Протојереј Алексеј Масјук

БОГОСЛОВСКА ПРОЦЕНА ПРОЦЕСА БРОЈЧАНЕ ИДЕНТИФИКАЦИЈЕ И ПРИХВАТАЊА ИНН

      Реферат на округлом столу у Државној Думи 23. 1. 2001. на тему "Глобализација: лични кодови као проблем избора погледа на свет код савременог човека"

Духовни аспект овог проблема има, наравно, првостепени значај. Идеје противника нумерације тешко је објаснити оним људима који не поседују информације духовног, религиозног карактера, који нису свесни тога, шта је језик символа и због чега је он толико важан. Очигледно је да уистину антихришћанске силе тестирају становништво – колико је човечанство духовно припремљено за то да падне у потпуну неурачунљивост – у смислу мистеријском, у смислу религиозном, духовном и символичком.

Присталице ИНН позивају се на еванђелску изреку: Подајте ћесару ћесарево. То ће вам рећи чак и у пореској инспекцији – очигледно је да и њих "поткивају" у погледу богословских питања. Погледајмо, међутим, шта је Господ имао у виду када је узео новчић и указао да је на њему представљен цезар (ћесар), што значи да ћесару треба дати ћесарево (в. Мт. 22; 15–22, Мк. 12; 13–17, Лк. 20; 20–26). Он је у виду имао то, да власт новца (а неоспорно да је то власт која је најопсежнија по својим могућностима, будући да прониче у све сфере друштвеног живота) мора припадати држави – држави која је оличена у цезару. Господ у Еванђељу није начинио ниједну негативну, па чак ни протестну примедбу против цезара. Цезарева власт је установљена од Бога. Зашто? Зато што је Господ провидео да ће доћи времена кад ће власт цезара, тј. државна власт, постати савезница Цркве а што се, као што знамо, догодило у доба Константина Великог. Зашто Господ признаје цезареву власт и предаје новчану (монетарну) власт у његове руке? Зато што је та власт, као прво, презентативна (тј. њу сви виде и она је очигледна за друштво) а као друго, она је због тога одговорна.

Шта се данас дешава? Долази не само до лишавања држава њиховог суверенитета него и до одузимања држави њене новчане (монетарне) власти – те најефикасније и најодлучније власти. Она се предаје у руке потпуно другачијих сила – ми их, на савременом језику, називамо "финансијском олигархијом" и "светском владом" док је, изражено у еванђелским појмовима то власт Ирода, богоборачка, власт фарисеја, мењача, зеленаша и банкара. Она је, наравно, потпуно супротна цезаревој власти. Господ је мењаче истерао из храма. Њихову власт проповеда материјализам. Та власт никада не признаје да је над њом власт Бога као духовног приоритета, као духовне вредности. Осим тога, та власт је, супротно цезаревој власти, потпуно анонимна – то је закулисна власт, она је брижљиво учињена конспиративном, то је тајна власт и, према томе, она је потпуно неодговорна. Никакве друштвене структуре, парламенти или друштвени покрети не могу од ње да захтевају неки одговор за овакве или онакве поступке. И управо је она одлучујућа у савременом свету, јер је очигледно да су све презентативне, државне власти у рукама те финансијске олигархије: оне саме од ње позајмљују новац и иду у добровољну зависност од олигарха.

Према томе, када се верујући успротиве потпуној нумерацији становништва, они не протестују против цезареве власти нити против државних власти него против оне нарастајуће власти која фактички анулира државну власт.

У том процесу огроман значај има и символика. Не може се рећи: "Зашто би ми нашкодило ако прихватим број" и "зашто би ми нашкодиле три шестице?" Ради се о томе да је духовни свет одвојен од нашег, људског света, од света земнородних. Једини мостић, једини језик који повезује наш, материјални свет са светом духовним и невидљивим, јесте символ. Символ је основа Свете Тајне, мистерије и, уопште, вере. Најзад, за неверујућега је и крст само геометријска фигура, па је могуће да се тако и односи према њему. За нас је то – крсна сила, која побеђује непријатеље, која побеђује пали духовни свет: демони дрхте управо од Крста.

