header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА arrow Делови из књиге "Из Ја - града у Ти - град"
Делови из књиге "Из Ја - града у Ти - град" Штампај Е-пошта
уторак, 29 децембар 2009

ДЕЛОВИ  ИЗ КЊИГЕ «ИЗ ЈА-ГРАДА У ТИ-ГРАД» МИРСИНЕ ВИГОПУЛУ

Дечак из Ја-града

Једном давно постојало је једно велико царство које се звало Ја-град. Свака кућа је била већа и лепша од следеће. Зидови који су окруживали град су били високи и дебели. У средини овог царства стајало је једно брдо начињено од тешког камена и на његовом врху била је бљештава палата направљена од кристала. У палати је живела богиња Уображењка (Умишљеност) коју су  људи из Ја-града врло обожавали. У ствари, они су је прогласили за своју краљицу. Никакве се важне одлуке  нису доносиле без њеног одобрења, и она је знала о свему шта се дешава у царству.

Људи из Ја-града су јако много волели своје царство и веровали су да нема  ниједно тако лепо места као што је Ја-град. Због тога нису желели никад да га напусте. Ако би  шетали дуж њихових  високих зидова, запазили би да нема никаквих врата која воде изван, осим једних. Она су била на јужном крају царства, и користили су их неколико сељана да улазе и излазе када  иду  да раде у поља.

И ако је све изгледало лепо у царству, народ из Ја-града је имао један проблем. Њихово виђење је било замагљено, тако да  нису могли да виде јасно. Нису чак знали ни како је сјајно сунце: Али они нису ово знали, јер су они мислили да свако види ствари на исти начин.

Осим тога, они су се увек расправљали и борили између себе. Њима је то изгледало сасвим нормално. Сваки грађанин из Ја-града је хтео да ради ствари на његов или њен сопствени начин. Највећи део времена деца се нису играла заједно. А када јесу, онда је свако хтео да буде капитен тима, и пошто не би нико допустио  да неко други буде  вођа, онда су престајали да се играју заједно.

Тврдоглавко је био један млади грађанин Ја-града, који се нормално играо засебно. Једног дана, као обично, он није хтео да се игра са својим пријатељима. Зато их је  оставио и отишао даље.''Како ја могу да будем пријатељ са њима'' мислио је ,''када они неће да се сложе да сам ја   најбољи тркач у целом царству?'' Једино га је његова мајка хвалила за то.

Заиста, Тврдоглавкова мајка, госпођа Сујета (Празна - Слава) Надменовић, жена господина Ароганције (Преузношење) Надменовића, хвалила је и узносила свога мужа  и децу за најмање ствари. Она је веровала да даје охрабрење својој породици  и да чини своју децу  снажнијом. Људима из Ја-града је било важно да буду запажени и  да се уздижу у гомили, а то човек не може без самоуверености.

 Тако је Тврдоглавко био тужан. Ходао је брзо, уздишући јако често да се издува.

Још је било рано за њега да  се врати кући, и нико и онако не би био кући. Помислио је да би му можда шетња око градских зидова помогла да се опусти. Али што је више мислио о својим пријатељима-који се не би сложили какав је он добар тркач-постајао је све растројенији. И што је постајао љући, постајао је и све несрећнији. Кад је погледао у високе зидове и велике зграде, Тврдоглавко је осетио као да ће оне да падну њему на главу.

Изненада је спазио једна мала врата испред себе. Он је био толико потиштен да није опазио кад је дошао до овог дела Ја-града. Изненадио се да види да су врата отворена. Провирио је напоље.

''Здраво,пријатељу!''рекао је глас.

Тврдоглавко је скочио. Окренувши се видео је девојчицу која седи на клупи изван градских зидина.

''Здраво и теби!'' одговорио је, и  коракнуо напоље. Ово је било по први пут да се он обрео ван зидова града. ''Ти  дефинитивно ниси одавде. Никад те пре нисам видео.''

