Никада нисам био овако ожалошћен као сада, када чујем за ову пометњу у Црквеним законима. Молим се само да ми Бог пода да не начиним ни један корак у гневу, него да сачувам љубав која не чини што не пристоји и не надима се (1 Кор. 13, 4, 5.). Погледајте само како се људи без љубави, уздижу преко сваке људске границе. Понашају се како не пристоји, са дрскошћу, без преседана у прошлости .            

Свети Василије Велики   

Вероватно ни један православни писац који је био савременик оца Серафима није на њега утицао више од архиепископа Аверкија из Џорданвила. Отац Серафим се добро сећао архиепископа Аверкија из времена када је дошао у Сан Франциско на сахрану владике Јована и када је посетио радњу коју је водило братство. Иако га након тога никада није видео лично, отац Серафим му се увек веома дивио. Све до своје смрти, 1976. године, писао је отац Серафим: „Архиепископ Аверкије је био непресушни извор моралне и богословске подршке за наше братство.“ Чињеница је да је отац Серафим преузео модел архиепископа Аверкија као православног писца, што се види у темама списа оца Серафима, у његовом приступу и правцу чак и у стилу на неким местима.

Када се осврнемо на протекле године и видимо колико је отац Серафим себе чврсто постављао у исту раван са животним делом архиепископа Аверкија увиђамо и мудрост у савету архиепископа Јована из давне 1965. године, када је оца Серафима упутио на архиепископа Аверкија као верног водича у представљању истинског Православља кроз штампану реч. Десет година касније отац Михајло Помазански је потврдио ову процену архиепископа Јована. У једном писму отац Серафим наводи: „Питали смо оца Михајла Помазанског: „Kо је аутентични православни богословски водич за данашње време?“, а његов одговор је био: „Aрхиепископ Аверкије.““ (Писма Алексеју Јангу 4. новембар 1975. године)

Архиепископ Аверкије је био веома налик оцу Серафиму и као личност и као писац. Његово држање је сведочило о урођеној племенитости карактера и о смиреном духовном достојанству. Никада није био у журби или расејан. Никада га нисте могли затећи у неком немарном положају или расположењу. Није бринуо о томе шта људи мисле о њему и никада се није трудио да остави утисак нити да некога повреди како би показао личну снагу, мада је био сасвим свестан принципа земаљског живота и имао реалистичан став према ономе што се око њега догађало. Очигледно је био равнодушан према земним стварима. У њему се није могло видети ништа световно. Они који су архиепископа Аверкија знали када је био игуман и ректор манастира семинара Свете Тројице, сећају се његове упадљиве физичке појаве.

Био је висок са густом белом брадом, дугом косом и изузетно бујним обрвама. Његове крупне очи су изгледале као да гледају право у човекову душу и савест, и неки су говорили да их веома подсећају на очи оца Серафима. Слабо је чуо, што је недостатак који га је чувао од прљања световним разговорима. Кад год су у близини биле неке ситне препирке или бесмислене приче, намерно је искључивао слушни апарат. У храму би стајао затворeних очију у молитви. Како се сећа отац Герман, архиепископ Аверкије је био истински хришћански пастир. Није само говорио: „Учини ово, немој да радиш оно...“, већ је пружао целу слику, читаву Православну филoзофију живота, по којој су људи могли да разумеју због чега нешто треба, а нешто друго не треба да чине. Иако су архиепископ Аверкије и отац Серафим били тихе и скромене особе, писање обојице је садржавало храбро разобличавање и осуду отпадништва нешег времена.

О свом учитељу, отац Серафим је писао:
 „Виђење савременог света архиепископа Аверкија је трезвено, прецизно и у потпуности надахнуто Светим Писмом и Светим Оцима Цркве. Учио је да живимо у време апостасије-отпадништва од истинског хришћанства, када је тајна огреховљености ушла у завршну фазу припреме за човека греха - антихриста.“

Архиепископ Аверкије је, као и отац Серафим, сачинио обимно студију филозофских корена апостасије. Како је забележио отац Серафим, архиепископ Аверкије је пратио развој ове апостасије нарочито од времена схизме римске Цркве 1054. године кроз доба Хуманизма, Ренесансе и реформације Француске револуције, деветнаестовековног Материјализма и Комунизма до врхунца у Руској револуцији из 1917-е године која је уклонила последњу велику препреку за деловање тајне огреховљености и доласка антихриста. Као што видимо архиепископ Аверкије је био непосредно на линији деветнаестовековног руског пророка,светог Теофана Затворника и видео је око себе како се непогрешиво испуњавају његова пророчанства, заједно са пророчанствима његовог савременика,светог Игњатија Бријанчанинова.

