1

Казују да индијски јогини поседују такву моћ сугестије да могу да хипнотишу одједном велико мноштво људи. А мени се чини да моћ хипнозе, ако је схватимо у ширем смислу, иде много даље, да је могуће хипнотисати не само одређено мноштво, које се може одједном обухватити погледом, него и хиљаде људи, раштрканих на стотине хиљада квадратних врста, да им се може улити идеја најнеприхватљивија за трезвено расуђивање па чак и за здрав разум и натерати их да се приклоне тој идеји и да јој беспоговорно служе...

Говорим о духовној хипнози. Најочигледнији пример такве хипнозе, који доводи до смешног, до бесмисленог, јесте мода: колико год била будаласта, колико год била разорна – њене заповести се испуњавају без поговора, и, ако само постоје било каква средстава, сматра се непристојним и својеврсном бруком не појавити се на балу у помодној одећи...

Сада ћу да именујем и представим једну такву идеју, коју сматрам вештачки наметнутом, али унапред знам да ће ме због тога многи назвати назадњаком, мрачњаком и другим, не мање „ласкавим“, именицама и придевима. Молим за једно: не искривљујте моју мисао, ухватите само језгро њено и дубље се замислите над њом. Дакле, чујте: тврдим да идеја свеопштег школовања у оном облику како је схватају наши идеолози народне просвете, јесте сугестија, хипноза, машта, здравим разумом неприхватљива при савременим условима народног руског живота. Знам да ће ми рећи: ви сте непријатељ народне просвете, поборник незнања и томе слично. Али ко је пак доказао да је свеопште школовање тобоже просвећивање народа? Та два појма су удаљена један од другога као небо од земље. Свако учење, не искључујући чак ни образовање у највишим школским установама, на разним универзитетима и академијама, јесте заиста само поучавање, предавање ове или оне суме знања, развијање само једне стране човечијег духа – његове умне делатности, и то оне која ни из далека нема свагда моралну вредност. Али то још није просвета. Сетите се како је наш велики Гогољ одређивао појам просвете. Просветити, говори он, значи просветлити, скроз прожети сво духовно биће човека чистом светлошћу Христовог учења. Очистити га од сваке духовне нечисти: лажи, сујеверја, моралне нечистоте... Што се нас тиче било би несавесно да не признамо да такво просвећење скоро ниједна школа не даје, или ако нека и даје, онда то у врло малој мери. Сасвим оправдано би просветом требало називати не обучавање, него васпитање, требало би у погледу њихових вредности променити место ова два појма: прво – васпитање, друго школовање. За живот није толико потребно учење, колико васпитање, а у сваком случају – васпитање у хришћанском духу јесте само по себи добро, а учење само по себи није ни добро ни зло: то је само средство чињења добра или зла, а без васпитања најчешће је зло...

Разуме се, све је то одавно познато, све су то неоспорне истине, али, ипак, дајте нам школовање, па још и свеопште, а ни речи о васпитању!..

Рећи ће ми: учење само по себи подразумева и васпитање.

