Дух млакости влада. Уопште нема мушкости. Потпуно смо размажени. Како нас Бог још увек трпи? Данашња генерација је генерација равнодушности. Нема ратника. Велика већина је погодна само за параде и гозбе.

Дозвољено је да се безбожност и богохуљењe појављују на телевизији. А Црква ћути и не изопштава богохулнике. А треба их екскомуницирати. Шта чекају? Немојмо чекати да неко други извуче змију из рупе да бисмо ми живели у миру.

Они ћуте из равнодушности. Оно што је лоше је то што су чак и људи који имају нешто унутра почели да се хладе, говорећи: „Могу ли заиста нешто да урадим да променим ситуацију?“ Ми морамо да сведочимо своју веру са смелошћу, јер ако наставимо да ћутимо, на крају ћемо морати да одговарамо. У овим тешким данима свако мора учинити оно што је у његовој моћи. А оно што је изван његове моћи нека препусти вољи Божијој. Тако ће наша савест бити чиста.

Ако се не одупремо, онда ће наши преци устати из својих гробова. Они су толико страдали за Отаџбину! А ми? Шта ми радимо? Ако хришћани не почну да сведоче своју веру, да се одупиру злу, онда ће рушитељи постати још дрскији. Али данашњи хришћани нису ратници. Ако Црква ћути да би избегла сукоб са влашћу, ако ћуте митрополити, ако монаси ћуте, ко ће онда проговорити?

Млако свештенство успављује народ, оставља га у таквм стању да се не би узнемирио. „Видите“, кажу, „никако им немојте говорити да ће бити рата, или Другог доласка; да се човек мора припремити за смрт. Не смемо да узбуђујемо људе!” А други са лажном љубазношћу говоре: „Не смемо разоткривати јеретике и њихове заблуде, зато да бисмо показали своју љубав према њима.“ Данашњи људи се растварају у води. У њима нема квасца.

Ако избегавам да се узнемиравам како бих заштитио своју телесну удобност, онда сам равнодушан према светости! Духовна кротост је једно, а мекоћа и равнодушност сасвим друго. Неки кажу: „Ја сам хришћанин и зато морам да будем радостан и миран.“ Али они нису хришћани. Они су једноставно - равнодушни. А њихова радост је само световна радост.

Особа у којој су присутна ова световна семена - није духовна особа. Духовна особа се састоји само од бола. Другим речима, боли га оно што се дешава, боли стање људи. Али божанска утеха му је дана за његов бол.

Наш циљ је да живимо православним животом, а не само да говоримо или пишемо да смо православни. Ако проповедник нема лично искуство, његове проповеди неће ући у срце, неће променити људе. Мислити као православац је лако, али за православни живот је потребан труд.

Данас Бог толерише оно што се дешава. Толерише, тако да зли људи неће имати оправдања. Бог од нас очекује трпљење, молитву и подвиг. Ако се љутиш када си ти увређен, твој је гнев нечист. Али ако се неко вређа у служби светости, то значи да је у њему ревност Божија. Револт може бити праведан када је у име Божије. То је једина оправдана врста негодовања код човека. А неприлично је бити љут у сопствену одбрану. Одупирање зликовцима је друга ствар, међутим, када се ради о одбрани озбиљних духовних ствари, када је у питању наша света вера, Православље, онда је то наша дужност. Мислити на друге, супротстављати се богохулницима да би се одбранио ближњи – то је чисто, јер се врши у љубави.

Зло лежи у нама, јер у нама нема љубави, тако да не осећамо да су сви људи браћа и да смо у искушењу [нашим сазнањем о] њиховим грешним путевима. Али није у реду када морални недостаци постану свима познати. Наредба Јеванђеља да се „каже Цркви“ (Мт. 18,17.) не значи да све мора свима постати познато. Разоткривањем моралних пропуста нашег брата наоружавамо непријатеље Цркве, дајемо им још један изговор за ескалацију рата против Ње. И на тај начин вера слабих се пољуља.

