header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно arrow Владимир Димитријевић: Поука владике Хризостома браничевског
Владимир Димитријевић: Поука владике Хризостома браничевског Штампај Е-пошта
понедељак, 06 новембар 2023

 Владика брaничевски Хризостом био је један од највећих прoповедника Српске Цркве 20. века. Скроман и смирен, тих и спокојан, он је увек настојао да људима пренесе радост православног хришћанства, без буке и позе, без намере да убеди и „идеолошки обради“, али са великом жељом да радост коју Христос даје постане и наша. Зато је он био наш Златоусти – по речи коју је изговарао и љубави којом је зрачио. 

1. НЕ УПРОПАШЋУЈ СВОЈ ЖИВОТ 

Иван Буњин спомиње у својој књизи „Село“ неку глувонему жену која је била добила на поклон једну раскошну свилену мараму. Жена је била прилично ограничена и жао јој је било да ту скупоцену мараму носи са лица, него је носила само с наличја, све очекујући да ће јој се некад указати прилика да је покаже свету у свему сјају. Али, као и свака ствар, свилена марама није била вечита, и она се тако с наличја искрзала и поцепала, а да је она јадница и није понела с лица. – Тако ради, пише Буњин, и већина од нас. И ми смо сви добили на поклон диван дар – живот. Међутим, многи поступају с тим даром као она неразборита жена – проживе читав живот с наличја, с његове ружније стране.

Када је Евгеније Оњегин у поодмаклим годинама погледао за собом – на свој празан, бесплодан живот, када је сагледао како је само с мало више памети све могло бити далеко лепше и далеко друкчије, он је с уздахом казао:

– А срећа је била тако близу!

Да, истински живот је често тако близу нас, а ми му неразумно окренемо леђа. Живи се после ове у некој нади: биће боље, искрснуће неко чудо; разведриће се дани; понећу и ја своју лепу мараму с лица, а не с наличја. Али живот полако одмиче без промене на боље. Пролазе дани празно, тупо, без истинског стваралаштва, без радости, без лепоте.

Крај пута којим је једном Спаситељ пролазио зеленило се смоквино дрво и Он му је пришао у намери да утоли глад, али на смокви није било плодова. И Он, који је толико благосиљао, проклео је то дрво које је само листало, а плода није имало (Мат. 21, 18- 19). Тако носи на себи печат неког проклетства и сваки живот који само споља личи на живот. Тако је, у неку руку, уклет и човек који тек само вегетира, који ради колико баш мора, тек да би се одржао, а не створи ништа што би га превазишло и од њега остало.

Истина, на сваком се послу може послужити Богу, али благо ономе ко се ода ономе што може до смрти да ради с вољом и љубављу!

Млади Јован Иљич Сергијев (потоњи отац Јован Кронштатски) је још у раној младости осетио да га је Бог позвао да буде свештеник. И одао се томе позиву с много љубави и с много племените страсти: служио је свакодневне литургије, проповедао, обилазио болеснике, молио се за њих, обилазио домове по периферији свога града Кронштата, одучавао људе од пића, мирио, учио, саветовао, тешио, помагао. Хиљаде душа је извео на прави пут, подигао, упутио, оплеменио и од душевних и телесних болести спасао.

2.  МИР У ДУШИ 

Када се један свештеник који је често мењао место службовања обратио Владици Николају за нови премештај, Владика му је рекао: „Преместио бих ја тебе кад бих био сигуран да нећеш на то ново место повести и себе са собом“.

Да ли ћемо бити мили људима и да ли ће нама бити добро међу њима много зависи од нас самих.

Јеванђеље нас учи како да живимо, па да не будемо терет другима, и како да други буду лаки нама.

Прво што нам препоручујете јесте – неистицање себе, недржање много до себе, до своје „вредности“, својих „заслуга“.

Које се биће на овој земљи могло упоредити са Господом Христом? А за њега је Бог преко пророка рекао: „Гле… , љубљени мој, који је по вољи душе моје!… Неће се свађати, ни викати, нити ће ко чути по раскршћима гласа његова. Трске стучене неће преломити, и стењка који тиња неће угасити. . (Ис. 42, 1-4; Мат. 12, 18-20). Кад би кога излечио, Господ Христос му је обично говорио: „Гледај да никоме ништа не кажеш“ (Марк. 1, 44). Ми који радимо за то да нас други хвале и који стално истичемо своје заслуге, доживљавамо тешка разочарања.

Има у Јеванђељу једно место преко кога, док га читамо, некако олако прелазимо, а које садржи велику истину. Наиме, у светом Јеванђељу по Луци пише да Бог „разорава поносите“ ни са чим другим, него „мислима срца њихових“ (1, 51). И стварно, самољубив и поносит човек стално, и дању и ноћу, само мисли како му се не одаје довољно признања, како га људи мање цене него што он заслужује, како га вређају, понижавају, омаловажавају… Гори пакао од тих црних мисли није му потребан.

