Једног дана човек је седео близу оазе, на улазу у блискоисточни град. Пришао му је младић и упитао: „Никада нисам био овде. Какви људи живе у овом граду?

Старац му је одговорио питањем: „А какви су људи били у граду који си напустио?“

„Били су себични и зли људи. Међутим, зато сам срећно отишао одатле.”

„Ти ћеш овде срести потпуно исте људе“, одговорио му је старац.

Мало касније, други човек је пришо истом месту и поставила исто питање: „Управо сам стиго. Реци ми, старче, какви људи живе у овом граду?“

Старац је на то одговорио: „Реци ми, сине, како су се људи понашали у граду одакле си дошао?“

„О, били су то добре, гостољубиве и племените душе. Тамо имам још много пријатеља и није ми било лако да се растајем од њих.

„Ти ћеш наћи овде исте такве“, одговори старац.

Један трговац, који је напојио своје камиле у близини, чуо је оба дијалога. И чим је други човек отишао, окренуо се старцу са прекором: „Како можеш дати два потпуно различита одговора на исто питање двојици људи?“

„Сине мој“, каже старац, „свако носи свој свет у срцу. Ко у прошлости није нашао ништа добро у крају из којег је дошао, неће ништа наћи ни овде. И они који су имали пријатеље у другом граду, такође ће овде наћи верне и одане пријатеље. Зар не видиш, људи око нас постају оно што налазимо у њима...”