Друга Тимотеју 3, 1–5

Гл. 3, ст. 1. Али ово знај да ће у последње дане настати тешка времена.

Али ово знај, – израз којим посведочава, – да ће несумњиво бити као и у првој посланици: Дух изричито говори (1 Тим 4, 1). Тамо је говорио о одступању од вере, а овде говори о моралној развраћености. Можда је то и разлог што тамо прихвата сведочење од Духа, а овде се задовољава својом речју. Последњи дани обично односе мисао на свршетак века; али овде се указује на последња времена уопште. Тешка времена – тегобна, у којима је тешко живети.

Апостол изображава крајњу исквареност нарави и обичаја, али пошто је са тим нераздвојно повезано умањење правде, мира и сигурности, то је у таква времена свагда тешко живети и најразвраћенијима, али нарочито онима који не живе по њиховом примеру и на њихов начин. – Постоји предрасуда да се неки дани и времена називају злим или добрим у том смислу да су сами по себи зли или добри. Свети Златоусти разобличава такво мишљење. „Апостол не осуђује дане или времена, него људе који тада буду живели. Тако и ми имамо обичај да времена називамо злим или незлим по својству дела које људи чине у њима. А одмах указује и на узрок. Корен и источник свих зала, од кога сва она потичу, јесте прекомерно самољубље”.

Ст. 2. Јер ће људи бити самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосећајни.

Самољубље је корен свих злих страсти. Оно гуши братољубље и богољубље и у живот уводи њима потпуно супротан поредак и обичаје, од којих нико нема спокоја. Али чудно је то што је оно само по себи казна. Самољубљивац чува само своје добро; али пошто сам без других не може да живи срећно, самољубац самим тим што не мари за друге, себи наноси штету или себи зло чини. Свети Златоусти разоткрива ту страну самољубља овако: „Онај ко је поробљен овом страшћу не може да пази ни на своју сопствену корист. Јер кад неко не пази на оно што се тиче добра ближњега, како ће, не марећи за корист ближњега, своје чувати? Као што онај ко има обзира према користи ближњега, преко ње саме и своју сопствену поставља у бољи положај, тако ће и онај ко је занемарује превидети и своју. Јер ако смо једни другима удови, онда спасење [добро] ближњега није само његово, него припада и осталом телу, а губитак који је претрпео ближњи не тиче се само њега, него наноси мучан бол свима. Такође – ако смо ми – здање, онда ма који његов део пострадао, опасност угрожава сво здање; а када је он (део) чврст и поуздан, онда доприноси да се и све остало чврсто држи. Тако је и у Цркви. Ниси марио за брата? Себи самом си учинио неправду. Како? Тако што због тога и твој део трпи не малу штету. Онај, који види сиромаха коме недостају најнеопходније потребе и не пружа своје руке према њему, тиме сразмерно више пострадати него да је произашла највећа могућа штета. Управо тако самољубац је највећи нељубивац [мрзитељ] самога себе; а братољубац је највећи љубивац и самога себе”.

Из самољубља исходе све страсти. За најважније или родоначелне међу њима сматрају се и јесу – гордост, користољубље и сластољубље. На овом месту Апостол врши попис првенствено плодова гордости, а од друге две помиње само родоначелнице – среброљубље и сластољубље, закључујући указивањем на однос према Богу живота устројеног по склоностима према њима и по страсним склоностима уопште.

Среброљубиви. „Указавши на корен, посебно набраја и његове изданке, од којих је први и највећи среброљубље. Јер као што је свако добро из љубави, тако је и свако зло из самољубља, супротног од љубави. Љубав је широка и посвуда се разлива, а самољубље стешњава њену ширину и усредоточава се само на себе” (Теоф., св. Злат.). Среброљубљем се обично означава тврдичлук са користољубљем [лакомство на имање, страст према стицању]. Поседовати је животна потреба. Да она не би обузела човека и да од њега не би учинила тврдицу, Бог је уложио у његово срце састрадање према онима који трпе оскудицу, које отвара ризнице добара за друге. Али када самољубље преовлада њиме, тада се састрадање према другима гаси и ризнице се затварају. Све је само њему потребно, и усмерава се према њему; други га се не тичу. Ето, то је тврдица.