Не будимо лицемери, погледајмо искрено на сам живот, на само питање школовања, какво је оно... Чини ми се да не вреди узалуд трошити време да би доказивали да скоро ниједна наша школа, ни виша, ни средња, ни нижа не води рачуна о васпитању: сва њихова брига је усредсређена на учење. Можда само наша јадна црквенопарохијска школа још чини понешто за васпитање деце народа, али није ли то разлог што је и гоне, несрећну, није ли то разлог што хоће да је униште опсадом? Нисам ја противник писмености, али не сматрам је тако великим благом да би се на њу бацали толики милиони, који се извлаче од народа недопустивим подстицањем пијанства: опростите ми, другачије не умем да назовем систем монопола у продаји вотке. О, разуме се, кад не бисмо имали десет–једанаест милијарди дугова, кад не бисмо морали да сваке године исплаћујемо по тим дужничким обавезама пола милијарде само на име камате, тада би наша прва дужност била да се побринемо за народну школу, – говорим о школи, али још не о све–општем школовању, јер за све–опште школовање потребно је пре свега постарати о томе кога поставити за то дело – о васпитачима народа – учитељима, а што је још важније – о пастирима, о оцима духовним, као васпитачима народа у духу Христовог учења. Али покушајте то да кажете наглас неким нашим састављачима закона – на вас би се сручиле све муње и громови те тобоже просвећене господе!.. Како то не сматрати хипнозом, својеврсним лудилом сугерисане идеје! А да је она сугерисана за мене нема сумње. А њу су усадили непријатељи рода човечијег – масони. А то свеопште школовање потребно је у оном виду у каквом ће оно несумњиво бити увођено –потребно је не народу, него баш тим незваним брижницима о народном добру. Јер нема никакве сумње у то да ће се ствар школовања, ако она падне у руке тих просветитеља, водити тако да ће из душе народне бити искорењено све што је тако драго руском човеку, за шта је он умирао, за шта је страдао и што је очувао за хиљаду година свога историјског постојања. Покушајте да затражите да у народне школе уведу старе, толико омиљене у нашем народу књиге Часослов и Псалтир: и сам назив ових свештених књига може да их изведе из стања духовне равнотеже: та зар је то могуће? Какво мрачњаштво, клерикализам, назадњаштво и остале безумне речи... Но ако уместо Јеванђеља и Псалтира уче децу по Толстоју – ето то ће бити „просвета“! За то је и учитеља довољно: кажу да се из Сибира и других не толико удаљених места у последње време вратило око 22000 таквих народних просветитеља: ето њима и треба посао и службу дати!

Са страхом помишљам на оно време када буде остварено такво свеопште школовање. Већ су и сада понегде млади образовани људи, наслушавши се којекаквих „ослободилачких“ бесмислица, начитавши се јеврејских новина и брошура, изгубили и Бога и савест, и стид, и било какав страх, и тероришу село: шта ће бити када се сав млади нараштај зарази тим отровом? Шта ће се десити са народом када наш стари нараштај сав помре? Шта ће бити са нашом Русијом, када нараштај, затрован неверјем, ругањем светињи, богохуљењем и свакојаким помодним масонским лудоријама, који се изродио у идиоте од алкохолизације, нов, болестан и духом и телом, буде домаћин у рођеној земљи!.. Јер треба памтити, ако смо хришћани, да се Бог не да обмањивати! Ваља се сетити да чак и наука, – више не говорим о моралном закону, о правосуђу Божјем – чак и непристрасна наука сведочи да у самим законима природе постоји закон одмазде за нарушавање закона моралног...

Отварамо нове универзитете у време када је наша руска наука, може се рећи, дошла до банкротства, када су њоме завладали Јудеји, када годинама бивају празне десетине катедри у јудејствујућим универзитетима, када су се жреци науке већином претворили у слуге несавесне, противнародне политике и антихришћанских лажних учења, и ево управо у такво време ми смо спремни да бацимо десетине милиона на нове универзитете, стотине милиона на свеопште школовање, не желећи чак ни да будемо свесни овога: да ли ћемо наћи довољно људи науке да би радили на тим универзитетима, тим новим народним школама?.. Шта је све то, ако не хипноза, некаква лудост на основу изопачене идеје просвете?

