Христос је међу нама, драги моји читаоци!

Данас опет често чујемо да се прича о крају света. Чини се да се у ваздуху наслућују некакви есхатолошки догађаји. Мислим да су апостоли и прва јерусалимска заједница хришћана осећали исто. Они су били толико сигурни да ће се Други Христов долазак десити, да су продавали своја имања, земљу – све што су имали, и предали у руке апостолима. Први хришћани, окупљајући се, проводили су време у посту и молитви, чекајући да Господ сиђе са неба.

Ако погледамо целокупну историју човечанства, вероватно нећемо наћи време када није било знакова непосредне пропасти света. Увек је било ратова, глади, епидемија, болести, губитка вере итд. Иста ствар се дешава и сада. Хришћанство се дегенерише, а сами хришћани су престали да буду со земље. Земље за које је јеванђељска вера била културно-формирајући и државотворни фактор постале су дехристијанизоване. Данас нису узори свеци или подвижници благочешћа, већ естрадне и филмске звезде. Политичари су од златног телета изградили идола пред којим плешу и у овај плес укључују све око себе. Када дођу таква времена, Господ увек отрезни људе тугом и невољом. Али када се људи опамете, добијају продужење живота.

Ниневија је, као што знамо из књиге Старог завета, требало да пропадне, али је покајање променило Божије намере. Све донедавно, доживљавајући Други светски рат, људи су, свесни своје грешности и бојећи се суда Божијег, долазили у цркве, тако да су биле пренатрпане. Данас, упркос тешким невољама које доживљавамо, нема покајања. Напротив, људи постају све огорченији. Све ово говори да ће се туге повећати, јер ће се Бог до краја борити за спасење људских душа.

Куда ће ово довести и како ће се завршити, не знам. Сигуран сам само у једно – од наше вере и покајања зависи шта ће даље бити са нашим светом.

Такође треба да схватите да смак света може бити не само општи, већ и лични. Можда нећемо чекати општи крај света, али ћемо сигурно доћи до закључка да ће крај сопственог живота за нас бити смак света. За то се требамо припремати цео живот, јер нашу вечну судбину неће одредити како су други живели, већ како смо ми сами живели.

Превод: "Борба за веру"