Хвалисави, гордељиви. Други плод самољубља је гордост. Њена испољавања су разноврсна. На овом месту Апостол указује на њена два вида – αλαζονειαν и υπεηφανιαν. Хвалисави – αλαζονες, – охоли [уображени], „над другима се преузносе и уздижу [размећу]” (Теоф.). Гордељиви, – υπερηφανοι, – уз преузношење су и презриви, друге нимало не цене и омаловажавају их, спремни су да самовољно, ћудљиво и грубо поступају са њима.

Одавде св. Павле почиње да набраја плодове гордости. ‑– Хулници, – βλασφηµοι, – нечастиворечиви, богохулни. – „Од преузношења је презрива и самовољна надменост, а од надмености – хуљење” (нечастиворечивост, неправедна осећања према Богу, устанак против Бога (св. Злат.). Или „богохуљење од једног и другог” (Екум.). Јер, природно је да, „када зло из самољубља нараста све више, то доводи и до побуне против Бога” (Теоф.). – Свети Златоусти подробно разјашњава ову страну ствари. „Они који се преузносе над људима лако ће се преузносити и пред Богом. Тако се рађају греси; они се често узносе одоздо нагоре. Ко је пун поштовања према људима, тим више осећа страхопоштовање пред Богом. Ко је послушан слугама сличним себи, тај ће утолико пре бити покоран Владики; а ко презире слуге сличне себи, тај ће постепено доћи и до презирања Самога Бога. Нећемо презирати једни друге. То је зла наука, која нас учи да презиремо Бога, па самим тим што презиремо један другога, ми већ показујемо презир према Богу, Који нам је заповедио да се веома старамо једни о другима. Ако хоћете, објаснићу вам то на други начин, – примером. Кајин је презрео брата, и одмах је показао презир и према Богу. На који начин? Погледај како без поштовања (υβριστικως, – увредљиво, свађалачки, прекорно, грубо) одговара Богу: зар сам ја чувар брата мога? (1 Мој 4, 9). Исто је и Исав, који је презирао брата, показао презир и према Богу (Богом дана преимућства првородства сматрао је за ништа). Браћа су презирала Јосифа и показала презир и према Богу. Израиљци су презирали Мојсеја и тиме показали презир и према Богу. И Илијини синови су презирали народ и – показали презир и према Богу. – Хоћеш ли да видиш супротне примере? – Аврам је био снисходљив према синовцу и био послушан Богу, као што се види из његове послушности у вези са сином Исаком и свих његових осталих врлина. Тако исто је и Авељ, будући кротак према брату, био благочестив и према Богу. Не презиримо једни друге да не бисмо научили да презиремо и Бога. Поштујмо једни друге да бисмо се научили да поштујемо и Бога. Ко је дрзак према људима, постаје дрзак и према Богу. А кад се самољубље, среброљубље и презир удруже, шта онда још недостаје до потпуне погибије? Све се развратило и скупља се премного греховних нечистота”.

Непослушни родитељима, – απειθεις, – непокорни, који се противе. „Разметљивост и надменост уче да се устаје и против природе” (против давалаца живота – Екум.). „Хулници и непослушни родитељима: што је повезано; јер како ће онај ко хули на Бога почети да поштује родитеље?” (Теоф.).

Неблагодарни. Већ у богохуљењу и непоштовању родитеља види се неблагодарност. Јер „ како ће они који не познају благодарност према добротвору Богу, бити благодарни људима?” (Екум.). Такође, како ће бити благодаран другим људима онај ко је неблагодаран родитељима? (Теоф.). Неблагодарност је кћи гордости, која сматра да ваља само оно што се чини у њену корист. Али, она није мање ни плод среброљубља, како објашњава св. Златоусти: „А може ли среброљубац бити благодаран? Коме он може имати благодаран? Никоме. Он сваког сматра својим непријатељем, желећи да од сваког одузме све. Макар му дао сво своје имање, он ти неће изјавити никакву благодарност, него ће бити незадовољан и срдиће се што ниси имао веће богатство и ниси га учинио поседником већег. Макар га учинио владарем васељене, он ти неће изјавити благодарност него ће мислити да ништа није добио. Његова жеља је ненасита: зато је она слична жудњи својственој болести, а такве жудње су незасите. Као што онај ко страда од врућице никада не може да утоли неугасиву жеђ за пијењем воде, тако ни онај ко је обузет страшћу за стицањем богатства никада не може да засити своју жудњу. А не засићујући се никада, он ти неће бити ни благодаран, ма колико му давао. Био би благодаран ономе ко би му дао онолико колико он жели. – Али то нико не може да учини, јер је његова жеља неизмерна. Зато он и не може да буде благодаран било коме. Нема човека толико неблагодарног као што је среброљубац, и толико безосећајног, као што је користољубац”.