 

Сасвим друкчије стоји ствар са оним који ради због самога посла, који не очекује аплауз и који не мисли високо о себи. Њега мисли о увређеном поносу не прогањају и он ведро проводи дане и има мирне и спокојне ноћи.

Хришћанско расположење душе зависи још и од тога да ли волимо.

3. ГЛАВНА ПОУКА ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА 

Док сам био ученик богословије, одржавао се једне јесени богомољачки годишњи сабор у манастиру Фенеку у Срему. Пошли смо и ми богослови на тај сабор. У возу, у вагону ондашње треће класе, наиђемо на владику Николаја, који је и сам путовао за Фенек. Окупимо се око њега и почнемо га запиткивати. Један му од нас постави питање: „Које је правило за нас хришћане најважније у животу?” Како је седео крај прозора, Владика упита: „Шта пише овде?” и показа на емајлирану таблицу причвршћену у подножју вагонског прозора. Онај прочита: „Не нагињи се ван!” „То је, рече Владика, најважније. Ако желиш добра себи, не нагињи се изван онога што је Бог наредио”.

И – имао је Владика право.

4. НЕ ДА ТЕБЕ МАЈКА

Ту скоро читао сам о мајкама које имају неизлечиво болесну децу. Једна од њих је једнога дана гурала по парку колица са шестогодишњим парализованим и умно заосталим сином. Срела је једна пријатељица, поздравила се с њом, сагнула се над колица, узела малога за руке и насмешила му се. Дете на осмејак није одговорило. Лице му је остало некако укочено и само је тупо гледало час у њу час у своју матер. Видећи да је детиња мајка јако утучена, пријатељица је упитала шта јој је. Жена је одговорила: „Ти и не слутиш колико ми мајке с оваквом децом патимо. Ето, извезла сам ово своје јадниче у парк. Хтела сам да и мој Браца мало види сунца и надише се ваздуха. Стазом су прилазиле две познанице. Приметила сам да говоре о мени и детету. Када су пришле сасвим близу ућутале су, али сам ипак јасно разабрала последње реченице које је једна од њих казала: ‘Могла је бити паметнија. Ја га не бих држала у животу, него бих ослободила мука и њега и себе’. Па нешто и сама мислим: није ли збиља било боље да сам већ у првим месецима пустила да Браца умре? Чему он живи? И какав ће мој живот бити крај њега?”

Онда јој је ова пријатељица испричала случај мајке чије се дете родило без руку. Чим је видела шта је родила, севнула јој је мисао да прекрати муке и себи и томе детету чији ће живот бити испуњен само болом. Гледала га је с тугом и са ужасом, и у себи разговарала са њим. Учинило јој се као да јој то јадно створење каже: „Мајчице, ја сам тако мален и тако немоћан, загрли ме мало... Ја немам руке и нећу те никад моћи ручицама загрлити. Али имам срце и загрлићу те тим својим малим срцем. Мајко, ако немам руку, зар за мене нема ни сунца, зар ми треба одузети живот?”

Кад је ова жена с парализованим дечачићем у колицима чула те речи, нагло се сагла, зграбила своје дете, стала га грлити и говорити му: „Не да тебе мама, сине мој!” Мали Браца у колицима почео је и сам весело климати главом, као да је и он наслутио каква се промена тога часа догодила у мајчином срцу.

5. СЛУЧАЈ КОЈИ ОПОМИЊЕ 

Једног јутра сачекао ме је у нашој пожаревачкој црквеној порти неки човек и умолио за одобрење да се опева гроб неке девојке која се пре више година бацила под воз и тако извршила самоубиство.

Упитао сам га: зашто тако касно тражи да се то опело изврши, и какав му је род та девојка била?

Одговорио ми је:

„Није ми, оче, била никакав род. Била је само вереница мога сина, али смо ми били против тога да је он узме, јер је девојка помало храмала, и било нас је срамота да имамо сакату снају.

Кад ју је мој син – по нашем наговору – напустио, она се бацила под воз…

А сада је душевно оболела моја кћи – девојка. Била је неко време у душевној болници, лечена је и дошла кући, али јој се болест често обнавља.

Па мислим нешто: можда ће мојој кћери бити лакше кад се опева неопојани гроб оне девојке, која се нашом кривицом убила, и кад се њена очајна душа буде једном смирила“…

Прошла ме је свог нека језа: дошао човек да моли да се опева гроб туђе кћерке да би његовој кћери било лакше!…

Страшно је, браћо и сестре, кад се на некога спусти тешка рука те тајанствене и неумитне Правде Божије.

