Увод "Борбе за веру":

ПОСЛЕДЊА ВРЕМЕНА И МИ ДАНАС: ПИСМА ВЛАДИКЕ ВЕНИЈАМИНА

Писма владике Венијамина (Федченкова) представљају прави пример искрене и разумне скромности кад је реч о питањима „православне апокалиптике“. Није се шалити са Откривењем Јовановим, неподложним јефтиним нумеролошким и погађачким преупрошћавањима.

Владика Венијамин каже да ово јесу „последња времена“, али да то уопште не значи да смемо израчунавати датуме и погађати цифре. Откривењу се приступа са страхом Божјим, вером и љубављу, а без самоумишљеног виђења онога што смртницима није дато. Дакле, треба читати и знати, али и бити јако опрезан да се читање и знање не претворе у површно наклапање о антихристу уместо сведочења Свепобедног Христа Бога.

+ + +

Митрополит Венијамин Федченков

О КРАЈУ СВЕТА

Писмо 1.

Многопоштовани баћушка о. Александар!^*

Благословен Бог наш, „Којим живимо, и крећемо се, и јесмо“ (Д. Апост. 17, 28).

Питате ме за бављење питањем о близини и роковима краја света. Нећу на то одговарати директно. Него ћу само написати – како на то реагује моје срце и свест религиозна. Господе, благослови!

1. Ја таквим питањима нећу да се бавим, јер сматрам да сам немоћан да их дефинитивно разрешим ни у једном ни у другом смислу. А што се тиче питања о року, ја се чак религиозно бојим да му приступим: нека ме спасе Господ од такве дрскости!

2. За мене је очигледно – до болне опипљивости – да је мој најглавнији задатак спасење, конкретно – неопходност непрекидне борбе са гресима, молитве, испуњавање најближег дуга и читавог низа других, за мене и ближње важних дела. Због тога би бављење таквим стварима (о роковима нарочито) за мене било исто као када би болесник, баталивши бригу о томе како да се излечи, почео да изучава: кад ће умрети? И шта ће после тога бити са њим?

Можда они могу да ускладе и „изучавање“ и „лечење“ – Не знам... Али сумњам... Било како било, ја за себе пишем: мени – није до тога! Боли ме чак и када само помислим да се бацим на таква питања. О, Боже! Буди милостив према мени, окајаном, многогрешном, празном („Чертог Твој вижду, Спасе мој, украшени, а одежди не имеју – војти в њего“).

А људи се данас, као Ева, петљају у оно за шта нису способни и шта им није потребно: једни на спиритизам, други (а то су психолошки „десничари“, „монархисти“? Није ли тако код Вас у П.?) у „ултра–православље“ о крају света... И неизоставно са пребројавањем. Болест је иста, само су две форме; оба правца скрећу са правог пута. „Није велико видети Ангеле, – говораше св. Антоније Велики, – велико је своје грехе видети“.

3. Што се тиче суштинског одговора на питање о крају света, код мене, убогог, формирало се овакво мишљење:

а) Може бити да ми преживљавамо претпоследњу етапу светске историје (Филаделфијске, Откр. 3, 3); б) а може бити да и није тако; јер могу се обратити још Јапанци, Кинези, Индуси (700 милиона); в) не знам; г) било како било, мисао о крају који се приближава узнемирава и побуђује да се оштрије напреже слабо стремљење ка спасењу.

4. Што се тиче „1000–годишњег“ царства, то је чиста фантазија, која долази од религиозног осиромашења, а као последица тога – доводи до прилепљивања чулном поимању ствари: православној религиозној свести савршено је очигледно да је Царство Божије унутрашњи благодатни живот, како је говорио преп. Серафим, и како је откривено у речи Божијој.

А то Царство Божије је од самог доласка Господа Исуса Христа „дошло у сили“, то јест, у пуноти.

Шта је оно? Упоредите Мт. 16, 28 и Мк. 9, 1. Код првог – „Сина Човечијег, долазећег у Царству Својем“; код другог – „Царство Божије, дошавше у сили“. Значи, Царство Божије открило се у Исусу Христу. Како?.. И „после тога“ узе три ученика итд. – и преобрази се... Слично се десило и са преп. Серафимом пред Мотовиловим.

