УВОД

Драга браћо и сестре, нудимо вам ризницу драгоцених поука нашег богомољства (не новотарства), коју је, пре рата, са благословом Владике Николаја, објавио судија Јован Сарачевић, потоњи владика Руске Заграичне Цркве Сава Едмонтонски, Николајев духовни син и писац двотомног зборника о Светом Јовану Шангајском, који му је био најбољи пријатељ. У овим питањима и одговорима дато је све паметно и побожно што је потребно и данашњем човеку. Читајте и примењујте!

ПИТАЊА И ОДГОВОРИ

Питање 1. Може ли човек од добра да не ваља, као што кажу људи?

Одговор: Ово је народна изрека, а није неко јеванђелско или верско правило. Не треба је буквално схватити, већ у преносном смислу. Њоме се хоће само да истакне велика доброта некога, наиме, да је толико добар, да нема куд више. То би био смисао тих речи.

Али ако се буквално ова изрека узме, онако како гласи, онда је она са хришћанског гледишта погрешна. Јер хришћанин је дужан да чини добра дела не очекујући за исто плату и награду од људи на земљи. А човек у кога није продрло и освојило га хришћанско схватање, ово не може да разуме и схвати. Јер хришћанин је, на пример, обавезан по речи самог Спаситеља, да воли и непријатеље своје (Мт. 5,43), дакле оне који му зло чине. Нехристијанизиран човек питаће се: како може тај да воли свога непријатеља, а овај му зло чини?! Та он ради против самог себе, против својих властитих (земаљских) интереса. Он је толико добар, предобар, да од добра не ваља. Не ваља за себе и можда своју породицу у смислу непосредних земаљских интереса искључујући интересе наде вечног живота. Тако ово гледиште: да човек од добра не ваља, схваћено у буквалном смислу, резултат је човековог егоизма и ниског духовног стања, те са хришћанског гледишта погрешно. Према овоме човек не може од добра да не ваља, већ само од зла.

Питање 2. Да ли се свако и најмање добро прима и бележи, као што се свако зло бележи и прима?

Одговор: Христос је казао: Ако ко напоји једнога од овијех малијех само чашом студене воде у име ученичко, заиста вам кажем неће му плата пропасти (Мат. 10, 42). А на другом месту: Ко погледа на жену са жељом већ је учинио прељубу у срцу своме (Мат. 5,27).

Дакле, ево одговора на горње питање. Из ових Божанских Христових речи видимо да се суди и за помисли, које су прешле у жељу, а не само за речи и дела човекова. Јер у човеку ђаво убацује прљаве греховне помисли, да би навео човека да их прими (жељом) и да их спроведе и у дело. И ако човек стражи над собом (а Христос је заповедио: стражите и молите се Богу да не паднете у напаст), он ће приметити ово нечисто мисаоно убацивање, прибећи ће молитви и с помоћу Божјом отераће све ово из свога ума, те за ове и овакве мисли неће одговарати, биће чист од греха. Али ако човек не стражи, он се неприметно подаје нечистим мислима, и онда оне из ума дејством ђаволским продру у срце, пређу у жељу, и тад човек чини грех помислима жељом, за који је одговоран пред Богом.

Тако исто бива и са добрим мислима само с том разликом што добре мисли долазе од Бога и анђела Божијих, а ђаво се труди да их прогна из човека, или ако то не може да их паралише разним греховним помислима (нпр. славољубља), те да се чисте не оваплоте у жеље и дела добра. Тако се у човеку бори зло и добро, и према речима Св. Марка Исповедника, час смртни пресудиће у чему се човек затекне и шта превагне: зло или добро, по томе ће му се и судити.

Питање 3. Да ли је свакоме човеку на земљи одређено како да проведе земаљски живот - у добру или злу?

Одговор: Бог је све људе предодредио за добро и Он хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине (1. Тимот. 2,4). Али по човековој слободној вољи, човек има слободно опредељење да чини оно што хоће: добро или зло. Ако се определи да чини добро, у томе га даље потпомаже благодат Божија и анђео хранитељ; ако се пак определи да зло чини, у томе га помаже и утврђује ђаво. У том смислу и пише апостол Павле: И као што не мараху да познаду Бога, зато их Бог предаде у покварен ум, да чине што не ваља (Рим. 1, 28).

Према овоме није човеку одређено да проведе живот на земљи или у добру или у злу, већ је сваки човек предодређен за добро, али по својој слободној вољи чини оно што хоће: добро или зло. Зато је свако ковач своје среће или пропасти.

Питање 4. Да ли је грех кад неко има одвише па му пропада, а сам да употреби не може, а другом неће добро да учини?