Непобожни, – ανοσιοι – непреподобни [безбожни], или недостојни [недолични], не онакви какви треба да буду по свом звању, друштвеном положају, имовинском стању и служби, – „остављају на страну преподобије, или оно што је долично и обавезно за њих” (Теоф.).

Ст. 3. Безосећајни, – αστοργοι, – којима је туђа чак и љубав према својим сродницима, „који су чак и својима недрузи” (Екум.).

Непомирљиви [дрски, охоли, уходе], клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви.

Непомирљиви, – ασπονδοι, – никакве договоре не прихватају ради престанка несугласице и раздора, –растају се једном заувек и одбијају свако помирење, – не излази им на очи [не долази им] јер те неће примити.

Следеће речи: дрски, охоли, уходе – наши тумачи, међутим, изостављају.

Клеветници, – διαβολοι, – то јест „они који неумесно мисле и говоре о другима рђаво. То су они који, не видећи у себи ничег доброг, неку утеху за себе налазе у ружењу других, да би пољуљали добро мишљење о њима, али будући да говоре о другима напамет [како било], онда се варају и греше, – и зато су заиста клеветници” (св. Злат., Теоф.).

Неуздржљиви, – „и у језику, и у трбуху, и у свему другом” (св. Злат.).

Сурови, – ανηµεροι, –, осорни и необуздани, у погледу, речима и покретима. „Отуда зверство, отуда свирепост, – када је неко среброљубив, када је неко самољубив, неблагодаран и неуздржљив” (св. Злат.). „Видиш каквима их чини самољубље и среброљубље? Зверима уместо људи” (Теоф.).

Недоброљубиви, – αφιλαγαθοι, – непријатељи сваког добра” (Теоф.), или сваког доброг и благољубивог човека.

Ст. 4. Издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви.

Издајници – προδοται, – „издајници [изневеритељи] пријатељства” (св. Злат.), – или другарства” (Екум.), не ради општег добра, него ради својих личних интереса, на зло другима.

Напрасити, – προπετεις, – „који немају у себи ничег темељног” (св. Злат.), – „неодлучни, непостојани” (Теоф.), – „ неразборити” (Екум.): врзмају се тамо-амо или ломе као медведи, – самоуверено хитри и одлучни у делању.

Надувени, – τετυφωµενοι, – „пуни уображености, надмености и високоумља” (Теоф., Екум.), – надувени, мислећи о себи много, иако немају ничег достојног велике пажње.

Више сластољубиви него богољубиви. – Сластољубиви, – φιληδονοι, – који живе ради свог сопственог задовољства; у чему неко воли да налази задовољство, то и чини. То је најварљивији пород самољубља и најшире се примењује: зато је он лаком на плотске сласти, али, иако је то првенствено, такав је и у погледу душевних, па чак и духовних сласти.

Више ... него богољубиви. Сластољубац, навикао да ужива у сластима, више ништа друго не цени, ни закон, ни правду, ни страх Божији, и за сласт је спреман све да прода. Зато чак и у Божанским стварима (ићи у Цркву), не љуби Бога, него сласт коју пружају или обећавају Божански поредак и закони. „Више ... него богољубиви. Другачије и не може бити; јер тамо где је љубав у сластима овога света, нема места жељи за Божанским” (Теоф.). „Žудњу за Божанственим они су заменили срамотољубљем” (Екум.).

Ст. 5. Који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли.

