Пуно саучесништво хрватске католичке цркве с усташком диктатуром озваничено је 26. јуна 1941. када приликом свечаног сусрета највиших достојанственика цркве и поглавника, монсињор Степинац јамчи Павелићу „вјерну и лојалну сурадњу за велику будућност наше домовине“. Сарадњу коју примас Хрватске потврђује у бројним јавним приликама, често присуствујући и свечаностима усташког режима и и окупационих нацифашистичких снага.

Пре 1941. потпуна и активна подршка хрватског католичког клера усташкој диктатури није просто реакција на вишегодишње неправде, него је то активно учешће у стварању Независне Државе Хрватске замислио нацифашиста Павелић а подржали Хитлер и Мусолини. Уосталом, духовно упориште усташке идеологије представља најмрачнији католички фанатизам.

По мишљењу историчара Федерика Фалконија у саучесништву католичког клера с Павелићевом диктатуром „одлучујући је био крајње вјерски каратктер усташког покрета који је у извесном смислу желео да обнови старо хрватско краљевство које је имало вазалски однос према Папи“. Поглавников покрет „у име Бога“ карактерише екстремни католицизам који га јасно разликује од немачког национал-социјализма и италијанског фашизма; већ у годинама илегалне активности Павелићев покрет је придобио многе активисте у деловима хрватског клера и без пуне подршке веома распрострањене и хегемоне католичке цркве ,хрватска држава не би могла ни да настане.

Готово сви католички свештеници и њихова братства дају, дакле, пуну и освједочену подршку новонасталој усташкој диктатури. Подршку која иде чак до гордог и отвореног саучесништва и после првих етничких покоља Срба шизматика ,како Латини називају Православне већ цео миленијум . Као пример навешћемо један чланак који је 10. априла 1942. објављен у новинама „Врхбосна“, а чији је потписник Драгутин Камбер, секретар сарајевског надбискупа Ивана Шарића: „(Можемо) устврдити, без бојази да будемо оповргнути, да смо се ми хрватски католички свећеници од самог почетка нашли у веома великој већини на страни оних људи који су припремили дошашће Независне Хрватске. Ова држава је наша творевина.“

Године 1941. 21. априла службени орган Загребачке надбискупије, „Католички лист“, коментаришући напад на Југославију од стране нацифашистичких трупа, долазак Павелића у Загреб и успостављање усташке диктатуре, такве догађаје приписује „Свемогућем Провиђењу“: “Ови су догађаји омогућили стварање Независне Државе Хрватске. Зато је хрватска држава чињеница. Наши преци су је у себи носили стољећима, као идеал све док је Свемогуће Провиђење није остварило у љету великог народног јубилеја. Католичка црква која 1300 љета духовно води хрватски народ у свим тешким и веселим временима, сједињује своју радост с радошћу хрватског народа у овим данима успона и поновног стјецања државне независности“.

Исти овај „Католички лист“ – чији је прочелник надбискуп загребачки монсињор Степинац – у броју 41 од 7. јуна 1941. објављује чланак под насловом „Независна Држава Хрватска“, чији је потписник каноник Јанко Пенић (уредник часописа), у којем се слави усташки диктатор Павелић: „Поглавник је вратио католичкој цркви њену древну, традиционалну божанску власт која је у старој Југославији знатно трпјела- Поглавник посвећује велику пажњу вјери и чудима“.

Пуна подршка хрватске католичке цркве усташкој диктатури успијева да потврди чак и антисемитски фанатизам. О томе свједочи католички часопис „Гласник св. Анте“, по статуту посвећен култу Св. Анте, који у броју 5-6 из јуна 1941. пише: “У Хрватској има преко 30.000 Жидова. У загребачкој области има их 12.000… У нашим најсиромашнијим крајевима (Лика, Херцеговина, Горски Котар, Далматинска Загора и далматински отоци) нема ниједног Жидова зато што тамо немају пригоду да пљачкају. Поглавник је изјавио да ће жидовско питање бити корјенито ријешено„

Католичка акција (коју је организовао и развио лично монсињор Степинац), „Велико братство крижара“, Академска удруга „Домагој“, Католичка студентска удруга „Махнић“, „Велика унија крижарских сестара“, бројне жупне цркве, рекреативни кружоци, католичке школе и конвикти: сва структура хрватске католичке цркве мобилише се на подршци и ширењу усташке идеолгије и на убеђивање верника да је Бог благословио сурову поглавникову диктатуру,да се једном за свагда „ријеши питање Срба шизматика и Србијанске цркве на територији Хрватске”.

Затровано нарочито ,фанатичним мистицизмом јесте друштво „Крижара“ чији је симбол очито крст. Настали 1920. године као „Хрватски орлови“, 1941. „Крижари“ броје 540 локалних секција, са око 30 хиљада уписаних чланова (студенти, сељаци, радници), развијају бурну активност (састанци, семинари, конференције, логоровање). Располажу са два органа штампе: недељником „Недјеља“, који је намењен крижарима, и месечником „За вјеру и дом“, намењеним крижарицама. Доласком Анте Павелића крижари масовно постају милитантне усташе, а њихови руководиоци прве старешине диктатуре: председник „Крижара“, Фрањо Степинац ,брат надбискупа Алојзија ,познат и као Фрањо Феликс Њеџилски, постаје вицепрефект и вођа Усташке младежи.