Ако желите да помогнете Цркви, покушајте да поправите себе, а не друге. Исправљајући себе, исправљате део Цркве. Када би сви то чинили онда би Црква била у савршеном реду. Али данашњи људи воде рачуна о свему под сунцем, само не о себи, јер је лако учити друге, а поправљање сопствених путева захтева труд.

Ако некога разоткријемо из љубави, са болом у срцу, онда ће у његовом срцу наступити промена, разумео нас он или не. Али раскринкавање без љубави, са пристрасношћу, само разјарује предмет нашег излагања. Наше непријатељство удара у туђи егоизам, производећи искре попут кремена и челика.

Ако толеришемо брата из љубави, он ће то осетити. Али он такође осећа наше непријатељство, чак и ако га држимо унутра и не изражавамо. Наше непријатељство у њему буди узбуну.

Увек се морамо запитати: „Зашто желим да кажем оно што хоћу да кажем? Шта ме мотивише? Да ли ми је заиста стало до комшије или само желим да му покажем колико сам диван, да се мало покажем?” Ако неко покушава да реши Црквене проблеме наводно из вере, а заиста мислећи на своју корист, како онда таква особа може добити Божји благослов?

Слатке речи и велике истине имају вредност када их изговоре праведне усне. Укорењују се само у људима добре воље и чисте савести.

Истина, када се користи без расуђивања, може починити злочин. А онај ко поседује искреност без разума чини двоструко зло: прво против себе, а затим против других, јер у његовој искрености нема саосећања.

Хришћанин не сме да буде фанатик, већ треба у своме срцу да има љубави за све. Онај ко немарно разбацује речи, чак и истините речи, чини зло.

Поштовање је добра ствар, и наклоност ка добру је такође корисна, али је потребно духовно расуђивање и ширина да бисмо се заштитили од фанатизма, тог лажног пратиоца поштовања.

Потребни су будност и трезвеност. Све што човек ради мора да чини ради Бога. Христос мора бити на извору сваког покрета. Потребна је велика пажња, јер када радимо нешто са циљем да угодимо другима, не добијамо никакву корист.

Не уздижемо се на небеса земаљским настојањима, већ духовним смирењем. Ко се спусти, сигурно иде и никада не пада. Наше доба је доба сензационализма и халабуке. Али духовни живот није бучан. Потребно је божанско просветљење, и када га нема, особа борави у тами. Он може деловати из добрих намера, али у својој збуњености ствара многе проблеме како за Цркву, тако и за друштво.

Било је времена када нас је Дух Свети просветио и показао нам пут. Велики посао! Данас нема разлога да се спусти до нас. Тешке године су пред нама. Старозаветна вавилонска кула је била дечја игра у поређењу са нашим добом.

Могуће је да ћете проживети много тога што је описано у Књизи Откровења. Много тога, мало по мало излази на површину. Ситуација је ужасна. Лудило је прешло све границе. Отпадништво је пред нама, и сада једино преостаје још да дође син погибли. (2. Солуњанима 2, 3.)

Свет се претворио у лудницу. Завладаће велика пометња у којој ће свака влада почети да ради шта год јој падне на памет. Видећемо како ће се најневероватнији, најлуђи догађаји одиграти. Једина добра ствар је што ће се ови догађаји дешавати веома брзо.

Екуменизам, заједничка тржишта (Европска унија), једна светска влада, једна религија направљена по наруџбини - то је план ових ђавола. Ционисти већ спремају свог месију. За њих ће лажни месија бити краљ, владаће овде на земљи.

Настаће велики раздор.

У овој неслози сви ће тражити цара да их спасе. Тада ће они понудити свог човека, који ће рећи: „Ја сам Имам (Махди), ја сам пети Буда, ја сам Христос кога хришћани очекују. Ја сам онај кога су Јеховини сведоци чекали. Ја сам јеврејски месија.”

Пред вернима су врло тешка времена. Очекују нас велика искушења. Хришћани ће трпети велике прогоне. У међувремену, очигледно је да људи не схватају да смо на ивици последњих времена, да печат Антихриста постаје стварност. Као да се ништа не дешава. Зато Свето Писмо каже да ће чак и изабрани бити преварени.