Без обзира на то што су такви по склоностима и осећањима срца, они се споља уздржавају да се показују као такви, него, напротив, настоје да се држе свог спољашњег поретка благочестивог хришћанског живота, у коме више не могу да одступају од њега а да не покажу упадљиво своју безбожност. Зато је претварање [лицемерје] неизбежна последица страсти које су овладале људима, који се, при свему томе, налазе међу љубитељима побожности и друже са њима. Али у свом кругу они обично не поступају лицемерно, него отворено хуле на све што је Божанско и ругају се свему светом. Наши тумачи, разумевајући под побожношћу веру, пишу овако о томе. Екуменије: „Ако је судити о њима по ономе што говоре, они су побожни, а ако је судити по ономе што чине, они се показују и разобличавају речима супротним њиховим.” Теофилакт; „Они само узимају изглед побожности и претварају се, а делима је одбацују. Запази да је сила побожности, или као да су њени нерви, – у делима. Зато је праведно речено да је она без дела мртва”. Свети Златоусти: „Речју: изглед [обличје], Апостол овде изражава нешто бездушно и мртво, спољашњост, привид, лицемерје. Вера без дела је само спољашњи изглед без силе. Као што је тело, лепо и у процвату, али без снаге, слично насликаном лику, таква је и права вера без дела. Замислимо да неки среброљубац, издајник или напрасит човек држи праву веру; каква је корист од тога ако се он не одликује ничим што приличи Хришћанину, ако не чини ништа од оног што је својствено побожности, него превазилази незнабошце својом безбожношћу и служи као зараза за своје ближње и повод за хулу на Бога, – ако срамоти учење својим делима?”

Цео овај одељак о злоћудности која ће се открити, блажени Теодорит закључује овако: „Садашњост је, мислим, време предсказано од Апостола, јер наш живот је испуњен овим злим стварима, и заодевајући се у спољашњи изглед побожности, делима приготовљујемо из себе кумир [идол] лукавства: уместо богољубивих постали смо среброљубиви и омиле нам ропство страстима; једном речју, у нама се може наћи и све остало што је предсказао Божански Апостол.” Не може се порицати да је овакав навод за наше време још умеснији.

Ст. 5 – наставак. И клони се ових. – И... ових, то јест клони се како оних који другачије уче и свадљивих [препирача], тако и оних злоћудних. Или овако: клони се и оних лицемера, а о овима, злоћуднима, ни говорити не треба. „Но ако људи буду такви у последње дане, како онда он говори: и клони се ових? – Вероватно је и тада понегде било таквих; иако не у већој мери, ипак их је било” (св. Злат.). Или говори у овом смислу: ако се појаве. Треба претпоставити да ће, по Апостолу, св. Тимотеј доживети последње дане на које је указано, – да ће они почети по смрти св. Павла, а да ће их св. Тимотеј сам видети и ово му је заповест за ту прилику: клони се таквих (Екум., Теоф.). – Али, при том имали на уму једно или друго, оно што је овде наведено сасвим је природно за времена и лица која долазе. Свети Златоусти и казује: „Несумњиво је да преко Тимотеја Апостол поучава све верне да се удаље од таквих људи.” Све, не само савременике св. Тимотеја, него још више „оне који буду живели после њега” (Екум.). /.../

Друга Тимотеју 4, 3–4

Ст. 3 и 4. Јер ће доћи време када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима; и одвратиће уши од истине, а окренути се бајкама.

Овим речима Апостол саветује да (верни) журе са учењем истине да би је заволели и да би се везали за њу, и да би због ове љубави и свезаности заувек били њој верни, одвраћајући уши од свакојаких другачијих учења. „Пре него што збаце са свог врата јарам послушности истини, привуци све њих. Док међу твојим духовним чедима има таквих које треба учити, убеђивати и покарати истином, учини сваки напор да би ово постигао. Са овим циљем је горе и речено: настој у време и невреме” (св. Злат. и Теод.). „Научи их покорности истини пре него што одступе од ње” (Екум.).

Јер ће доћи време када здраве науке неће подносити. Сада они још увек слушају и радо прихватају и учење и уразумљивање; а после то више нећеш наћи у њима. „Свети Апостол пророкује и, предвиђајући то у будућности, заповеда да се духовна чеда сваким старањем и трудом неуморно поучавају истини и врлини да би, будући поучени у вери и обучени у добрим делима, у време које долази, када неки почну да се удаљавају и одступају од истине у заблуду, остали непоколебиви” (Амвр.).