''Само сам у пролазу. Дошла сам са мојим татом, и  чекам га.''

Тврдоглавко је  изазвао на трку.''Да ли хоћеш да се тркаш са мном до оног дрвета тамо?''

''Сигурно. Треба ми да испружим ноге након тако дугог седења.''

''Сјајно! Хајдемо! На бројање до три, почињи!''

Заузели су своја места. Један...два...три.... (позор, сад) почињи! Дуг је био пут до дрвета. Тврдоглавко и девојчица су трчали једно поред другог готово целим путем, али, како су се приближили крају, Тврдоглавло је победио за педаљ.

«Добро урађено,» узвикнула је девојчица, и  руковала се с њим. ''Трчао си као ветар!''

Коначно, мислио је Тврдоглавко, неко ко схвата колико ја вредим. ''У ствари,'' одговорио је,'' ја јесам најбољи тркач. Желео бих да је и неки други народ чуо шта си рекла. Хеј, ниси ми рекла своје име.''

''Спокојство. А које је твоје?''

''Тврдоглавко.''

Без даха су сели под једно дрво.

''Знаш, Спокојство, пре но што смо се срели, био сам стварно потиштен. Био сам близу да препукнем''.

''Помислила сам тако кад сам те видела на капији. Знаш љутња чини људе дивљима. Изгледаш много боље сада кад ниси потиштен''.

''Како да се не наљутим! Да ли знаш како ме моји пријатељи третирају?'' Почео је да јој говори своје проблеме. Спокојство га је пажљиво слушала док је он говорио, и говорио, и говорио. Једва да су схватили како је брзо и пријатно прошло време док није дошао Спокојствин отац.

''Кћери моја'', рекао је ''морамо да кренемо одмах.''

''Да те представим мом новом пријатељу''.

''Да ли си ти из Ја-града?'' питао је Спокојствин отац Тврдоглавка.

''Наравно да јесам'', одговорио је ''одакле друго бих могао да будем?''

Спокојствин отац се насмешио и погладио дечака по коси.

Тврдоглавко их је позвао кући, али је Спокојствин отац био у великој журби, тако да је узео Спокојство за руку и брзо отишао. Док је гледао како Спокојство одлази, Тврдоглавко је постао иритиран  јер њен отац није прихватио његов позив. Тврдоглавко није волео да му људи кажу ''не''. Спокојство се окренула и махнула за збогом. Тврдоглавко се осмехнуо. Он је покушао да сакрије своју љутњу јер је хтео да изгледа као да он контролише себе.

Изненада, схватио је да је није питао одакле је.

''Спокојство! Где ти живиш?''

Она се окренула и ставивши своје руке поред уста гласно викнула: ''Ти-град! Дођи и нађи ме!''

Ове задње речи ''Ти-град, дођи и нађи ме''- висиле су у ваздуху, одзвањајући о брда. Тврдоглавко их је посматрао док нису нестали иза једне стране пута...

 

У ТИ-ГРАДУ

Све до тада, Тврдоглавко је мислио да нема нигде лепшег града од Ја-града. Али оно што је видео одузело му је дах.

''Шта мислиш?'' упита Смирење.

''Запањујуће,'' зинуо је.

''Видиш ли ону децу која се играју тамо иза дрвећа? Иди и придружи им се! Спокојство је вероватно тамо. Ако није, други ће те одвести до њене куће.''

Без иједне речи, Тврдоглавко је појурио до места где су они били.

''Пази на своју ногу!'' упозори Смирење.

''Боље је, хвала!'' узвикнуо је он из даљине.

Тврдоглавко је стигао до деце без гласа. Она су тако била заузета у својој галами и смеху да нису приметила да је он стигао. Тврдоглавко је препознао Спокојство одмах у трену: сећао се њене косе и осмеха.

''Спокојство, Спокојство!'' узвикнуо је.