Одговор: По речима Св. Василија Великог грешан је сваки хришћанин пред Богом, који своје имање изнад својих потреба не употребљава на добра дела.

И апостол Павле о сличној ситуацији говори: да у садашње време ваш сувишак буде за њихов недостатак, да њихов сувишак буде за ваш недостатак;да буде једнакост.

Као што је писано: ко је много скупио није му претекло, и ко је мање скупио није му недостало (2. Кор. 8,14-15).

Питање 5. Да ли је мушкима одређено с којом да се ожене и женскима за кога да се удају; или то зависи од своје воље или пак где људи (проводаџије) кажу, упуте?

Одговор: Према учењу Православне Цркве постоји само промисао Божија, а судбина не постоји. Божији промисао простире се и на верне и на неверне. Неверним само за опште потребе, а верним за све уопште. Зато за чим ко тежи оно му се и даје. Бог попушта свакоме да чини оно што жели, јер би се у противном нарушавала слободна воља човекова, јер Бог стварајући човека са слободном вољом хтео је човека да подигне на већи степен од обичних ствари, животиње или роба.

Тако и у питању женидбе и удадбе долази до изражаја тежња човекова изражена у његовој слободној вољи и духовном стању. Човек има разум и слободну вољу и помоћу тога врши избор свога будућег брачног друга. Ако разум његов није грехом потамнео и слободна воља раслабљена, он ће учинити за себе бољи избор; ако је пак ово друго случај, он ће то чинити под утицајем страсти, наговору људи, те ће се свачим другим и руководити а не само здравим разумом и слободном вољом.

Правилан избор брачних партнера, мислим, да је од великог значаја, те по овом питању проговорићемо нешто опширније.

Опажа се да је после рата код нас огромно нарастао број брачних парница. И будући да је брак основ породице, а ова камен темељац друштва и државе, то се ова појава јавља као једно социјално и морално зло које треба лечити. Није потребно доказивати колико штете наносе породици пољуљани брачни односи супружански, колико њима самим доносе горких часова, а у појединим случајевима до убиства и самоубиства, а деца се излажу запу-штености, беди и злопаћењу.

Због тога се намеће питање: откуда ово? Могло би се рећи, да су то последице рата. Можда и рат у овоме има свога утицаја, али изгледа да су узроци дубљи и директнији.

У свету је преовладало материјалистичко схватање света и живота, па се и на брак почело гледати кроз ту призму. У већини случајева брак се закључује из материјалистичких побуда. Новац, материјалне вредности и друштвени положај заузимају прво место, а личност добија другостепени значај. Другим речима, брак постаје трговачки посао пошто се закључује из користољубља, да би се (како се мисли) срећније и удобније живело. Али ово учини да се жртвују материјалној духовне и интелектуалне вредности. Но како је човечије биће састављено од два елемента: физичког (тела) и духовног (душе, интелекта), и како је овај духовни елеменат главнији од физичког, јер њиме господари и бесмртан је, то је логично да је нужна хармонија, подударност између њих код брачних партнера. Нема ли тога, нема ни среће у браку, јер код супружника наступа духовно размимоилажење и нетрпељивост, што на крају руинира брак. А кад се при закључењу брака гледа на материјалну страну првенствено као главну, природно је да се мора занемарити духовна страна, те она не дође до потребне и пажљиве оцене, те се лако превиди.

Поред овога у већини случајева у брак ступају брачни кандидати, који се духовно довољно не познају. Обично се главна пажња поклања спољашњости физичког тела, а на унутрашњу страну људског бића, духовне вредности, мало се или нимало гледа и пажња поклања, мада постоје две врсте лепоте: духовна - лепота душе, и физичка - лепота тела. Многи се заустављају и остају само на физичкој и њеним атрибутима, те кад се њихов укус у томе нашао задовољен као природна последица из тога се развија телесна љубав, која није трајног карактера. И обично се чује да су се неки узели из љубави, па после између њих „крв и нож”. Зашто то? Зато што су они били просто заслепљени физичком страном људског бића, те нису могли да се довољно духовно разгледају и упознају, а кад им се за ово у браку дала прилика, тад се показало, да између њих постоји дисхармонија, која рађа нетрпељивост и отуд је разумљиво што наступа поремећај брачних односа. За брачну везу потребна је сагласност карактера, осећања, интелекта. Ово је прво и главно, а на друго место долази све остало. Према овоме и физичка лепота тела добија другоразредни значај. Физичка лепота, истина, у први мах јесте велика привлачна снага, али она временом ишчезава. Оно што ти је лепо данас биће ти обично сутра, док лепота и доброта душе, изражена у најобичнијим цртама, биће вечито мила. Тако се душевна лепота не брише као телесна. Духовна лепота је трајна, она се вечито подмлађује и улепшава. И жена духовне лепоте исто се тако допада и после тридесет година баш као и пре венчања. Али племенити људи гледају на духовну лепоту, а сладострасни на телесну.

