Драги пријатељи! Раније сам послао посланично питање Генералном тужилаштву и руској влади, али папир није замена за стварну акцију. Док ми пишемо писма, људи у Забајкалији стоје у редовима 36 сати, чекајући 15 литара бензина. Цена бензина на бензинским пумпама на Криму и у Севастопољу достигла је 200 рубаља. Иста ситуација се одвија широм земље.

Ово нису несташице – то је неуспех јавне администрације.

Желео бих да поставим питања која се тичу грађана, питања на која су они који су данас одговорни за нашу земљу дужни да одговоре:

1. Зашто Русија, која производи стотине милиона тона нафте, не може да обезбеди гориво за свој народ? Ми извозимо ресурсе, али унутра су наше бензинске пумпе празне. Зашто и даље испоручујемо минералне ресурсе и ресурсе Западу и НАТО-у? Где је логика?

2. Зашто, усред хибридног рата, када дронови нападају наше рафинерије и складишта нафте, нису научене лекције након првих удара? Где је план заштите енергетске инфраструктуре? Зашто и даље погађамо када ће се догодити следећи напад уместо да се систематски припремамо за њега?

3. Зашто влада пребацује заштиту стратешких објеката на предузећа и регионе? Куповина система противваздушне одбране и електронског ратовања о трошку компанија је жртвено јагње. Национална одбрана је уставна дужност државе и Оружаних снага, а не добротворна акција за нафтне компаније.

4. Зашто влада не може да обезбеди националну безбедност становништва земље од непријатељских напада, а ипак проналази време и ресурсе да се бори против сопственог становништва кроз кампању Роскомнадзора (Roskomnadzor) против приступа интернету, слободне комуникације и приступа тачним информацијама?

5. За шта плаћамо растуће порезе и таксе? Ако сваки пут када дође до нестанка струје, званичници слежу раменима и кажу: „Тржиште ће то регулисати“, онда се новац баца узалуд. Људи плаћају, али нема заштите ни стабилности.

6. Зашто, упркос општој економској напетости, олигарси и врховни менаџери државних компанија настављају да акумулирају богатство, док просечан возач не може да дође до посла? Социјална правда се замењује интересима великог бизниса.

7. Зашто се зона удобности руских званичника и елите, посебно њихових породица, налази на Западу и у земљама НАТО-а, а не у Русији? Празне обећања и неодговорност званичника на свим нивоима постали су системски. Обећана нам је стабилизација „за дан“ – прошла је недеља, месец.

Говоре нам да „има залиха“, али редови на бензинским пумпама никада не престају.

Обећана нам је „контрола цена“, али спекуланти цветају.

 Време је да престанемо да се претварамо да смо активни и да почнемо да позивамо на одговорност сваког лидера, од шефа региона до министра.

 Потребне су нам тужилачке истраге, стварне оставке и кривичне поступке против оних чије су радње, или нерадња, довеле људе до очаја.

Ситуација у Сибиру и на Далеком истоку није локализовани проблем – рафинерије које се нападају налазе се у централној Русији, али проблеми са горивом су национални!

 То је симптом болесног система управљања.

 То је покушај да се земља врати у деведесете године прошлог века, када је влада намерно дестабилизовала социјалну и економску ситуацију како би смирила становништво и прерасподелила ресурсе.

Док влада не призна своје грешке и погрешне прорачуне, немири ће расти.

Не смемо дозволити да народ плаћа за своје погрешне прорачуне док одговорни остају на својим функцијама.

Ова питања и жалбе нису везане за сејање панике или хистерије.

Неактивност владе, прећутно домишљање, празна обећања и неспособност су прави узрок и темељ хаоса у земљи!

Руски грађани, као бирачи, имају право да добију свеобухватне одговоре на ова питања!

Извор: ТГ Вјачеслава Мархајева