Ционисти желе да владају светом. Да би постигли своје циљеве, користе црну магију и сатанизам. Обожавање Сатане сматрају средством којим стичу снагу која им је потребна да остваре своје планове. Они желе да владају земљом користећи сатанску моћ. Бог није нешто што они узимају у обзир.

Један знак да је испуњење пророчанства близу биће уништење Омарове џамије у Јерусалиму. Они ће је уништити како би обновили Соломонов храм који је некада био на том истом месту. На крају ће Јевреји прогласити Антихриста месијом у том обновљеном храму.

Рабини знају да је прави Месија већ дошао и да су Га разапели. Они то знају, а ипак су заслепљени егоизмом и фанатизмом.

У Књизи Откровења, пре две хиљаде година је било записано да ће људи бити означени бројем „666“. Као што каже Свето Писмо, стари Јевреји су постављали порез на народе које су побеђивали у разним ратовима. Годишњи порез био је једнак 666 таланата злата. (1 Цар. 10, 14.) Тежина злата које је дошло Соломону у једној години била је шест стотина шездесет и шест таланата злата. Данас, да би покорили цео свет, поново ће увести стари порески број везан за њихову славну прошлост. То јест, „666“ је број мамона.

Све иде по плану. Одавно су ставили број на кредитне картице. Као резултат тога, онај ко није означен бројем „666“ неће моћи да купи, прода, добије кредит или нађе посао.

Провиђење ми говори да Антихрист жели да потчини свет користећи овај систем. Људима ће се наметнути уз помоћ механизама који контролишу светску економију, јер само они који добију ознаку, слику са бројем „666“, моћи ће да учествују у економском животу.

Ознака ће бити слика која ће се прво поставити на све производе, а затим ће људи бити приморани да је носе на руци или челу. Мало по мало, после увођења личних карата са три шестице, након израде личног досијеа, лукавством ће увести и жиг.

У Бриселу је изграђена цела палата са три шестице за смештај централног компјутера. Овај рачунар може да прати милијарде људи. А ми православни се томе опиремо јер не желимо антихриста, а не желимо ни диктатуру.

Највише што можемо да претрпимо је мучеништво.

Биће три и по тешке године. Они који се не слажу са системом имаће тежак период. Они ће стално покушавати да их заробе, користећи било који изговор који нађу. Они неће никога мучити, али без жига човек једноставно неће моћи да живи. „Патиш без жига“, рећи ће: „А само да сте то прихватили не бисте имали тешкоћа.“

Из тог разлога, учећи да живите једноставним, умереним животом овде и сада, моћи ћете да преживите те године. Узимајући мало земље, узгајајући мало пшенице и нешто

кромпира, садње маслина и држања некаквих животиња, коза или кокошака, хришћанин ће моћи да прехрани своју породицу. Скупљање залиха је од мале користи: храна се не задржава дуго пре него што се поквари.

Али ова тлачења неће дуго трајати: три, три и по године.

Ради изабраних дани ће се убрзати. Бог неће оставити човека без помоћи. Сутра ће ударити гром, и доћи ће кратка диктатура Антихриста-сатане. Тада ће Христос интервенисати, добро протрести цео антихришћански систем. Он ће погазити зло и на крају све окренути на добро.

- А ако неко несвесно прими жиг?

Боље би било рећи „безбрижно“. Јер, како неко може да не зна, када је све кристално јасно? А ако човек не зна, онда треба да се заинтересује и сазна. Прихватањем жига, чак и несвесно, човек губи Божанску благодат и предаје се демонском утицају. Када свештеник потопи дете у крстионицу, дете прима Духа Светога, а да то не зна, и Божанска благодат почиње да пребива у њему.

– Неки људи кажу: „Оно што је Богом суђено да буде, биће. Шта нас то занима!

Могу да причају шта хоће, али у стварности није тако! Нажалост, неки савремени свештеници мотају пелене свом стаду као бебама, да се не би узнемирили. „Оно што се данас дешава није важно“, кажу они. „Немојте се плашити. Све што вам треба је да имате веру у својим срцима.” Или грде: „Не говорите на ту тему, о личним картама или о жигу звери. То ће само узнемирити људе." Ако би уместо тога рекли: „Покушајмо да живимо духовније, да будемо ближе Христу и да се ничега не плашимо. Видите, највише што можемо да претрпимо је мучеништво“, онда би барем припремали своје стадо за надолазеће невоље.