Исто се може рећи и за три шестице. Није, наравно, важно то, што се ови или они бројеви налазе у неком поретку. Постављају нам питање: "Шта да учинимо, да ли да из својих књига и уџбеника истргнемо странице са бројем 666?" Не, наравно! У том случају долази до очигледног искривљавања. Да, иза странице 665 долази страница 666. Ми се тога не плашимо, у томе нема унапред смишљене намере, нема символике. Међутим, када "666" носи духовни, религиозни и символички смисао (в. 2. Дн. 9; 13 и Откр. 13; 16–18) и када нас повезује са одређеним духовним суштинама, то не може а да се не примети и да се игнорише, јер у том случају не бисмо били религиозни, не бисмо били људи који разумеју тај тајанствени језик.

Напротив, ми разумемо језик символа Светог Писма. Три шестице у бар–коду – то је изазов упућен хришћанима. Ми не можемо а да не прихватимо тај изазов. Ми разумемо ко нам се и из каквих бездана обраћа.

Могуће је да се данас у идентификационим бројевима пореских обвезника, које се деле становништву, не налазе три шестице. Међутим, оне се појављују чим се тај број прочита у компјутеру, јер оператор не може сваки пут да сабира 10–12 бројева. Разуме се да је много лакше уколико се они преведу у бар–код, који се аутоматски сравњује. При том се не може избећи коришћење такозваних "сигналних" трака у бар–коду – када се заиста појављују три шестице (тј. онда, кад се ИНН већ преведе на електронски језик). То се људима мора објаснити.

Тај символ у извесној мери проглашава и одумирање државе – сетите се да су о томе писали још Маркс и Лењин. Спољашња држава и даље постоји, па чак постаје и још тоталитарнија, ако прочитамо документе апологета "новог светског поретка". Међутим, држава одумире као морална снага која "задржава" свет од зла (в. 2. Сол. 2; 7). Тако је држава – презентативна и одговорна – изгледала некада. Чим држава пређе у неку област конспирације и тајне, она, напротив, постаје снага која повећава зло. Разуме се да су православни дужни да разумеју и тај морални тренутак.

Тотална контрола над људском личношћу претвориће друштвено зло од стихијне појаве у контролисану појаву. Уз помоћ посебне манипулације свешћу зло ће добити невиђену рекламу, постаће престижно. Као што се данас, на пример, пропагира заједница "сексуалних мањина", то јест изопаченика.

Гради се нова светска утопија. И као свака утопија, она ће се стропоштати, као што се стропоштао и комунизам. Међутим, какве ће последице проистећи из тог краха? Комунизам није био изграђен, а погледајте какву је моралну штету нанео нашем народу! Постоји та страшна, катастрофална ситуација с алкохолизмом и наркоманијом, с тим што људи нису у стању да створе породицу – због свог моралног пада, суочавамо се са неверјем и незапосленошћу. Поред тога – ту је и неспособност да се иде у цркву, иако за то не постоје никакве спољашње препреке. Све су то последице моралне штете коју је људима нанела та комунистичка утопија, која није створила никакав поредак, никакво благостање (а што је увек представљало мамац за мондијалисте и утописте), али је зато разрушила људску душу.

То исто видимо и у стратегији и плановима глобализације. Шта ће одатле проистећи? Савремена либерална економска теорија каже да није важно поседовати апсолутну масу капитала или робе у некој великој мери која би све задовољила: довољно је да се и роба и капитал енергично (убрзано) крећу. Кретање капитала и робе – то је, као што се види, важно за благостање у друштву, према теорији такозваног "глобалног тржишног устројства". Чим човек прихвати број, он ступа у тај тржишни, бројчани систем и постаје роба, сада већ као радна снага која ће се такође енергично кретати. Није неопходно да у некој земљи буде много специјалиста (за ову или ону област); довољно је да се они лако премештају из једне земље у другу и да лако опште један са другим. Долази до стварног, потпуног ослобађања човека – "од религије коју исповеда, од везаности за отаџбину и за породицу" (како се планира у документима стратега глобализације). Другим речима, у новом светском поретку човек ће се у моралном смислу формирати на потпуно нов начин. И заиста, каква је разлика у томе да ли ћете јести хамбургере и пити кока–колу у Бомбају или Рио де Жанеиру? То је сасвим свеједно! Породица, исто тако, није потребна. Целокупан програм "сексуалног васпитања" доводи до закључка да је породица нека потпуно застарела институција. Појавили су се озакоњени изрази: "пробни брак", "привремена породица" и сл.