Апостол не указује зашто ће се тако догодити, али, по смислу напред реченог, може се сматрати да ће узрок томе бити неизвршење одређене заповести – да се истрајно учи, – ћутање пастира и немар за проповедање истине и поучавање духовних чеда. Ако пастири не поучавају, духовна чеда остају у незнању здравог учења; ако не уразумљују грешнике, ови остају окорели у својој порочности. Остајући у незнању истине, они накупљају празне мисли и свакојаке бесмислице, од чега отупљују за разумевање истине. Окоревајући у порочности, постају неспособни да примају уразумљивања и обличавања. Зато и треба журити и здравим учењем их просветлити и научити врлинама пре него што отупе за примање оног првог, и не постану тврдоглави за покорност овом другом. Јер када дођу до тога, тада ће већ бити касно прихватати се тога, – неће више слушати.

Али, пошто не треба да остају без знања и правила, шта ће учинити? – Него ће по својим жељама окупити себи учитеље. То значи такве учитеље који ће их остављати да мудрују како им се свиђа и да живе како хоће. Достојно је пажње да ће окупити себи, – Јелин. επισωρευσουσι, – окупиће цело мноштво или гомилу учитеља, и при том ће их сами окупити, при чему ће, наравно, бити прихватани само они угодни, а неугодни ће бити одбачени. И испада да ће ти учитељи зависити од ученика и да неће учити по свом, него по њиховом програму. „Ништа не може бити изражајније од ове речи: επισωρευσουσι; она означава несређену [распуштену] гомилу учитеља, који ће при том бити рукополагани [бирани и потврђивани у свом чину] од ученика” (св. Злат.). „Али, приликом тог избора ови неће поступати по здравом разуму, него ће бирати такве који ће почети да повлађују њиховим жељама, и само ће оно што им је угодно и говорити и чинити” (Теоф.).

Да их чешу по ушима. Поступаће тако зато што су навикли да свагда чују само оно што пријатно голица уши. То указује и на красноречивост, али више на ласкање, или прилагођавање укусу слушалаца. Само прикладне за то ће бирати, – „проналазећи за себе људе који би говорили оно што их задовољава и што ласка њиховом слуху” (св. Злат.).

И одвратиће уши од истине, а окренути се бајкама. Будући да су такви, они више не могу имати жељу да чују истину, која их и без обличавања разобличава. Зато су се одвратили од ње, а окренули се бајкама, – учењима занесењачким, која, заокупљајући уобразиљу привлачним фантазијама, остављају савест у спокојству, не будећи је и не узнемиравајући захтевом за исправљање онога што је неисправно у мишљењу и живљењу. „Видиш ли? Они неће падати у заблуду из незнања, него својевољно и свесно. Сами ће одвраћати уши од истине, сами ће се окренути бајкама” (Теоф.). Окренути се, – εχτραπησονται, – скренуће сами са правог пута [одступити], хотимице [свесно].

Поводом овога Амвросије пише: „Такви ће бити они који зажеле да буду поучавани по свом нахођењу. Од учитеља строгих и верних истини окренуће се онима који ће их учити ономе што им је срцу мило чути. Истина ће за њих постати горка и они ће, остављајући њено здраво учење, почети да се занимају за басне. Неће им бити по вољи да њихова рђава дела буду обличавана; зато ће пожелети учитеље који ће угађати њиховим наравима и навикама. Žеле да их чешу по ушима иштући да, под именом правог учења, чују бајке празне, али пријатне.”

Свети Златоусти примећује на ово: „Свети Апостол предсказује ово не зато да би се његов ученик предао унинију [очајању], него да би то мужаствено подносио када се догоди. Слично је и Христос говорио: предаваће вас судовима, и по синагогама својим тући ће вас, и пред старешине и цареве изводиће вас мене ради (Мт 10, 17). Тако и на другом месту бл. Апостол говори: Јер ја знам то да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци који не штеде стада (Д. ап. 20, 29). Он је то говорио зато да би они били будни и да би ваљано користили садашње време.”

Прва Тимотеју 4, 1–2

4, 1. А Дух изричито говори да ће у последња времена одступити неки од вере слушајући духове преваре и науке демонске.