Свети Теофан је прорекао пад Православног Цара и ужасне последице тога, за које је рекао да морају доћи као казна за безверје, слободоумље, неморал и светогрђе међу његовим земљацима. Када царска власт падне, говорио је свети Теофан, и народ свуда установи самопуправу републике и демократије тада ће бити места за деловање антихриста. Сатани неће бити тешко да припреми гласове за одрицање од Христа, као што је показало искуство током Француске револуције. Неће бити никога да ауторитативно прогласи забрану када се свуда установе такви режими погодни за скривање антихристових намера, тада ће се јавити антихрист.

Архиепископ Аверкије је видео да се управо ово догађа у савременом свету. Основни задатак поданика долазећег антихриста, писао је, јесте да униште стари свет са његовим идејама и предрасудама, како би на његовом месту изградили нови свет погодан да прими свог долазећег новог власника који ће заузети Христово место и дати људима на земљи оно што им Христис није дао. По речима светог Игњатија Бријанчанинова, антихрист ће бити логичан, праведан и природни исход општег моралног и духовног усмерења човечанства. Архиепископ Аверкије је, као и његов љубљени свети Јован Кронштатски, сматрао да је за православног пастира најтеже да издржи сведочење очигледног тријумфа зла у свету.

Видео је како хришћани свих различитих деноминација иду у корак са временом, несвесно сарађујући са слугама долазећег антихриста проповедањем хуманистичких, хилијастичких идеја о светском прогресу и земаљској срећи, идеја које су наизглед мотивисане хришћанском љубављу, а заправо су дубоко стране истинском Хришћанству. Природни пут сваког правог хришћанина је да носи свој крст, потврдио је архиепископ Аверкије, без чега нема хришћанства.

Архиепископ Аверкије је посебно крварио у срцу када би видео Православне вође како настоје да иду у корак са овим отпадничким трендовима ради екуменистичког напретка, доприносећи на тај начин новом хришћанству антихриста, хришћанству без Крста. Отац Герман се, из својих дана у Џорданвилу, сећао како је једном, док је радио у канцеларији семинара чуо архиепископа Аверкија како дуго корача ходником. „Његово Преосвештенство носи неки терет“, приметио је отац Владимир који је тада такође радио у канцеларији. Отац Герман, тада брат Гљеб, је изашао да провери и, прилазећи архиепископу, видео је да је дубоко замишљен. „О, брате Гљебе“, рекао је архиепископ забринуто, подигнувши поглед. „Размишљам, реч „Православан“ данас више нема смисла. Неправославље се сада скрива испод спољашње маске Православља. За оно што ми називамо Православљем треба сковати нови израз управо онако како је некада требало сковати израз Православан, а то није тако лако.“ Отац Герман се сећа и како је архиепископ Аверкије скрушено плакао док је држао проповед очајнички настојећи да Православнима, који су изгубили со, пренесе укус хришћанства које није од овога света. Сузе су се сливале низ часне образе архипастира док је без напора на лепом класичном руском језику износио дубока учења. Током раних 70-их година, када је архиепископ Аверкије већ био слаб и ближио се смрти, његови пастирски подстреци су били снажнији него икада.

Оци Серафим и Герман су се радовали када су, читајући његове чланке у „Православној Русији“ видели како овај часни јерарх говори отворено не само о очигледнм претњама за Православље од екуменизма, реновационизма и хилијазма, већ и о неким притвореним црквеним проблемима, које је само мањина, чини се, била спремна да призна, а још мање да о њима говори. Архиепископ је говорио о духовном мртвилу које се прикраде онда када почнемо да гледамо на Цркву пре свега као на земаљску организацију, као и о партијској политици која улази у црквени живот под плаштом праведне исправности.

„Истинском Православљу“, писао је, „стран је сваки мртви формализам, у њему нема слепог држања слова закона, јер је оно дух и живот“ (Јован 6, 63.) Када са спољашње и чисто формалне тачке гледишта све изгледа сасвим исправно и строго по закону не значи да је тако и у стварности.

Архиепископ Аверкија је на крају његовог живота вероватно највише болело да види како у Руској Заграничној Цркви, којој је припадао, стасава једна нова генерација православних вођа, која није састављена од смерних људи, који само желе да приме и пренесу Свето Предање, већ од опортуниста чије је ревновање мотивисано политиком силе. Он сам је 1975. године, само годину дана пре своје смрти, постао жртва ове ревности, али не по разуму (Рим. 10, 2.)

