Посланица Ефесцима (1,1-14)

 Химна захвалности Богу Оцу за благодат у Христу и Духу

 Након насловљавања ко шаље посланицу и коме, и након уобичајеног за то доба јеванђелског поздрава „Благодат вам и мир од Бога оца нашег“ отвара се пред нама предивна Светотројична Химна, која обухвата цело богословље и домострој спасења, и која просто представља Литургију у малом.

 Цела историја нашег спасења сажета је овде у 12 стихова – од Превечног Савета Пресвете Тројице до запечаћења Духом Светим „за искупљење тековине, на похвалу славе Његове“. Ова Химна обухвата, осим овог реченог, и наше избрање у Христу пре постања света, и предодређене на усиновљење (кроз Исуса Христа), и облагодаћење у Љубљеноме, и избављење Крвљу Његовом (опроштење грехова), и умножење благодати („у свакој мудрости и разборитости“(Еф.1,8)), и објављивање тајне воље Његове, и остварење пуноће времена („да се све састави у Христу, оно што је на Небу и што је на земљи“(Еф.1,10)), и наше наследство, и након слушања речи истине, Јеванђеља спасења и веровања у Христа запечаћење Духом Светим („који је залог насљедства нашега“ (Еф.1,14).

Једноставно, цела историја нашег спасења у малом. Цео план и програм нашег живота изнет тако згуснуто сабран као похвала Богу. Све оно што се нама дешава од трена кад смо замишљени на Предвечном Савету Пресвете Тројице, па кроз наш целокупни светотајински живот у Цркви до нашег обожења на славу Божију, све је то скупљено овде у десетак реченица. Такво обиље богословља са тако мало речи могло је једино да изнедри надахнуће Светим Духом. Апостол као у заносу Духа Светога кличе Богу од све душе ,дубоко доживљавајући Богоискупитељски план људског спасења.

И ова химна је дубоко литургијска јер се у њој налази све оно што проходимо и у чему саучествујемо, чиме смо обухваћени у Св. Литургији.

На тако малом простору  изнети су одговори на највећа људска питања - и зашто постојимо и како, за шта смо створени, како да живимо, у Кога да верујемо, чему да се надамо, чему да тежимо, шта ће са нама бити, у Кога да се поуздамо, преко Кога добијамо спасење. Дати су одговори на најдубље људске дилеме, обзнањена истина да све у нашем животу има дубоког смисла, да је све повезано, и ништа случајно, већ по промислу Божијем, по бризи Божијој о нама, и дато нам је не само да живимо било како, него да будемо на похвалу славе Божије, изабрани, усиновљени, обожени, освећени, избављени, запечаћени, као наследници на Небу.

Значи, да не живимо било како, него као они које је Сам Бог изабрао, замислио, створио; да живимо као они које је Он створио као Своју „децу по благодати“; очишћени Њиме од греха, Његовом Силом и Његовим Животом; обучени у Његову благодат, у Лик Његов, уподобљени Њему; прожети и сачувани за вечност Његовим Духом Светим; припремљени Њиме за вечни живот и запечаћени печатом Дара Духа Светог као сунаследници Његових добара на Небу.

Цео живот нам je дароваo да се радујемо Њему, да живимо у Њему. Без Њега ми никада нисмо постојали.

Није постојало трена у васиони да је човек постојао без Бога. Немогуће. Наша иловача помешана са водом не би могла никада да да живот другој иловачи без Бога. Нити личност. Људска личност апсолутно не постоји без Бога. Он је Личност, и Он Свој Лик урезује у иловачу сваког од нас. Он је Дух Живота, и  Он тај Дух дуне у свакога од нас кад се зачињемо. Апсолутно нико други не може да да живот јер га не поседује. Не може нико ко је коначан да да живот, јер је суштина, сама срж силе живота -Вечност.

Живот је неуништив. То је његова суштина, иначе не би био живот. Траје у вечност. Он не може да нестане. Душа је вечна. Онa само прелази из смртног тела у духовно телo. Једино је питање да ли остаје у стању светлости или мрака.

Никада душа ниједног трена не губи свест ни кад умире. Она само губи своје овоземаљске силе, односно раскида се веза вечне душе и духа човековог са материјалним телом. А свест остаје сво време. Душа људска као голуб излази из тела упокојеног, узимају је анђели и узносе на небо, где успут добија опет свој људски облик, само у духовном телу, а њена личност остаје сво време.

Душа која је живела за Бога на овом свету, која се радовала Њему, и припремала за вечност, која је пратила своју савест, као глас Божији у себи, која је чистила себе покајањем и одбацивала још за живота телесно бреме -уздржањем мисли на било какво угађање телу, и телесној логици, и поробљености било чиме,- и смиравала себе до одбацивања себе да би примила Бога и ближње, таква душа ће се радовати при свом преласку.

У овој посланици је и цео план апостолске делатности: “чувши реч истине..., поверовавши у Њега, бисте запечаћени обећаним Духом Светим... за искупљење тековине, на похвалу славе Његове“(1.Еф.13,14).

Ту је и сотириологија (наука о спасењу), ту је Eклисиологија (наука о Цркви), ту је есхатологија (наука о вечности), ту је и Тријадологија (наука о Светој Тројици), ту је и Христологија (наука о Христу), ту је и Пневматологија (наука о Светом Духу), ту је и Литургика (“да се све састави у Христу, оно што је на Небу и што је на земљи, у Њему...(1.Еф 1,10), ту је химнографија, ту је и Хеортологија (наука о празницима), ту је Икономија (целокупни домострој нашег спасења).

Ту су и благодатне основе аскетног живота, које су уједно и круна истога, а то су мудрост и трезвење.

Кроз ову химну ми видимо и празнике – Пресвете Тројице- Духове, и Оваплоћење Христово (Божић), и Благовести, и Велики Петак, и Васкрс.

Осећамо благодатну надахнутост химнографа  Св. апостола Павла, која и нас надахњује и преноси радост Духа Светог – благодарност.

Ту се Исус Христос не назива другим епитетом до Љубљени, показујући да је суштина благодати у коју се одевамо – ЉУБАВ.

И  ДА ЈЕ СУШТИНА БОГА ЉУБАВ.  

Богобојажљива