Она се окрену около пренеражена. ''Тврдоглавко!'' узвикну Спокојство узбуђено, вичући од радости. Они су загрлили једно друго. Чим су друга деца чула да га је она назвала по имену, почела су да тапшу и вичу сви заједно:

''Добро дошао у Ти-град! Добро дошао у Ти-град!''

''Чекала сам те,'' рече Спокојство, ''знала сам да ћеш доћи!''

''Имао сам заиста пуно проблема долазећи овде!''

''Па најважнија ствар је да си ту. Дођи, упознаћу те са мојим пријатељима! Ја сам причала о теби.'' Одједном, Тврдоглавко је био окружен децом која су се представљала. Она су се руковала са њим и бомбардовала га питањима. Тврдоглавко је био дирнут. Он није знао шта да каже. Никад пре није био добродошао као овде. Никад није имао тако много загрљаја.

Спокојство прекину: ''Слушајте сви,'' рече она ''наш пријатељ је мокар и уморан. Поведимо га кући да се пресвуче и одмори, а онда сутра...''

''Не сутра! Данас, данас!'' викала су деца.

''Данас ће да се одмара. Сутра ћемо опет да се сусретнемо са њим и Тврдоглавко може да нам каже како је дошао овде. У реду?''

''У реду!'' одговорили су.

Један високи дечак који је узео Тврдоглавка за руку рече: ''Одведимо га кући!'' кренули су пјевајући:

''Госпођо Доброто, госпођо Доброто, изађи напоље и види, кога доводимо на специјалан чај!''

Тврдоглавко је уживао у песми коју су саставили. Високи дечак рече: ''Ја сам Спокојствин брат, Великодушност (Самопожртвованост). Госпођа Доброта је наша мајка.

Управо тада, госпођа Доброта изађе напоље. Она је држала малу девојчицу у наручју, а старија девојчица је стајала поред ње, тапшући рукама са узбуђењем. Чувши буку, суседи такође изађоше напоље. Сви су пожелели добродошлицу Тврдоглавку.

''Добро дошао, мили,'' рече госпођа Доброта, грлећи га топло.

Тврдоглавку су недостајале речи. Није знао шта да каже. Госпођа Доброта је позвала свог најстаријег сина. ''Великодушности, покажи Тврдоглавку где може да се очисти. Дај му један чист комплет одјеће. Спокојство, ти ћеш помоћи да поставим сто. Твој отац је на путу ка кући.''

Касније пошто су поседали око стола свако је слушао Тврдоглавка који им је говорио о својим доживљајима. Наравно, он није рекао ништа о људима који су му помогли.

Он је хтео сву славу за себе. Био је тако убедљив да нико није имао никаквог разлога да му не верује. Ако ништа друго они су му се дивили.

''Добро учињено, сине. Изгледа да си имао добре намере, и зато ти је Бог помогао да дођеш довде,'' рече Спокојствин отац, тапшући га по леђима.

''Нико ми није помогао.Ја сам то учинио сам.''

''Бог је саосећајан, дечаче мој, и помаже свим Својим створењима.''

''Ја не знам у коју врсту Бога ви верујете'' рече Тврдоглавко ''али у Ја-граду ми имамо богињу. Она је такође и наша краљица. Она нам даје савете и ми јој верујемо. Ми знамо да, дубоко унутра, имамо скривену снагу. Ова снага нам помаже да се уздигнемо изнад свих наших тешкоћа. Али пошто смо овде, не би имао ништа против да сретнем вашег Бога.''

Деца су сва погледала једно у друго, а госпођа Доброта се осмехнула своме мужу.

''Не брини сине,'' рече он ''Ти ћеш га срести, срешћеш Га.''

''Да ли можемо данас? Где је његова палата?''

''Његова палата! Његова палата је наравно на Небу!''

''Небу?'' Тврдоглавко скочи са свог седишта. ''Онда како говоре са Њим? Како вам Он помаже?''

''Ми причамо са Њим управо овако како сад говоримо.''

''Али, може ли Он да вас чује из те даљине? Да ли може Он да помогне?''