Када су га напали из странке „супер исправних“, пре свега су га критиковали због личног пријатељства са грчким владиком, Петром у Њу Јорку, кога су сматрали супарником Грка старокалендараца у Америци. Када су сазнали да је архиепископ Аверкије саслуживао са владиком Петром упутили су му једно од својих озлоглашених, отворених писама, а затим и прекинули заједницу са њим истовремено настојећи да умање његов богословски ауторитет, ширећи глас да је схоластик под западним утицајем и тако даље.

Архиепископ Аверкије је лично обавестио платинске оце о томе шта се догађало. Очигледно је био веома узнемирен дрским тоном, тако га је назвао, који се користи у Цркви. Као што је отац Серафим касније забележио: „Узнемирен нам је написао једно болно писмо, које указује колики је јаз између великих црквених стараца и млађе генерације, која није примила њихово руковођење и сада мисли да зна боље од њих. На годишњицу благосиљања братства од стране архиепископа Јована, 10. септембра 1975. године, епископ Нектарије је дошао у манастир да служи Свету Литургију, а након ње је са оцима поделио своју тугу због последњих догађаја. Епископ Нектарије се такође дивио архиепископу Аверкију до те мере да га је сматрао живим светитељем. Кампања против њега, казао је епископ Нектарије оцима, показује колико је данас уска и болна стаза истинског Православља. На Суду који ће доћи, рекао је отац Серафим, после посете владике Нектарија, бићемо сами, али имамо светле примере ових последњих великих монаха, архиепископа Аверкија и Андреја (архиепископ Новодивијевски Андреј, раније отац Адријан) и епископа Нектарија. Нека нас Бог сачува у своме истинском стаду.“

Док је још трајала кампања против архиепископа Аверкија, оци Серафим и Герман су одлучили да један број „Православне речи“ посвете њему, уз његову фотографију на насловној страни, кратак чланак оца Серафима у коме га назива „живом везом са Светим Оцима“ и један чланак самог архиепископа Аверкија под насловом „Света ревност“. „Већ годину дана планирамо да имамо владику Аверкија на насловној страни“, напоменуо је отац Серафим у то време, „али тек сада је стигао коначни подстицај. Нека мисле шта желе, ово је прави православни архипастир и богослов без икакве притворности и политике, који изравно лично страда од политике у Цркви. Сматрамо да ова насловна страна пружа утеху, то је наш дуг овом праведном човеку.“

Сасвим прикладно, надахњујући чланак архиепископа Аверкија о Светој ревности се завшавао прављењем јасне разлике између истинске православне ревности и лажне ревности која скрива личне интересе и пенушање обичних људских страсти. „Само света ревност за Бога, за Христа“, писао је архиепископ, „без икакве примесе лукавости или двосмислене препредене политике може да нас руководи у свим нашим делима и владању“. Два месеца након што је завршио издање „Православне речи“ са архиепископом Аверкијем, отац Серафим је у једном писму записао: „Чини се да нас је наша насловна страна са владиком Аверкијем поставила у извесну категорију, што је вероватно на наше добро. Осећамо на себи неку неодређену тежину, као да издржавамо удар неке битке чија линија фронта није јасна. Наша изолованост у сваком смислу нам вероватно омогућава да боље носимо овај терет тако да смо Богу захвални. Око групе „супер исправних“ постоји некакав облак који чак и трезвене људе спречава да јасно мисле и да се некако носе са ситуацијом и примили смо неколико наговештаја да старија генерација од нас очекује да, када дође време, кажемо праву реч. Нека нам Бог пода снагу“.

Архиепископ Аверкије је заправо, од братства светог Германа очекивао да каже праву реч. Као што је отац Серафим записао: „Кратко пре свога упокојења је рекао оцима „Ваш пут је исправан. Нека је благословено све што чините.“ Писао је такође оцима и благодарио им за њихову моралну подршку у, како је рекао, веома тешким временима за њега.