У овом стиху опредељује се духовна страна лажних учитеља, то јест одакле они позајмљују своје лажно учење, а у следећем, – морална (страна), то јест какви су они у погледу своје савести. Иако је крајње разлобличавајуће, и једно и друго ипак може да се односи на све лажне учитеље, са ретким изузецима. Дух, који изричито [јасно] говори, је Дух Свети који пребива у Апостолима и преизобилно их испуњава светим даровима Својим, напомињући им шта је било и предсказујући им шта ће бити, – све у погледу царства Божијег. Он је и светом Павлу открио шта ће се десити после овога, а свети Павле је просудио да оно што му је Свети Дух открио треба да саопшти вернима. Речи: Дух говори, „подједнако су богодоличне као и изрази (пророчански): ово говори Господ, – и: ово говори Бог Саваот” (Теод.). „Апостол не прећуткује о будућности откривеној Духом Светим за назидање и упозорење цркава, да би цркве, унапред обавештене о томе, брижљиво пазиле да их таки људи не изиграју” (Амвр.).

Коме Дух говори, – св. Павлу, или свуда по црквама? Било је случајева да је оно што дух говори обзнањивано по црквама Божијим и да је то Апостол већ чуо од цркава. Такво је било сведочанство Духа о сужањству које је очекивало Апостола у Јерусалиму, о коме је Апостол чуо и рекао: не знам шта ће ми се догодити (Д. ап. 20, 22–23, 21, 11). Али било је случајева када је Дух изричито говорио самом Апостолу. – Тако му је Он забранио да говори реч у Азији, и није му допустио да иде у Витинију (Д. ап. 16, 6–7). У овом случају може се сматрати за могуће и једно и друго: ова реч се проносила и по црквама, а св. Павле ју је чуо и од Духа Светога. А чуо је (да говори) изричито (јасно), ρµτως, – разговетном [јасном] речју изражен глагол. Како? Он је могао и у ушима да одјекне, и да се непосредно у уму и срцу упечати, али да буде одређен и речју. А такву реч, – ρµτως, –Апостол је додао да би дао на знање да је сведочанство Духа о овоме „очигледно, јасно, беспоговорно, тако да уопште не остаје места сумњи” (св. Злат.).

Дакле, несумњиво знајте, говори, да ће у последња времена одступити неки од вере. – Последња времена нису она која ће бити пред свршетак века и Други Христов долазак, – него она која ће бити после нас, – следећа. Одступити значи управо: да ће оставити Христову веру и постати нехришћани, као Јулијан Одступник. Али, судећи по ниже указаним појавама долазећег лажног учења, може се сматрати да ће то бити одступање од чистоте хришћанске вере. Лажно учење ће се заметнути међу Хришћанима и из хришћанских начела, погрешно схваћених и криво протумачених човечанским празним мудровањем мимо гласа Цркве. И лажни учитељи и они које буду завели сматраће себе Хришћанима, па чак и најсавршенијим од Хришћана, како се то показало касније.

Али они који ће одступити биће и сами лажни учитељи, или ће лажни учитељи бити нарочито они чије су карактеристике описане ниже, а овде се говори само о онима који ће бити заведени њиховим лажним учењем? – Одступити: отворено указује на оне који ће одступити заведени од других; али у објашњењу како ће одступити немогуће је не видети опис начина на који ће одступити и сами заводитељи на одступништво. Биће и једно и друго. Код једних, празноумних, заметнуће се лажно учење, а они који су због њега отпали од јединства вере, и тиме од једног тела Цркве, завешће и одвући друге, колебљиве у вери. То је св. Павле предсказао Ефесцима далеко пре, у речи коју је држао њиховим презвитерима, опраштајући се са њима у Милету: Ући ће међу вас грабљиви вуци који не штеде стада; и између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом (Д. ап. 20, 29–30). Блажени Теодорит пише: „Апостол је показао да ће неки, који су се испрва присајединили црквеном телу, касније постати учитељи лажи. Јер то значе речи: одступиће неки од вере слушајући духове преваре.” И св. Златоусти говори: „Наступиће време, вели Апостол, када ће они који су постали причасници вере, почети да поступају достојно осуди, дајући погубне савете не само у погледу хране, него и у погледу брака, и свега томе сличног”.