Царство Божије – то је пројављење Божанства, обожење човека и чак прослављење „твари“ (одежде). Значи, онда, све то нам је већ дато! А веће од тога не може бити ништа. Шта то још хоће људи?

Није ваљда да хилијастичке чежње, које, на крају крајева, имају чисто земаљски карактер, могу бити „веће“ од тога? Никако! Убогом су оне досадне. А оно што је радосно, дато је чак и нама: живот у Богу... „Праведност, и мир, и радост у Светом Духу“ (Рим. 14, 17).

А интелигенција, заражена материјализмом, – у конкретном случају – гради ли, гради „Царство Божије на земљи“, као и пре револуције... И индиректно подржава социјалистичке идеје...

Ох! немам воље ни да пишем о томе... Досадно! Досадно! И очајно старо!.. Болест „прогресивне парализе“.

А ако је Царство Божије Благодатно Царство, или, другим речима: преображење човека и света Духом Светим, онда је оно Његово дело, а не наше. Ми га не можемо сазидати; па то је азбука.

А ако је тако, онда је на нама да се припремамо да га примимо. Како? – Очишћењем, покајањем. И опет се враћам на исто оно, на „своје“ дело: бори се са гресима, моли се (Лк. 21, 34–36), буди бодар и трезвен, и не бави се јаловом аритметиком.

5. Знам, „они“ могу да ми приговоре (делимично сте и Ви писали)... А ја немам ни намеру да расправљам о томе; јер, ово ја о себи пишем. А ја мислим овако: НИСАМ ЈА, многогрешни, ТАЈ који ће да се бави тиме!

Нехотице ми падају на памет два случаја из древне прошлости: св. Антоније Велики је једном приликом размишљао о „дубинама домостроја Божијег и судовима Божијим, помолио се и казао: Господе! Због чега неки од људи достижу старост и стање немоћи, а други умиру у детињем узрасту и мало живе? Због чега су једни сиромашни, а други богати? Због чега тирани и злотвори уживају у благостању и обилују у свим земаљским добрима, а праведне угњетавају напасти и несреће?“

Дуго је он био обузет тим мислима, када му је одједном дошао глас:

„АНТОНИЈЕ! СЕБЕ ГЛЕДАЈ И НЕ ПОДВРГАВАЈ СВОМ ИСТРАЖИВАЊУ СУДОВЕ БОЖИЈЕ; ЗАТО ШТО ТО ДУШИ ШКОДИ“ (Отачник св. Игњатија Брјанчанинова).

Други случај, из живота св. Пимена Великог, врло познат.

Дође код њега учени „богослов“ из Александрије, Евагрије. Али св. Пимен не хтеде да га прими. Овај се расрди и хтеде да оде, али је ипак прво рекао послушнику св. Пимена:

– Реци Авви да ја дођох не ради чега другог, до да разговарам о богословљу.

Овај пренесе то св. Пимену. Св. Пимен опет одби да га прими. Раздражени Евагрије већ бејаше пошао натраг. Ипак, одлазећи рече:

– Пођи, питај га: зашто не хтеде са мном да разговара?

Св. Пимен му је преко послушника одговорио:

– Реци му: ти си од виших, а ја – од нижих; ти мудрујеш о небеском, а ја сам научио само да се у земаљском сналазим; ти хоћеш да разговараш о Богу, а ја познадох само своје страсти. Е, да си ме питао како истерати плотску или неку другу страст, ја бих ти одговорио!

Евагрије се смирио; после тога, они су дуго разговарали о страстима... (Древни Патерик). Ето, тако чињаху оци!

А ми још нисмо почели ни да се кајемо како ваља; јер, кад човек почне да се каје, њему тада заиста тешко бива да „богословствује“. Св. Јован Лествичник управо тако и говори: „Који се каје не треба да богословствује“. А шта онда рећи о ономе који још није почео ни да се каје?.. Авај: јао нама!

И још: „префињене испитивачке“ беседе о Богу, као и читање префињених размишљања о Богу – исушују сузе и терају од човека умилење“ (Отачник).

Али и ово је превише... Сам падох у грех који осуђујем: многословље. Опрости ми грешном, Господе. Помолите се за мене.

Недостојни и Вама добронамеран

Епископ Венијамин 1925/13/11 н. с.

_______________________

^* О. Александар – један од руских свештеника у Паризу. У то време је у Паризу било неколико свештеника са тим именом. – Ред.

Наставиће се...