Истина, није лака ствар наћи добру жену, а кад се нађе има се велика добит, јер је жена главни чинилац у породици, пошто под њеним руководством стоји добрим делом васпитање деце и вођење домаћинства.

Стара је и освештана истина, да добра књига и добра жена исправи многе погрешке; али рђава жена и рђава књига поквари многа срца.

Француски писац Шамфор жене је поделио у три категорије: на оне, које себе цене по лепоти; на оне које себе цене по положају, и на оне које себе цене по способности своје душе. Прве припадају своме полу; друге су испод свога пола, а треће су изнад свога пола.

Нека свака жена себе разгледа којој категорији припада и нека сваки мушкарац неожењен застане и помисли из које ће категорије узети себи сапутника у животу. Од срећног избора зависи у већини и срећа у браку, јер ни овде, као и у осталом, нема судбине, већ све зависи од човекове слободне воље, духовног стања и правилног схватања.

Питање 6. Да ли је сваком човеку на земљи одређено: да ли ће бити богат или сиромах, или како је коме од старих остало, или како ко уме и може?

Одговор:. Св. Петар Дамаскин пише о општим и посебним даровима Божијим, па вели: „општи су дарови четири стихије, и све што од њих бива, као и сва дивна и страшна дела Божија, изложена у Божанственом Писму. А посебни су они, које Бог даје сваком човеку понаособ: било богатство ради милостиње, или сиромаштво ради трпљења с благодарношћу; било власт ради правосуђа и утврђивања врлине, или потчињеност и робовање ради брзог спасења душе; било здравље ради помоћи немоћним, или болест ради венца од стрпљења; било разум и вештину у добитку ради врлине, или немоћ и неумешност ради покорне смерности... Све ово, и ако изгледа супротно једно другом, ипак је по намери врло добро” (Охр. Пролог, ст. 113).

Питање 7. Да ли се клетва родитељска или ма ког другог прима кад је ко крив?

Одговор: Чувај се клетве родитељске јер је страшна клетва родитељска. Цени и тражи благослов родитељски, јер ћете он пратити кроз цео живот. Премудри Сирах говори: благослов очев утврђује дом деце, а клетва материна искорењује до основа (Сир. 3,9). Проклетство којим прокле Ноје потомство Хамово и до дан данас прати несретне Хамовце. А синовима Јаковљевим онако је и било у животу како их је отац благословио. Св. Сергије мољаше своје родитеље за благослов да се замонаши. Но родитељи стари мољаху сина, да почека и потруди се око њих до њихове смрти, па после нека се монаши. Сергије послуша родитеље своје и би благословен до смрти и после смрти. „Епископ Гермоген прича случај како је један син злостављао жену своју. Кад га мајка с плачем поче корети због тога, син се баци на мајку, изби је и главу јој разби о дувар. Очајна мајка узвикну: „Господе, нека буде син мој проклет, и да нема ни мога ни твога благослова!” Тога истога дана син почне дрхтати целим телом и пуних 13 година проживи у тој дрхтавици, не могући сам ни кашику к устима својим принети. После 13 година он се исповеди и причести, од чега му буде нешто лакше, и убрзо затим сконча”. (Еп. Николај, Охр. Пролог, ст. 631).

Исто тако има случајева да се прима и клетва других лица због учињеног греха. Клетва се прима и дејствује не само због клетве онога који куне, већ због саме кривице, учињеног греха, онога који се проклиње. Дакле клетва дејствује грехом и због греха (1. Сам. 3,13).

Питање 8. Да ли се пак клетва прима пред Богом кад неко није крив, на правди Бога?

Одговор: Не прима се. Јер сам је Господ у Старом Завету рекао праведном Авраму: „Благословићу оне, који тебе узблагосиљају и проклећу оне, који тебе узпроклињу” (1. Мој. 12,3).

Питање 9. Да ли више отац или мајка или подједнако одговарају за децу своју пред Богом у пренебрегавању упућивања на пут Божји?

Одговор: Ко више власти и прилике има, да бди над децом и стара се о њима, тај и већу одговорност сноси. А да је одговорност неминовна за пренебрегавање и напуштање ове дужности сведочи Св. Писмо: И рече Господ: ево учинићу нешто у Израиљу, да ће зујати оба уха свакоме ко чује. У тај ћу дан учинити Илији све што сам говорио за кућу његову, од почетка до краја. Јер сам му јавио да ћу судити дому његову до вијека за неваљалство, за које је знао да њим навлаче на се проклетство синови његови, па им није забранио. (1. Сам. 3,11-13).