Слушајући духове преваре. Ето како ће се зачети лажно учење и какво ће бити порекло одступништва! Две силе ће мамити на одступништво: духови преваре и науке демонске; једна – изнутра, а друга споља. Неки ће почети да слушају духове преваре, да прихватају лажна схватања, да их признају истинитим, и да одступају од вере која објављује истину о лажним схватањима и уверењима која су прихватили. Видивом одступању од вере, израженом у отпадању од Цркве, претходи унутрашње отпадање од ње које проистиче од саглашавања са саветима [наговарањима] духова преваре који нису у складу са вером. Духови преваре – то су нечисте силе, слуге оца лажи, демони или бесови [злодуси]. Они су названи варљивим зато што наводе на лаж преваром, прелашћу, обманом. Прикривају лаж привидом истине и заводе. Али како – непосредно сами, или преко других људи? – Апостол то не разликује, него показује само откуда лаж. Слушаће, вели, духове преваре, и одступиће од вере. Може се овако претпоставити: запазивши лица, лакомија на новине, духови лажи ће их изнутра скренути с пута истине ка одступништву, а затим ће, уз њихову помоћ, и друге почети да заводе и споља, проповедањем њиховог лажног учења, и изнутра, прелашћивањем у помислима. Како ни завођења ових последњих, или њиховог коначног пристанка на лаж не може бити без унутрашњег утицаја духова преваре, то Апостол ово унапред и износи на видело као почетни узрок отпадања од истинске вере у лаж. Ту бива исто што и приликом пада у грех. У грех вуку и примери других и нека сопствена хтења, али само завођење и пад не могу бити без учешћа нечистих сила. Оне помућују ум и варљивим прелестима окружују грех, а воља пристаје на грех. За овим унутрашњим падом већ следи и спољашњи. Тако и у отпадању од вере, – потпуном или само у неким тачкама, – учествују и сопствене побуде, и речи других, али коначна сагласност на прихватање лажи и повођење за њом не може проћи без помућивања од духова лажи који, прикривајући лаж обмањујућим привидом истине, грабе [отимају, изнуђују] тај пристанак на њу (лаж). То апостол изражава и речима: слушајући духове преваре.

Наукама демонским Апостол је назвао начин гледања на хришћанство који се ствара изнутра под дејством духова преваре и који затим, заодевајући се у одговарајуће изразе, бива у оптицају међу људима у виду неког посебног учења, као саблазан и склоност ка одступању од истине у лаж. У свести верујућих нечисти духови нападају испрва неку посебну страну вере, у којој им је лакше да представе привидну неуверљивост истине и варљиву основаност њој супротне лажи. Кад успеју у томе, уче како да се по духу те лажи престроји и сво хришћанско учење. Када то обаве и формирано гледиште добије свој израз и устројство, – лажно учење је готово. После тога нечисти духови распаљују своје ученике ревношћу тобоже по истини Божијој и ови незадрживо стреме да распрострањују лажно учење које су им духови преваре усадили. Они који га слушају послушни су демонском учењу јер је оно од њих (демона) започело. При том ни они, зли духови, не дремају, него журе да без околишења саблажњиво утичу на душу у коју им улаз отвара пажња посвећена њиховом лажном учењу. Тако други посленик (науке демонске) заводи верујуће на одступање од вере. Како је неугодно порекло лажног учења и ревности лажних учитеља! „Слушајући демоне, пише Теофилакт, лажни учитељи су налазили недостатке у неким јелима и нису одобравали брак. Међутим, Апостол под тим разуме и све друге јереси; јер све оне су од прелести духова лажи и науке демонске.” А Амвросије наводи зашто: „Шта боље може бити унапред речено о лажним учитељима и лажном учењу што би верне побудило да их избегавају или више осуђују, него ако њихово гледиште назову прелешћу и њихово учење демонским? После овога, кад чује реч противну истини, свако ће већ знати да је то учење измишљено од демона, као што је Дух Свети предсказао преко Апостола.” – И у томе ће, разуме се, имати најјачу побуду да одвраћа од њега своје уши.

Ст. 2. У лицемерју лажљиваца, чија је савест спаљена.