Знајући истину, човек ће почети да размишља о стварима и да се тргне из сна. Оно што се дешава почеће да му наноси бол. Почеће да се моли и да буде на опрезу, како не би упао у ту замку.

Шта сада видимо? Довољно је лоше што лукави „тумачи Светог писма“ коментаришу пророчанство на свој начин. Они су представници свештенства, али су веће кукавице од лаика. А било би потребно да покажу здраву духовну забринутост и да помогну хришћанима сејањем благотворне бриге како би ојачали у вери и добили божанску утеху.

Зачуђен сам: зар им то што се дешава не даје разлога за забринутост? И зашто барем не стављају знак питања на тумачења до којих долазе? А ако помогну Антихристу и тако одведу друге душе у пропаст?

Не, иза „савршеног система кредитних картица“, иза „компјутеризоване безбедности“, крије се светска диктатура и антихристов јарам: и он чини да сви, и мали и велики, богати и сиромашни, слободни и неслободни, добију знак на њихову десну руку или чело. И да нико не може купити или продати, осим онога који има жиг, или име звери, или број имена њеног. Овде је мудрост. Ко има разум нека израчуна број звери, јер је то број човека, и број његов је шест стотина шездесет и шест. (Откровење 13, 16-18.)

Свет је изгубио контролу над собом. Част и самопрегор су напустили људе. Укус жртвене радости данашњим људима је непознат и зато су тако измучени. Јер само када саучествујеш у болу другог, дешавају се чуда.

Ако човек не гаји у себи дух самопожртвовања, онда мисли само на себе и не прима Божанску благодат. Што више човек заборавља себе, то га више Бог памти. Они који умиру херојски, они заиста не умиру. А тамо где нема херојства не може се очекивати ништа вредно.

Наше време је као котао који ври и пуши се. Потребани су карактер, смелост и храброст. Ако се нешто деси, водите рачуна да вас не затекне неспремне. Почните да се припремате сада да бисте могли да се одупрете тешкоћама. Сам Христос нам каже: Зато будите спремни, (Мт. 24, 44) зар не? Данас, живећи у тако компликованим временима, морамо бити не само спремни, већ и три пута спремни, у најмању руку!

Можда ћемо се срести не само са изненадном смрћу, већ и са другим опасностима. Зато отерајмо жељу да удобно уредимо свој живот! Нека у нама живе љубав према части и дух саможртвовања.

Видим да се нешто дешава, да иза ћошка има нешто, али се стално одлаже. Мала одлагања све време. Ко ствара одлагање? Бог? Прође још месец дана, па још пар месеци! Тако све иде. Али пошто знамо шта нас чека, развијајмо љубав у себи, у мери у којој можемо. То је главно: да међу нама постоји права братска љубав. Доброта, љубав — то је снага! Чувајте тајну колико год можете и не упуштајте се у претерану искреност. Ако смо сви, "и он и ја и звонар" у тајни, шта ће онда бити од тога?

Смрт у борби увелико доприноси Божијој милости, јер се особа која умре смрћу храбрих жртвује да би бранила друге. Они, који се из чисте љубави одричу живота да би бранили ближњега, угледају се на Христа. Ови људи су врхунски хероји. Они изазивају страх код наших непријатеља. Сама смрт дрхти пред њима, јер је презиру због своје велике љубави, и на тај начин достижу бесмртност, налазећи кључ вечности испод надгробног споменика. Они без тешкоћа улазе у вечно блаженство.

Зато вам кажем: Негујте саможртвовање, братољубље. Нека свако од вас достигне духовно стање које ће вам омогућити да изађете из тешких ситуација. Без духовног стања човек губи храброст, јер воли себе. Он може да се одрекне Христа, да Га изда.

Морате бити спремни за смрт. Верујемо да ништа није узалудно, да наша жртва има смисла.

Уклоните своје „ја“ из свега што радите, особа која напусти своје „ја“ уздиже се изнад земље, креће се у другој сфери. Све док је у себи не може постати небеско биће.