''Наравно да може. Он је увек са нама.''

''Он је овде управо сада, и Он нас слуша'' додаде мали Процват, Спокојствина мала сестра.

''Хоћеш да кажеш да је Он невидљив?''

''Тачно!''

Тврдоглавково лице се зацрвенело од узбуђења. ''Ја хоћу да говорим са Њим сада! Молим Вас, реците му да га Тврдоглавко из Ја-града тражи.'' Деца су се смешила на Тврдоглавка са загонетним погледом.

''Седи доле, сине, смести се'' саветовао је отац.

''Тек што си стигао. Научићеш све у своје време.''

''Али ја хоћу да знам одмах сада!''

''У реду. Пошто хоћеш да знаш одмах сада, хајде да почнемо. Ја мислим да је прва ствар коју треба да научиш стрпљење.

У ствари ма ко покушава да научи нешто неког становника Ја-града сам потребује невероватно стрпљење. Као што смо рекли на почетку, људи из Ја-града не могу да виде врло јасно, јер њихов велики его замрачује њихово виђење. Они чују само оно што хоће да чују, и увек мисле за оно што они кажу да је у реду. Готово је немогуће променити нечије мишљење ако је он из Ја-града. Зашто би неко из Ја-града слушао савет неке смирене особе из Ти-града? За људе из Ја-града ''смирен'' значи ''глуп''- а ви не слушате глупе људе.

Осим што је имао велики его, Тврдоглавко је био далеко тврдоглавији него што је чак његово име сугерисало. Спокојствиног оца име је било господин Стрпљење Љубазновић, и он је такође био много стрпљивији и љубазнији него што би погодили из његовог имена. Прва ствар коју је господин Љубазновић одлучио да уради било је да говори насамо са својом породицом. ''Слушајте, децо'' рекао им је, ''ја хоћу да се односите према Тврдоглавку као према своме брату. Пошто га је Бог послао овде, ми сви треба да му помогнемо. Али то неће да буде лако. Биће тешко имати неког из Ја-града да дође у Ти-град и преокрене ствари наопако. Уз Божију помоћ, и свих других, надамо се да ћемо успети.''

''Али,  када он каже ствари које немају смисла'' упита Процват,''да ли то значи да не можемо ништа да кажемо? Он ће да мисли да смо глупи, тата?''

''Процвату, душо, особа која ништа не говори је паметнија.''

''Он се сигурно накупио пуно гордости'' рече Великодушност. ''Он увек говори ''ја'' ово и ''ја'' оно. То изгледа као да он користи то као неку врсту оружја да одбрани себе.''

''У том случају извадимо такође наше оружје!'' одговори господин Љубазновић.''Час битке је дошао. Спокојство, ти си разлог зашто је он дошао овде. Јеси ли спремна?''

''Спремна сам већ дуго времена, тата.''

''Шта је оружје које туче људе из Ја-града?'' упита мала Процват ''ја хоћу једно такође!''

''Љубав, драга,'' рече њена мајка кад је узе у своје руке. ''Љубав. То је тако једноставно.''

 

ВЕЛИКО ИЗНЕНАЂЕЊЕ

Дошли су скоро до задње куће у Ти-граду, није било никакве палате на видику. У Ја-граду палата је стајала издвојено од свега. Могла је да се види од свакога, и свако би могао да буде виђен од ње. Почели су да се успињу уз једно мало брдо.

''То је вероватно негде овде иза,'' мислио је Тврдоглавко.

Деца су дошла до последње куће, чије двориште је било пуно цвећа. Један мали, бели пас је лајао чим их је видео и дотрчао до Тврдоглавка. Тврдоглавко је стајао чврсто, не говорећи ништа и гледајући га обазриво.

Спокојство се сагла да поглади куче. ''Не бој се, то је само Лав. Он је дошао да каже здраво.''

''Бежи, Лаве,'' рече Тврдоглавко.''Та кућа је малена! Да ли је то стварно то? Где је палата?''

