Христос је међу нама, драги моји читаоци!

Крај Великог поста.

Велики пост се ближи крају. Улазимо у период Страсне седмице. На почетку Великог поста напољу је још било хладно, а сада топло, земља цвета, зелени се и мирише, птице певају предускршње песме – сва творевина Божија радосно ишчекује долазак Великог и славног дана!

Покајнички период поста исто би требало да се деси и у нашим душама. Човек јури ка Богу, а Сунце Истине, Господ Исус Христос, загреје његово ледено срце, и ту клице врлина почињу да се пробијају. Резултат поста није у броју изгубљених килограма тежине, већ у промени квалитета душе. Уздржавање од јела, клањање, трезвеност само су оруђе које треба да умири наше срце, учини га милосрдним и препуним љубави.

Желимо да живимо у слави Божијој, али за то треба да радимо овде и сада. Многи се данас жале на малодушност, очај и неспремност да живе. Али погледајте Крст Господњи. Ко ту пати и за кога? Шта Христос трпи ради нас? После овога, зар се нећеш стидети свог кукавичлука? На крају крајева, ви патите за своје грехе, а Он пати због вас.

Пре свега, треба да се научимо од Спаситеља Његовој пожртвованој љубави. Оно што чинимо за друге, чинимо за самог Бога. Данас смо служили литију посвећену сећању на оне људе који су дали своје животе за тебе и мене. Још увек се носимо са последицама несреће у Чернобиљу. Када се то догодило, многи ватрогасци, пилоти хеликоптера, лекари и војно особље примили су смртоносне дозе радијације. Зар нису хтели да живе? Зар нису имали рођаке за које су били одговорни? Зар не би радије побегли са овог ужасног места? Али, ипак, испунили су своју грађанску и људску дужност. Мислим да је Господ прихватио њихов подвиг као жртву љубави и стоструко их наградио благословом Царства Свога Небеског.

Волео бих да се ових људи сетимо не само једном годишње, на дан трагедије у Чернобиљу, већ и сваки пут када се молимо за покој свих православних хришћана који су умрли од памтивека.

Превод: "Борба за веру"