Крижарска пропаганда представља богохулну мешавину усташке апологије и вјерског фанатизма, као што пише у часопису „Недјеља“ од 6. јула 1941. :“усташка Хрватска бити ће Исусова и наша, и ничија друга. Сав хрватски народ, од нашега вољенога Поглавника до најмањега дјетета, осјетио је у овим данима Исусову руку„. Месец дана касније „Недјеља“ објављује чланак под насловом „Крижари у Независној Држави Хрватској“, у којем се тврди: “ Како год чврсто вјерујемо у Бога тако чврсто вјерујемо у Поглавника,јер ми католици Хрвати имамо свето тројство Исуса ,Папу и Поглавника … Испуњава се Правда, падају наши противници„. Разни представници крижарских организација које су расуте по провинцијама као она у Госпићу (на чијем се челу налази усташки префект Јурица Фрковић), сарађују на организовању масовних покоља. За време једног пријема приређеног за „Крижаре“ у јесен 1942. монсињор Степинац ће их овако поздравити: „Нека нам данашњи састанак послужи као надахнуће вашем раду и нека буде потврда радног и свестраног обиљежја ваше организације“.

Пуно саучесништво хрватске католичке цркве с усташком диктатуром озваничено је 26. јуна 1941. када приликом свечаног сусрета највиших достојанственика цркве и поглавника, монсињор Степинац јамчи Павелићу „вјерну и лојалну сурадњу за велику будућност наше домовине“. Сарадњу коју примас Хрватске потврђује у бројним јавним приликама, често присуствујући и свечаностима усташког режима и окупационих нацифашистичких снага: у својству загребачког надбискупа Степинац, на пример, присуствује свечаном отварању Свеучилишне недјеље за њемачку и хрватску војску 1941. те инаугуралној свечаности Конгреса који је организован у Загребу 28. октобра 1941. (у част прославе годишњице фашистичког марша на Рим).

Политичко-идеолошко-верски споразум између поглавника и монсињора Степинца веома је конкретан: усташки режим поставља себи циљ да Независну Државу Хрватску претвори у јединствену земљу у свету – на страну град Ватикан – која ће бити настањена само ватреним католицима; а католички клер одаје Павелићу дужно признање. Каноник Франц Коларек, у „Католичком листу“ од 8. августа 1941. означује поглавника као „првог сина хрватског народа“, „обновитеља хрватске државе“, „повијесну личност која се није видјела стољећима“, и закључује да је „хрватска држава чињеница коју су генерације носиле у свом срцу као идеал, све док рука Провиђења (преко АнтеУ Павелића п.а.) то није остварила“.

„Народне новине“, службени орган Независне Државе Хрватске, од 5. маја 1941.објављују „Закон о вјерском прекрштавању“, потписан од министра образовања и богоштовља Миле Будака и поглавника Павелића. То је законски акт који се налази у функцији програма етничко-вјерског чишћења, већ најављен у јавним наступима усташких поглавара, а који представља бруталан диктат Србима (хришћанско православне вере): или се покатоличи или ћеш умрети.

Католички лист“, службени орган загребачке курије, 15.маја 1941. објављује циркуларно писмо из уреда монсињора Степинца које одређује Србе као „отпаднике Католичке цркве“, и одушевљено поздравља доношење закона који обавезује православце да се прекрсте у католике. Исте новине 31. јула 1941. потичу усташку диктатуру да убрза процес насилног „прекрштавања“. Године 1941. 13. јула, док етничко-вјерски покољи увелико трају већ недељама, удбински жупник, дон Мате Могуса, проповеда својим верницима:

„До сада смо радили за католичку вјеру молитвеником и Исусовим крижом. Дошао је тренутак да радимо пушком и самокресом. Протјерајмо из Хрватске или истријебимо српски народ. Бити ћу сретан када Хрватима подијелимо српску земљу.Усташе ће се борити беспоштедно и немилосрдно ће тријебити све оне који нијесу вјерни Независној Држави Хрватској и њеном Поглавнику и оснивачу. Гледај, народе, ових шеснаест усташа покрај мене. Они имају шеснаест тисућа куршума у припојасницама и убити ће шеснаест тисућа Срба„.

Тако почиње кампања масовног присилног „прекрштавања“ у католицизам српског народа који је вековима гајио православну вјеру. За две године биће 240.000 новокатолика, бивших православаца. О томе пише сам Степинац у једном меморандуму који примас Хрватске уручује папи Пију XII приликом доласка у Ватикан маја 1943.г.

Сагледавши све горње чињенице поставља се питање свих питања : О чему да се разговара са „Западном браћом “?

Извор: "Васељенска"