''Нема палате. Ово је краљичина кућа,'' осмехнула се Спокојство. ''А Лав је њен чувар, који најављује њене посетиоце.''

Чим је краљица чула децу, изашла је напоље да их сретне, поздрављајући из далека.

Потрчали  су сви ка њој узбуђени, осим Тврдоглавка, који је остао прикован на месту. Краљица им се приближила, смешећи се. ''Добро дошао у Ти-град, Тврдоглавко.''

Кад ју је видео, остао је без текста. Није могао да верује својим очима. То једноставно није могуће! То је била Смирење пред њима – она која му је помогла да дође до Ти-града! Смирење, учитељица и краљица? Запањујуће! Сада се он изненада сетио да када су се растали, он јој чак није рекао ни ''хвала ти.''

''Шта је?'' упита Спокојство.

''Ништа,'' рече Смирење, ''у реду је. Он је само срећан што ме види по први пут.''

Ове две мале речи ''први пут'' погодиле су Тврдоглавка у срце. Наравно, он није могао лепо рећи другима да му је она помогла да уђе у Ти-град. Кнедла му је дошла у грло, и није могао ништа да каже. Спокојство је приметила да се он осећа незгодно, тако да је почела да говори својој учитељици шта има ново. Смирење је ставила своје руке око њих обоје како су кренули да иду према кући, грлећи Тврдоглавка мало чвршће да му да мало храбрости.

Деца су села у хладовину једног огромног платана у башти поред куће, која је стајала одмах поред једног малог потока.

Тврдоглавко је гледао около на краљичину спољашњу примаћу собу. Ту су били трупци за седење, а у средини је стајао један дугачак, дрвени сто. На столу су биле двије кошаре пуне разног воћа.

Пошто су се деца послужила воћем, Тврдоглавко се сетио краљичиних одаја у Ја-граду. Тамо су такође, постојале трпезарије, огромне, са столовима прекривеним ретким, егзотичним воћем. Али се тамо ти ниси усуђивао да дотакнеш ништа, није ти било допуштено да сам узмеш ишта.

Смирење му је махнула да седне до ње. Док је говорила другој деци, држала је његову руку што му је помогло да се опусти. Једноставност свега имала је умирујући ефекат на њега, и по први пут он је жалио што је лагао.

Топли осмех Смирења и њежни додир дали су му храбрости да говори. ''Смирење, могу ли да те питам нешто лично?''

''Питај шта год хоћеш.''

''Пошто си краљица и све, зар не желиш да имаш већу палату, са стражом и слугама?''

Смирење се насмеши. ''Ако ја тражим такву палату, можеш бити сигуран да би то била најлепша палата икада саграђена. Али то не би учинило мој живот ништа бољим. То би било само више невоље. Требала бих да се бринем за све те стражаре и слуге и мој народ их такође не би хтео, јер би они изгубили наш једноставни топли контакт.''

''У праву си, било би тако,'' сложио се Тврдоглавко ''али да ли је погрешно желети ствари? Зар не треба да покушамо да наше животе учинимо бољим?''

''Наравно, ми сви то хоћемо, али треба да будемо опрезни. Можда је напредак који хоћемо замка и можда ће он учинити наш живот тежим. Добро је да ставимо ограничење чак и на наше жеље, и онда ћемо ценити и радовати се ономе што имамо.''

Друга деца су се сложила са својом учитељицом. Она нису могла да замисле да треба да имају заказано са стражом да би видели своју сопствену краљицу!''То би заиста учинило живот врло тешким,'' рече Великодушност.

Тврдоглавко је мислио о својој сопственој краљици. Када би јој рекао све ово, она би рекла својим стражарима да га избаце из палате!

Смирење је желећи да угоди деци, предложила да иду на мало путовање.

''Пешачићемо доле до клисуре,'' рекла је она''док не дођемо до почетка реке.''