Треба најпре отрезвити (и отрезнити) народ, а затим просвећивати. Прво га избавити од алкохолизације, од изрођавања, од свеопште пропасти... А „просвећење“ које му припремају, с обзиром на „опште образовање“ са учитељима новог типа, само ће убрзати ову пропаст. Ако имате сувишних сто милиона – онда смањите за ту суму опијање народа. Ако нема никакве могућности да се прође без прихода од пића одмах, треба искоренити сваку производњу и продају алкохола у свим његовим облицима, сматрајући га отровом исто као опијум, хашиш и сличним, строжије гонећи његову продају и израду, – онда постепено сводите на нулу приходе од овог отрова. Ове приходе држава стиче у чистом виду, са покрићем расхода од монопола, можда, пола милијарде годишње. Сматра се да је могуће кроз десет година додатно (и непотребно) трошити на „опште образовање“ по сто милиона годишње. Кад бисмо имали храбрости да на време одустанемо не само од „општег образовања“, него још и од многих прохтева и предмета раскоши, од државних позоришта, например, препустивши бригу да за све то средства изналазе они који хоће да уживају у тој раскоши; ако, уместо прихода од пића оптеретимо трошарином, например, сву хартију, ма каква она била, и много шта друго, ако чак, најзад уведемо поново порез на приход или други неки порез на сво, без изузетка, становништва империје, онда можда, ко ће га знати, и ми победимо непријатеља који је до сада изгледао непобедив – народно пијанство! А затим још неколико година напора да бисмо покрили државне дугове, и ми бисмо постали најсрећнији народ међу народима земаљским, без икаквог прихода од пића. Да кажемо истину, сав чисти (пошто ову реч није прикладно користити, боље би било рећи – сав нечисти) приход од пића морамо да враћамо повериоцима као камату, а кад нема дугова – нема ни овог расхода. Ето тада би се и могло говорити и о свеопштем школовању, а уз обавезан услов: под надзором и руководством Цркве, као и о универзитетима; свакако, и о саставу професора – часних служитеља науке, и о много чему другом, о чему се сада ни сањати не може...

Но рећи ћу нешто утешније: кад би се могао извршити оглед: апсолутно отрезнити (и отрезвити) макар једну губернију, потпуно је оградивши од вотке, у њој би се онда – уверен сам – за пет година само по себи, без учешћа државе, појавило и свеопште школовање... И ово чудо збило би се природно: оно што сада пропија ова губернија, задржало би се у њеној економији, радна способност народа удвостручила би се, утростручила, јавила би се потреба, а нашла би се и средства код самог становништва, без новчане помоћи државе, за отварање школа, развијање заната и за производима домаће радиности... Зар је ово немогуће? А како у Америци има држава где уопште нема алкохола? Или је оно што је код других народа могуће, код нас незамисливо? Па покажите, најзад храброст да преузмете надзор и руковођење, поверујте у народну савест, призовите свету Цркву у помоћ!.. Јер ради се о спасењу народа, великог народа, велике државе, знајте да је пред нама неодступно питање: да ли ће постојати или нестати у историји наша света Русија?

„Свему има време под небом“, – говори велики царствени мудрац. Доћи ће време и општем образовању. Али на реду је пре свега питање спасења народа од изрођавања, од алкохолизације. И кад се укаже прилика да се сто милиона баци на опште образовање, онда баците те милионе за борбу против алкохола. Како то учинити посебно је питање. Можда постепеним територијалним истискивањем алкохола, например: из те и те губерније добија се 20 милиона, донесите одлуку да у току две године буду затворена сва до једног места продаје алкохола у тој области, а против тајне продаје уведите драконске законе, да се одуче од точења и продаје алкохолних пића. Кроз 10–20 година Русија ће се избавити од вотке... А можда умни људи измисле други систем борбе против алкохола. Овако или онако, али ако не желимо да нестанемо са страница историје без трага или да се претворимо у теглећу марву за Јудеје, онда пре свега треба објавити беспоштедну борбу против алкохола. Свеопште школовање нас неће спасити од свеопште пропасти.

Пишем ове редове и мислим: а да ли ће их моји читаоци прочитати до краја? Неће ли рећи: „Баш се архијереј занео маштањем? Је ли могуће то што он планира?“

