајте себе и видите на ком сте степену и је ли по вашој мери да достигнете висину такве добродетељи, какву је достигло мало и оних који су се удаљили од света и све одбацили…