Оца Серафима је сведочење о Црквеном раздору над једним таквим праведним човеком какав је архиепископ Аверкије невело на дубоко духовно испитивање. Један одељак његовог летописа написан о Божићу 1975. године показује како отац Серафим настоји да разматра Црквену ситуацију уопште, трудећи се да пронађе смисао у свему и избегавајући да побегне у лака, површна решења. „Током целе године смо“, писао је, „слушали о несагласју у Цркви. У једном манастиру – Џорданвил, монаси говоре 'Ми смо овце без пастира али шта би учинили када би игуман одједном постао строг и захтеван како би произвео духовно јединство'.“ У другом манастиру - Бостон се чини да постоји духовно јединство, али је мој утисак да оно није дубоко и да је сувише посредовано мишљењима о светости игумана, о исправности манастирског богословља и погрешности свих осталих, о надмоћности Грка над Русима итд., а свуда редом у парохијама, породицама, малим групама избијају непријатељства без видљивог разлога и најбољи и најпонизнији људи бивају прогоњени. Где треба тражити узрок ове опште појаве данас. Да ли из Цркве нестају истинске вође? Или присталице ускраћују поверење онима који могу да постану вође. Догађају се, наравно, обе ствари. Љубав многих је захладнела, способност руковођења и поверења пропадају у свету који се заснива на револуционарној дрскости и самољубљу. Где је одговор? Задобити положај вође и присилити на послушност? Немогуће у садашњем свету. Понудити слепу послушност неком вођи, по могућности неком харизматику; изузетно опасан избор. Многи на овај начин следе оца Пантелејмона у Бостону и исход тога изгледа поразан и ствара несагласје и трвења. Опитовати љубав, поверење и живот у складу са Светим оцима у малом кругу у коме живимо, чини се да нема другог начина да разрешимо данашњу духовну кризу која се изражава у одсуству духовног и умног јединства. Онај ко је пронашао духовност Светих Отаца биће у јединству са осталима који су је такође пронашли. Ово је много боље него следити нешто што је тај и тај рекао, верујући да је он некако непогрешив.

Како је, међутим, тешко пронаћи духовност Светих Отаца, колико је много неслоге са онима који су једнако искрени. Или је то због тога што не тражимо довољно дуго и довољно дубоко. Нека нам Бог пода одговор на ово питање које нас тако мучи, уколико наши напори могу да помогну другима да пронађу једнодушје и једноумље у истинском Православљу, да мисле, али да пре свега остану верни истинској мисли Отаца, онда наше постојање у пустињи има смисла. Ипак, чини се да наш пут до овог јединства води кроз раздор, на пример, кроз јавно неслагање око питања у вези са блаженим Августином као православним светим оцем и светитељем. Да ли ће овај привремени раздор заиста да створи једно дубље сагласје? Нека нам Бог ово подари. Чини се да је то једина алтернатива слепом следовању линији непатристичке стране.“

Неколико месеци након што је написан наведени пасус, отац Серафим је написао писмо у којем размишља о истим питањима. „Уздишем и размишљам да ли је заиста вредно објашњавати право разумевање православља, када је тако много оних који знају боље и када су они други слаби као шпагети. Или, као што је млади Тома Андерсон једном приликом сјајно приметио: 'Уколико сви остали мисле другачије, онда ми можда стварно грешимо'. Али, онда помислим на владику Аверкија, оца Михаила Помазанског и читаву ту старију генерацију која је сада скоро нестала и дође ми да заплачем над младим свезналицама које су промашиле суштину. Но, познање долази само кроз стварно страдање, а колико је оних који су на то спремни?“

Израз Светог Григорија Богослова „страдално Православље“ је често био на уснама архиепископа Аверкија. Он се односи на две ствари – на крст који Православни хришћани морају да носе док следе Христа ка Рају и на прогон који сама вечна Истина трпи у овом палом свету. Како је архиепископ Аверкије приметио:„Онај који следи своју савест и учење Господње може на крају то скупо да плати“. И то се односи на све аспекте модерног живота, а понекад и на област религијског и црквеног живота. Архиепископ Аверкије је дубоко окусио страдално православље. Када је отац Герман посетио Џорданвил 1973. године, и питао оболелог архиепископа како је, добио је следећи одговор: „Како могу да се осећам када опада слава Православља, зло тријумфује, хришћани постају тако пуни мржње и пакости, а православни хришћани нису ништа бољи. Можда су и гори, јер им је више дато. А ко ће у овим ужасним временима устати у одбрану јадног страдалног Православља?“