Нема духовног живота без жртве. Покушајте да се сетите, бар мало, да смрт постоји. А пошто ћемо у сваком случају умрети, немојмо превише бринути о себи. Пазите на своје здравље, али не до те мере да почнете да се клањате пред својим миром и благостањем. Не тражим ни од кога да се безглаво баца у опасне авантуре, али брате мој, мораш имати бар мало јунаштва!

Подвиге не чине крупни људи, већ смели, срчани и пожртвовани. Нема варварства у духовној смелости. Такви људи не пуцају на непријатеља, већ преко његове главе, терајући га да се преда. Љубазан човек више воли да буде убијен него да убије. Хармонична особа је спремна да прихвати божанске моћи.

Зли људи, кукавице и ситне душе, дрскошћу прикривају страх. Плаше се себе и других и пуцају без престанка. Храброст и одважност су једно; злочин и злоба сасвим друго. Да би се успело у било чему, потребнa је дивљa црта, у позитивном смислу. Онај коме недостаје ова дивља црта не може постати ни јунак ни светац. Срце мора постати непрорачунато.

У наше доба смелост је постала реткост. Вода, а не крв, тече људским венама. Ако би, не дај Боже,  избио ратм ноги би једноставно умрли од страха, док би други клонули духом, јер су навикли на лагодан живот. Страх је неопходан да човеку помогне да се обрати Богу. С друге стране, страх од недостатка вере, од недостатка поверења у Бога, погубан је.

Такав страх се растерује смелошћу. Морамо запамтити: што се човек више плаши, то га непријатељ више искушава. Ако особа одбије да се труди да постане храбра, и не тежи правој љубави, онда ће, када се појави тешка ситуација, постати подсмех.

Ратник се радује чињеници да умире зато да други не би морали. Ако си оваквог расположења, онда ти ништа неће бити застрашујуће. Храброст се рађа из много љубави, доброте и саможртвовања. Данас људи не желе ни да чују за смрт. Међутим, особа која се не сећа смрти живи ван стварности. Они који се боје смрти и воле животну таштину, налазе се у стању духовне стагнације. С друге стране, смели људи, који увек држе смрт пред собом и стално размишљају о њој, „почињу да живе у вечности и рајској радости још овде на земљи.

Ко ратује за Веру и Отаџбину, нека се прекрсти и не боји, јер му је Бог помоћник! Сам Бог ће одлучити да ли ће умрети или ће живети. Треба веровати Богу, а не себи.

Провиђење ми говори да ће се десити многи догађаји: Руси ће заузети Турску, а Турска ће нестати са мапе света јер ће трећина Турака постати хришћани, трећина ће погинути у рату и трећина отићи у Месопотамију.

Средњи исток ће постати поприште рата у коме ће се Руси борити. Много ће крви бити проливено. Кинези ће са војском од 200 милиона прећи Еуфрат и отићи ће све до Јерусалима. Знак да се овај догађај ближи биће рушење Омарове џамије, јер ће њено рушење означити почетак радова Јевреја на обнови Соломоновог храма, који је подигнут на истом месту.

Биће велики рат између Руса и Европљана и много крви ће бити проливено. Грчка неће играти водећу улогу у том рату, али ће јој дати Цариград. Не зато што Руси много воле Грке, већ зато што се неће наћи боље решење. Град ће бити предат пре него што војска стигне тамо.

Јевреји ће, будући да ће имати велику моћ и помоћ европског руководства, постати горди и безобразни преко сваке мере и понашаће се бесрамно. Они ће покушати да владају Европом.

Они ће играти на разне трикове али прогони, који ће настати као резултат тога, навешће хришћане да се уједине. Међутим, они се неће ујединити на начин на који желе они који се сада упуштају у разне махинације да створе једну цркву уједињену под једним верским вођством. Хришћани ће се ујединити јер ће тада ситуација природно одвојити овце од коза. Тада ће се заиста остварити пророчанство о једном стаду и једном Пастиру.

Посрбио: о. Србољуб Милетић

са: ORHTODOX HERITAGE MAY-JUNE 2015

\