Да, разуме се да је незамисливо, кад међу нама нема на делу витезова (великана) мисли и дела, кад смо тако млитави да не желимо да покажемо ни најмању иницијативу, кад нас воде на узици (и ми играмо како они свирају) разни либерали – слуге масонства. И до бола је горко бити свестан да некакви Азијати–Јапанци, незнабошци по вери, не племенити белци, него жутокожи Монголи, више од нас воле своје отачаство, показују већу иницијативу од нас у државном животу... А ми, потомци великих сабиратеља Русије, ми, носиоци најбољих завета хришћанске културе у православљу, ми, који смо још тако недавно умели да објединимо у једну целину шестину земљине кугле ми, који имамо код себе најидеалнију власт у личности Божјег помазаника – Самодршца, ми се, авај, бојимо да напрегнемо свој мозак да бисмо спасли себе, своју родну Русију, стидимо се да изрекнемо било шта што ће изгледати нелиберално „Европи“, а боље, тачније речено – масонима, ропски понављамо оно што нам дошапну ови фарисеји–лицемери!.. Јер они имају тако богату залиху лепих, иако у суштини најиспразнијих речи: „слобода савести, слобода штампе, слобода окупљања, удруживања... опште школовање (образовање), висока наука“ и тако даље без краја! А све ове речи имају некакву очаравајућу, хипнотишућу моћ, и ми нисмо у стању да одолимо тој опчињености. Ми не смемо чак ни мало да размишљамо руским слободним умом, руском, како су говорили наши дедови, оштроумношћу... И они, наши непријатељи, одлично ово знају и одлично користе ову нашу слабост. Треба руски, гласно и јасно (без увијања) рећи да они дижу такву дреку, како би ти изгубио вољу да покажеш своју храброст, јер ниси баш уверен ни да ће те твоји, Руси, подржати. До чега смо дошли? До таквог понижења, до такве срамоте! И заиста, постаје срамно за нашу интелигенцију, за наше владајуће класе! Срамно, али и – грешно! Грешно пред Богом, грешно и пред народом...

2

Завршио сам свој дневник о општем школовању, када су ми дали примерак 282. броја „Руске Заставе“, у коме сам прочитао чланак г. Фитија „Како је масонерија освојила народну школу у Француској“. Веома, веома бих препоручио свима који се још нису заплели у замке те проклете тајне организације, који љубе нашу мајку–Русију православну, који јој желе добро, да више пута прочитају овај чланак. Они би увидели да заиста ништа није ново под сунцем и да наше јадно отачаство воде истим тим богоотступничким путем, којим су масони већ довели несрећну Француску до ивице пропасти....

Званично масонима је ускраћено одобрење да врше пропаганду у Русији. Али они су се увукли код нас под разним називима и чврсто засели и разапели своје погубне мреже по свој Русији. Код нас је створено мноштво свакојаких „лига“ („друштава“), а у последње време у Петербургу се појавио „француски институт“, који је поставио себи као задатак „веће ширење француских идеја у руском народу“. Какве су то идеје – ко чита, разуме. Како да масони не славе победу над нама! Треба се чудити како су ослепели наши властодршци, зашто ништа не виде зашто их ништа не узнемирава, и ништа не подозревају?

Историја Француске последњег столећа јасно показује чему теже масони и код нас. Њихов главни задатак је „обесхришћањивање“ („расхришћањивање“, „дехристијанизација“) свега човечанства, уништавање хришћанства, а са њим и сваке културе на земљи и претварање свих људи у теглећу марву за себе. Са тим циљем они преузимају у своје руке школу, искорењују код деце свако религиозно, морално и патриотско осећање, брижљиво и темељито бришу име Божје из уџбеника, а када је то незгодно, онда намерно састављају уџбенике у којима нема ни речи о Богу, о Цркви, о љубави према отачаству... У несрећној Француској све је ово готово постигнуто, а код нас је на реду... И тамо је почело законом о општем бесплатном школовању и истеривањем свештенства из школа, као што маштају да учине и код нас. И тамо су одузели од цркве све школе, као што хоће да одузму и код нас. Тамо је дошло до тога да су учитељи свих школа чланови масонских ложа, да су Распеће и друге свештене слике и иконе избачене из школа, молитва је у школама забрањена, најстроже је забрањено учитељима и учитељицама да иду и да воде у цркву децу и чак покушавају да родитеље кажњавају новчаном казном ако воде децу у храм Божји... Специјалисти безбожности саставили су и катихизис, који се завршава оваквим исповедањем вере:

„Верујем у Земљу, створитељку сваке материје; верујем у Разум, Који је Творац свакојаке праведности; верујем у Солидарност, извор сваке моћи. Човечанство поседује ове три ствари, човечанство зато може да достигне само Савршенство. Тако треба да буде, тако ће и бити. Амин“.