У својој последњој књизи, архиепископ Аверкије је поменуо како је његова пастирска брига због духовног опустошења допринела његовој дугој и коначној болести. „Као производ свих емоционалних мука које сам трпео због онога што се данас догађа, салетело ме је, барем моји лекари тако кажу, неколико озбиљних болести које су ме умало узеле из овог привременог земаљског живота, јер нисам могао да се помирим са свиме што се дешава око мене и да томе прилазим незаинтересовано.“ Касније је закључио: „Као и свима, судиће ми непристрасни Бог, а могу да кажем само једно: све сам чинио поштено, према својој савести, не осврћући се на нечији углед.“

Коначно ослобођен свог пастирског терета архиепископ Аверкије се упокојио 31. марта/13. априла 1976. године. Током последњег дана своје болести је дремао и чули су га како говори: „Лазар је болестан“. Ово је, очигледно, била нека врста мистичног поистовећења са Христовим пријатељем у Јеванђељу, пошто се архиепископ Аверкије упокојио на дан када се Црква сећа смрти Лазареве. Сахрањен је три дана касније, уочи Лазареве суботе, дана Лазаревог Васкрснућа из гроба. Дан након архиепископовог упокојења отац Серафим је у свом летопису записао: „Братија је сазнала за смрт нашег духовног и богословског вође архиепископа Аверкија и за које смо сада остали права сирочад. Сада наступа период интерегну када није извесно да ли ће ико наставити Џорданвилску идеологију. Наше братство се сада налази у једном много одговорнијем положају. За нас постаје још важније да пренесемо истинско учење и дух Светоотачког Православља.“

Два дана касније, отац Серафим је поново писао о смрти архиепископа Аверкија: „Ово је велики, велики губитак за нас. Хвалимо Бога што смо успели да га представимо као живу везу док је још био жив уместо, као што се најчешће догађа, да чекамо да умре пре него што почнемо да га ценимо.“ Отац Герман је са архиепископом Антонијем, владиком Нектаријем и владиком Алимпијем Кливлендским одлетео у Њу Јорк на сахрану архиепископа Аверкија у манастиру Свете Тројице. Тамо је видео да архиепископ Аверкије ни у смрти није остављен на миру. Током сахране, коју је служио пријатељ архиепископа Аверкија, епископ Петар, свештеници из групе „супер исправних“ су круто стајали у олтару са прекрштеним рукама на грудима, одбијајући да учествују у служби. Обичан народ, који је волео архиепископа Аверкија је био шокиран и повређен, када је видео овакву дрскост. Ови свештеници су искористили Литургијску службу, да се не помиње сахрана једног праведника, за политичку демонстрацију. Како је отац Серафим напоменуо у једном писму: „Отац Пантелејмон Џорданвилски је, када је ово видео, рекао оцу Герману који је био присутан и опраштао се од свога Аве: 'Погледај какве монахе имамо данас. Дошли су овде да демонстрирају. Мора да је дошао крај света'.“ (Архимандрит Пантелејмон, година 1984., је био суоснивач Манастира Свете Тројице у Џорданвилу, не треба га мешати са архимандритом Пантелејмоном кога смо раније помињали из манастира Светог Преображења у Бостону). Њихово дело је својим речима укорио сам архиепископ Аверкије који је нагласио да нам је Црква дата ради спасења наших душа и ни ради чега другог. Не можемо од ње да правимо оруђе или позорницу за наше страсти и за рашчишћавање наших личних рачуна. Када се отац Герман вратио са пута донео је снимак погреба архиепископа Аверкија. Пославши снимак, Алексеју Јангу и његовој заједници у Етни, отац Серафим је писао: „Ово је наш Васкршњи поклон твојој заједници. Тако ћете имати додир са стварним духовним догађајем у нашој Цркви. Ја једва да могу ово да слушам. Једино желим да плачем. Он је био праведник, а сада смо изненада у шоку увидевши да га је само мањина ценила.“

Са земаљске тачке гледишта смрт архиепископа Аверкија изгледа као пораз. Рат сатане против свих облика праведности се наставља и врхуни у царству зла, али у Царству Небеском архиепископ Аверкије је већ победник. Живео је богоугодним животом припремајући се да буде међу светима. Његове речи које је написао само годину дана пре своје смрти друге су надахнуле да га следе: „Нека верност и побожност буду једине бакље које носимо у дубини свога срца и душе, као што је на много тајанственији начин чинио старац Симеон. Тада ћемо напуштајући овај живот бити у стању да из срца објавимо: Сад отпушташ у миру слугу Својега, Господе, по ријечи Својој јер видјеше очи моје Спасење Твоје“ (Лука 2, 29, 30.)