''Можда ћемо чак да видимо дивљег јелена,'' рече Спокојство.'' Да ли си икада пре видео једнога, Тврдоглавко?''

''Никад!''

''Надајмо се да си срећне руке!'' и кренуше певајући.

 

ГОСПОЂА РАСУЂИВАЊЕ, (ТРЕЗВЕЊЕ)

Након неког времена, Тврдоглавко је почео да мисли о свом повратку у Ја-град. Наравно, није хтео да напусти Ти-град, али је хтео да помогне својим суграђанима Ја-града. Наравно, људи би требали много да уче да би се променили. Можда би требао да иде до сваке од њихових кућа или да им говори свима одједном на градском тргу. Он би покушао да их уразуми да ураде све што је он научио у Ти-граду. Није могао да промени свој УМ.  Такође му се допадала идеја да живи управо изван Ја-града, и да му људи долазе за савет. Можда би чак имао једног малог, белог пса.

Тврдоглавко је говорио о томе са својим пријатељима који су били орни да му помогну. Спокојство и Великодушност су одлучили да ако су потребни, они би ишли са њим до Ти-града. Али њихови родитељи су се устезали мало, и господин Љубазност им је саветовао да не праве непромишљене одлуке. ''Децо, ваш ентузијазам може да вас доведе да донесете једну пренагљену одлуку, која није у реду.''

Госпођа Трезвење (Расуђивање), која је била мајка Смирења, била је у посети, и она се придружила разговору. Тврдоглавко ју је срео кад је дошао у Ти-град; а сада кад је она посетила кућу, он би могао да је пита оно што му је било на уму. ''Шта мислите, госпођо Трезвење? Да ли ја треба да исправим друге у Ја-граду?''

''Да ли их волиш?'' упита она.

''Наравно да волим.''

''Све што чинимо од љубави,'' одговорила је она ''је добро. Али буди опрезан. Када мислимо да знамо како да исправимо људе, то значи да ми још увек имамо много гордости у себи.''

''Али ја морам да их изменим!''

''Полако, мој дечаче,'' рече госпођа Љубазност. ''Сувише много ''ја морам да''- помисли - воде људе доле. Не постај нервозан и забринут. Наћи ћеш солуцију. Све потребује расуђивање (трезвење).''

''Сада, ево прилике да разјасним једно од мојих питања,'' рече Тврдоглавко, окрећући се према госпођи Расуђивању (Трезвењу). ''Сваки пут кад чујем реч ''расуђивање'' (трезвење) ја мислим: ''Шта то значи? То изгледа као да је најтежа од свих речи.''

''То је зато што си је први пут чуо у нашој земљи и зато што ти недостаје искуство тога,''објаснила је она. ''Пре  свега ''трезвење (расуђивање)'' значи да знаш добро себе. Ако имамо чисто срце и добре мисли, Бог ће нас просветлити. Онда ћемо у свакој ситуацији, моћи да просуђујемо и да поступамо на прави начин.''

''Када имамо добре мисли,'' рече Тврдоглавко, ''долази смирење.''

''Оне иду руку под руку.''

''Као мајка и ћерка?'' упита Тврдоглавко.

''Управо,'' одговори госпођа Расуђивање, смешећи се док га је грлила.

''Не брини о томе шта ћеш радити у Ја-граду. Води рачуна да будеш добре воље и да имаш добре намере, и Бог те неће оставити. Стави Њега на прво место и следи Његово руководство.

Ми примамо Божанску радост давајући. 

 

Приређивач: Богобојажљива

Последњи пут ажурирано ( уторак, 29 децембар 2009 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 37 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ДУШЕКОРИСНЕ  ПОУКЕ ИЗ ОПСТИНСКЕ ПУСТИЊЕ:
(избор и превод са руског: "Борба за веру"
 
"Када је Бог у твојој лађи, то не значи да олује неће бити, већ да твоја лађа неће потонути".
 
"Јеванђеље је као падобран - неће ти користити ако је затворено".


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.