Не може се живети против закона Божијег, па да се очекује срећа, и спокојство и задовољство. Ако се извесна удобност тим путем и нађе, нестална је и кратког века.

6.ДУЖНОСТИ ВЕРНИХ НА БОГОСЛУЖЕЊУ

Православни!

Ваша је дужност да се старате за примеран ред у цркви на богослужењу. Опомените неупућене и поучите их!

Сви треба да се трудимо да наше богослужење буде што лепше!

Врло је велики грех правити било хотимичан било нехотичан неред на богослужењу. Зато се старај да на богослужење увек стигнеш пре почетка. Тада ћеш имати времена да узмеш и упалиш свећу, и да своје личне молитве принесеш Господу. А кад почне богослужење тада треба молитвено учествовати у њему, било певањем, ко има слуха и гласа, било читањем литургијских молитава из молитвеника, било побожним праћењем самог тока богослужења. Никако није лепо, а и грех је, кад појединци нарушавају тишину и свечаност богослужења пролазећи кроз цркву да би целивали иконе. То се не сме чинити за време богослужења, већ пре или после овога!

Велики грех, такође, чине и они који било чим скрећу на себе пажњу и ометају другога у молитви! Зато се не треба тискати да би се дошло у прве редове, ако већ раније ниси могао да заузмеш то место. Хришћанин мора одбацити од себе сваку фарисејску молитвену гордост и сујету (читај: Ев. по Матеју гл. 6 ст. 5) и топло и искрено мирно и истински смерно молити се стојећи, или кад треба клечећи, на месту где неће никоме сметати, нити скретати на себе пажњу осталих.

Велики је грех још излазити из цркве пре свршетка Св. литургије, јер у цркву долазиш да би учествовао у заједничном богослужењу (а не само тек да упалиш свећу). Чак иако се има разлога да се изађе из цркве за време богослужења, онда се мора пазити да се то не чини у најсветијим тренуцима: за време читања Апостола и Еванђеља, певања Херувимске песме, изношења Св. тајне, читања Символа вере или Молитве Господње Оче наш, а нарочито не за време освећења и претварања Светих дарова у право тело и праву крв Христову! Затим за време певања похвале Богородици: "Достојно јест" и др.

Ако на то не пазимо, има ли онда наш долазак у храм уопште икаквог смисла, или служи само на грех и саблазан?!

То дакле, нека нам је правило кога се морамо држати, а том правилу треба и да пријатељски, пристојно и неупадљиво поучимо неупућене:

1. На богослужење доћи пре почетка;

2. из цркве изићи тек по завршетку богослужења;

3. за време богослужења не пролазити кроз цркву, већ што пре заузети своје место;

4. не гурати се никако, нити разговарати;

5. стојати побожно и мирно, оставивши слободан пролаз у средини храма, за свештеника кад кади;

6. за време богослужења верници не треба да ступају на солеју (простор пред иконостасом) јер је она одређена за свештено-служитеље;

7. Св. причешћу, нафори и целивању приступати у највећем реду.

7. ДРЖИТЕ БОГА ЗА РУКУ 

Ниједан век није имао толико апарата да човеку олакшава живот и да га забави. Позадуживасмо се и дадосмо све што имамо да их набавимо и испропадасмо слушајући музику и гледајући филмове и телевизију. И кад увече угасимо апарат, ипак нам се тако често, врло често догоди да нам од свега тога у души остане само нека слама и празнина.

Душа је човекова, браћо и сестре, ипак створена за нешто дубље и пуније од свега тога.

Стајао сам једне вечери на тераси Патријаршије. Доле, у Карађорђевој улици, испод сијалице, стајала је на трамвајској станици само једна мајка са својом сасвим малом девојчицом. Иако нису пролазила возила, иако није пролазио свет, иако се ни оне нису кретале него су само стајале и чекале, мала се све време чврсто држала за мајчину руку. Премда није било никакве опасности, осећала се тако сигурнијом и било јој је пријатно да се чврсто држи оне коју воли и која је воли.

Пролазећи једног јутра кроз наш град, видео сам сличну сцену. Мајка је ишла с корпом на пијацу, а за руку јој се ухватила њена мала кћерчица и носила и она своју котарчицу. Било је доста рано, мала је слободно могла остати код куће да спава, или да се игра са својом лутком и својим играчкама. Не, она је више волела да се не одваја од маме и да стално буде с њом.

И ми, браћо и сестре, попут ове деце, не би требало да се одвајамо од Бога.

И ми би требало да се молитвеном мишљу чврсто држимо Божје руке. Обилна струја живота, стваралачке снаге и љубави преливала би се из Његовог у наше биће и давала нам сигурност, снагу и пуноћу живота.

 Извор: "Правда"

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

 


Последњи пут ажурирано ( понедељак, 06 новембар 2023 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 11 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.