У срцу архиепископа Аверкија, када се упокојио, није постојало очајање или вера у одсуство Истине и Љубави. Живео је у присуству Истине и Љубави и знао је да ће Онај једнога дана победити антихриста након што он буде владао мало времена (Откр. 12, 12.) „Слуге антихристове“, писао је „ће настојати да преваре, ако буде могуће, и изабране“ (Матеј 24, 24.) Помисао на ово, међутим, не треба да нас мучи или да нас сломи, напротив како Господ сам каже: „Усправите се и подигните главе своје јер се приближава Избављење ваше“ (Лука 21, 28.)

Отац Серафим је био веома свестан чињенице да је братство са упокојењем архиепископа Аверкија задобило још једног Небеског заступника. Само два дана након што се праведни архиепископ преселио на други свет, отац Серафим је у једном писму записао: „Уздамо се у молитве владике Јована а сада и владике Аверкија на Небу.“ Отац Серафим је од тада држао фотографију архиепископа Аверкија у углу са иконама у својој келији. У новембру 1976. године, отац Серафим је добио потврду од Бога да је архиепископ Аверкије заиста на Небу са Христом и Светима Његовим. Како се отац Герман присећа: „Отац Серафим је дошао у Цркву на Јутрење и рекао ми како је диван сан уснио претходне ноћи. Видео је љубљеног архиепископа Аверкија како стоји на лепој травнатој тераси која води ка горе. Била је огромна гомила људи, као на неком окупљању. Отац Серафим је био међу њима. Архиепископ Аверкије је изгледао блиставо, био је одевен у блештаво бело као и сви остали, укључујући и ђакона који је стајао поред и оца Серафима који је био мало ниже али тачно наспрам архиепископа Аверкија. Одигравало се неко радосно прослављање. Ђакон је требало да помогне архиепископу у служењу, али није знао шта треба да поје. Отац Серафим је, међутим, знао речи и погледао је архиепископа Аверкија желећи да му саопшти да је имао праве речи. Тада му је архиепископ дао знак да треба да поје наглас. „Устаће Бог“, појао је гласно отац Серафим стих из Псалма по посебном напеву који се користи током службе за Пасху, Васкрсења Господњег, „и расуће се непријатељи Његови. Алилуја!“ (Пс. 67., 1.) Када је ово отпојао, све је поновио огроман хор са свих страна. Грмело је и ваљало се као талас надалеко и нашироко. У том часу се архиепископ Аверкије насмешио, дубоко задовољан. Почео је да се лагано уздиже машући кадионицом. А док је величанствени хор од хиљаду гласова и даље појао, отац Серафим је некако знао да је ово нова служба и да се овако велико прослављање, слично Пасхи, никада није раније служило.“ Када је отац Серафим испричао свој сан, отац Герман му је рекао да је управо тога дана празник светог Аверкија Равноапостолног први имендан архиепископа Аверкија на Небесима. Тога дана се славе и Седам младића уснулих у Ефесу чији животи изображавају опште Васкрсење, заједно са Казанском иконом Мајке Божје којом је Русија много пута била спашена од страног упада. Тако је сматрао и отац Герман, ова нова никада раније служена Служба из сна оца Серафима била је  прослављање Васкрсења Русије.

Отац Серафим није хтео да дозволи да порука архиепископа Аверкија буде угушена и заборављена. Ускоро након архиепископове смрти написао је чланак на руском језику за лист „Православна Русија“ под насловом „ Златоусти последњих времена - значај архиепископа Аверкија“*. Овде је овако одао почаст свом великом учитељу:

„Архиепископ Аверкије је био један од последњих великана Православља у двадесетом веку, не само у Руској Заграничној Цркви и не само међу Русима у расејању, већ у свом Васељенском православљу двадесетог века. Толико смо навикли на његове пламтеће и одважне речи усмерене против отпадништва нашег времена,да нисмо ни приметили да је он практично једини јерарх било које Православне Цркве, који је на било ком језику писао са таквом храброшћу и честитошћу у одбрану истине светог Православља. Заиста у наша жалосна времена имамо недостатак таквих правдољубивих људи. Али, чак иако међу нама не видимо такве заступнике Истине, његова учења остају са нама и могу нам бити светионици у све мрачнијим данима који су пред нама и које је пророковао када ће Црква морати да утекне у пустињу, као што каже књига Откривења. Свети оци сматрају да је жена обучена у сунце које је утекло у пустињу (Откр. 12.) симбол Цркве последњих времена.“

Извор: https://hristina-teodora-toma.blogspot.com/