То је – небиће: нема ни вере, ни породице, ни отаџбине, нема ничега. Другим речима, та утопија превасходно уништава човеково морално и духовно устројство. Она доводи до краја оне остатке хришћанске културе и хришћанског морала који су још увек присутни у животу савременог друштва. Због тога се поставља питање: да ли у светлости горенаведеног хришћанин може да подржи изградњу те нове утопије? Наравно да не може. Он може само да је се одрекне и да јој се активно супротстави.

Говоре нам и следеће: "Сви смо имали пасоше са српом и чекићем, па се ништа није догодило, та символика нас није изменила." Кажу да она тобоже није нашкодила нашим душама. Ми, међутим, не можемо ни да замислимо у којем је степену та символика нанела штету управо нашем етносу. Ми, једноставно, живимо са потпуно другачијим особинама, ми смо, једноставно, неки други народ! Све се то, између осталог, догодило и због "српа и чекића".

Узгред речено, неки га нису ни прихватили – постојали су и хришћани без пасоша, који су отишли у ГУЛАГ, који су лутали и били туђини. Ми данас видимо да су они били потпуно у праву. Нека их је било и веома мало: ми знамо да Бог није у сили него у правди. Ми, дакле, не прихватамо ни приговор који се односи на "срп и чекић".

Срп и чекић са петокраком звездом били су стављени на пасош а не на човека. Међутим, и та радња је сасвим свесно извршавана – да би се обележила духовна територија, и да би се људи потчинили одређеним духовним силама.

Да, нанета је духовна штета. Сви ми смо, по суштини ствари – потомци оних који су примили "срп и чекић". То се, несумњиво, одразило и на наше духовно стање. Зашто би иначе постојала таква аморфност, такво одсуство иницијативе и таква равнодушност у односу на духовна питања? Нећемо као пример узимати свету Русију у којој су, као што је познато, питања религије и вере била средишња и најважнија за сваког човека. Узмимо као пример западну Европу: данас је живот у њој прожет масонском символиком. Док је западна Европа била хришћанска, ни за простог, неписменог човека, ни за представника власти нису постојала важнија питања, него што су питања вере, питања религије, питања исповедања. Данас видимо човечанство (у нашој земљи и на Западу), видимо људе који су дошли до закључка (и то масовног) да се, очигледно, може живети и без тих (духовних) питања уопште, да се она не морају чак ни познавати и да се не мора ни бити свестан њиховог постојања. То говори да је дошло до неке квалитативне, духовне промене читавих поколења, да је дошло до духовне мутације. Све је то било означено и утврђено на језику символике, њиме је одређено и усмерено, и довело је до ових плодова о којима говоримо.

Како, дакле, можемо да изразимо своју веру? Ми можемо да је изразимо само символичким језиком. Православље је уистину начин живота. Шта је начин живота православног човека? То је символичко изражавање целокупне човекове вере у његовом свакодневном животу. Ми се крстимо пре јела, молимо се, освештавамо наше домове, клањамо се иконама и све остало – да не набрајам. Ми свакодневно исповедамо Бога, не само душом него и телом. Човека освештава и препорађају Свете Тајне Цркве; Црква, међутим, означава границе Свете Тајне у видљивом свету и указује на место и време њеног савршавања, опет уз помоћ духовног језика символа. Ако се одрекнемо тога, ако кажемо "ја верујем у души" а при том одбацимо сву спољашњу символику, престаћемо да будемо православни…

Са руског: Антонина Пантелић