Како распространитељи демонских учења успевају да одвлаче људе за собом? – Лицемерјем. Узимају изглед људи некако особених, који су појмили сву премудрост и одевају се у маску светости, – и тиме, придобивши наклоност слушалаца, чине то да ови радо пију отров њиховог лажног учења и бивају заведени. То је Апостол изразио речима: у лицемерју лажљиваца. Свети Павле их је назвао лажљивцима зато што су у њиховом учењу, као лажном, само речи и речи, и нема ничег што одговара стварности, као ни у привиђењима. Затим, будући да лаж не може да одржава одговарајуће [долично] напрезање моралне снаге, ови лажљивци, наравно, повлађују себи у многоме, па чак и у стварима које им, као недоличне, забрањује њихово учење, – што ипак не могу да чине јавно, јер би то подривало њихов учитељски углед и само учење. Отуда њихово неизбежно лицемерје или брига да изгледају свети и непорочни, водећи живот који није свет и непорочан. То је једна страна лицемерја. Њој се, можемо рећи, неизбежно присаједињује и друга, наиме: када чине дела противна учењу, тада у души оних који га проповедају ослабљује или сасвим ишчезава увереност у основаност самога учења, и они тада постају проповедници без убеђења или лицемерни учитељи. Ову страну нарочито истичу наши тумачи ових Апостолових речи. „У лицемерју, пише Екуменије значи: у спретности и лукавој препредености, којом се, иако знају да су догмати које су припремили лажни, довијају да своје лажне речи представе као истину”. Такође код Теофилакта: „То што лажно казују, не чине из незнања, него, знајући да је лажно, притворно уче томе као да је истинито” (из св. Злат.). Блажени Теодорит то оцењује уопштеније: „Ставивши на себе име Хришћана, уче сасвим противно.

Свети апостол Павле подсећа на такво лицемерје ради спречавања будућих одступања од вере. Јер ништа не одвраћа од учитеља као увиђање лицемерја у њима.

Чија је савест спаљена. Лицемерје се и споља донекле види, а спаљена савест је сасвим унутрашња ствар. Само се у својој крајњој мери оно показује као нека дрска бестидност којом неко покушава да постигне циљеве за које је свестан да су зли. Да би спречио завођење њиховим учењем Апостол је, између осталог, и овом мишљу учинио упозоравајућу опомену о овој карактеристичној особини лажних учитеља,: ако приметиш лицемерје, пажљиво га размотри и увидећеш оне чија је савест спаљена. Сама савест никада не не бива сасвим спаљена, али душа може доћи до такве неосетљивости за њене савете и обличавања, да се може учинити да савести нема, да је спаљена. Апостолу се чини да лажни учитељи не живе сагласно учењу и да реч којом поучавају није сагласна њиховом убеђењу. Његова савест није могла то да остави без обличавања, и, разуме се, – обличавала их је. Ако сада, без обзира на то, настављају да стално живе и делају у том истом духу, онда је очигледно да су своју савест већ угушили или су постали глуви за њене савете, – као да им је савест спаљена. Блажени Теодорит пише: „Апостол их је назвао онима чија је савест спаљена, показујући њихову крајњу несавесност; Зато што ижежено место, умртвивши се, губи пређашњу осетљивост.”

Спаљеност савести можемо схватити као опрљивање, или тачније жигосање савести. За то повод даје јелинско: κεκαυστηριασµενων. Καυστηριαζειν значи жигосати [нагорети, усијати] знак [жиг]. На истоку власници утискују знаке на животиње [жигошу их], и по њима и они сами и други препознају да су то њихове животиње. Сличне знаке на челу сазнања лажних учитеља утискује и савест, тако да они који имају очи да виде – виде и познају да они припадају онима који су виновни и достојни осуде овде и спремни за осуду тамо, на суду Божијем, – да носе осуду сами у себи. Блажени Теофилакт пише: „Будући да су знали за многе своје нечистоте, њихова савест је имала утиснуте знаке [жигове] њиховог нечистог живота” (исто и код Екум.). Ово објашњава Амвросије: „Као што стављање жига повређује кожу и упечаћује знак, тако и савест обележава лажне учитеље за пропаст, због њихове лажљивости, по којој они лукаво једно држе у уму, а друго изражавају речима. Апостол даје на знање да такви не могу да се измене на боље да би се спасли: јер као што жиг (на животињама) не може да се измени, тако ни њихова душа не може да се исправи. Ништа није горе од лицемерја.”...

Наставиће се...