 А ево у чему се састојао грех Илијин: Илија бејаше врло стар, и чу све што чињаху синови његови у свему Израиљу и како спаваху са женама, које долажаху гомилама на врата шатора од састанка. И говораше им: зашто то радите? Јер чујем зле ријечи о вама од свега народа. Немојте, децо моја, јер није добро што чујем; отпађујете народ Господњи. Кад човек згријеши човеку, судиће му судија; али кад ко згријеши Господу, ко ће молити за њ? Али не послушаше оца својега, јер Господ шћаше да их убије. (Сам. 2, 22-26).

И шта је било због овог греха? Изгинули су и Илија и синови његови. Илија је пао са столице, сломио врат и умро.

У чему је грех Илијин? Та он је поучавао синове своје, да грех не чине. Но кад нису послушали био је дужан да употреби власт родитељску и да им забрани (3 г. ст. 13). Али он је био болећивог срца, као многи данас, па је остао само на благом савету. Нарочито је штетно и опасно овако поступање са малом децом, која се напусте, да њима загосподаре рђаве навике и разни пороци, а родитељи не предузимају оштре мере да то искорене, већ само остану на благим опоменама, или чак и похваљују скарадне навике код своје деце, као нпр.: псовку, самовољу, крађу и др. И таква деца кад одрасту, природно је, да не могу бити добри људи, већ према оној народној: шта ко посеје, оно ће и пожњети. А мане и пороци, укорењени од малена, теже се искорењују код одраслих.

Деца су као биљке. Како се буду обрађивале, поткресивале, такве ће и бити.

О, кад би знали родитељи колико страшну и велику одговорност пред Богом носе за децу своју!

Питање 10. Да ли је човеку одређено на земљи да се мучи и пати подједнако или не; јер има газда па се много муче, а има сиромаха па боље живе; у чему се то састоји?

Одговор: Муке, страдања, болести су лек за душу, па било да су код сиромаха или богаташа. И то је све у плану Божијег спасења. Страдања очишћују душу, каже Св. Златоуст. И пророк Давид: Добро ми је што страдам, да се научим наредбама твојим.

Из приче о богаташу и Лазару видимо: сиромах Лазар мучио се, па заслужио рај; богаташ веселио се и уживао на земљи, па заслужио пакао. А праведни и богати Јов се опет мучио и показао велико трпљење, те се назвао пријатељем Божјим и заслужио рај.

Тако мука и страдање долази човеку као лек за душу, ради његовог спасења. Зато је доста опасно и штетно за душу ако човек целог века живи удобно, без муке, као онај богаташ из јеванђелске приче о богаташу и убогом Лазару, којему ни име Спаситељ није поменуо.

Апостол Христов заповеда: Сваку радост имајте браћо моја, кад паднете у различне напасти, знајући да кушање ваше вере гради трпљење; а трпљење нека дело довршује, да будете савршени и цијели без икакве мане. (Јак. 1, 2-4).

Питање 11. Шта треба човек да каже или помисли кад учини неко добро дело, милостињу, подели неком нешто за спасење своје душе и опроштај Грехова.

Одговор: За ово нема неко утврђено и прописано правило, које би било обавезно за сваког, те кога би се сваки имао придржавати. То је произвољно, да ли хоће, и шта ко да каже и помисли у таквом случају. Али ваља имати на уму да свако добро дело треба чинити у име Христово. И како пре сваког дела и после треба да претходи молитва, те и овде, а нарочито, да би се овај принос милостиње примио у правду. Тако обраћајући се молитвено Господу, може се отприлике помислити (или рећи) овако: „Господе, милостив буди мени грешном, прими дар овај, који дајем овом сиромаху у славу и част светог имена Твога, а за спасење моје душе и опроштај грехова.”

Уз ово може се по кад кад рећи и ономе коме се дели милостиња: „Брате (или сестро), помоли се Богу за мене.”

Питање 12. А шта треба да се каже или помисли при делењу милостиње за своје умрле сроднике или ма ког другог?

Одговор: Објашњење исто као и у одговору на 11 питање. Молитва може овако, од прилике, гласити: „Господе, милостив буди мени грешном, прими дар овај за покој душе (рећи име), смилуј му се, подари му опроштај грехова и насеље у царству славе Твоје.” Затим обратити се ономе, коме се дели милостиња и рећи: „Брате (или сестро), помоли се Богу за покој душе (рећи име).”

Питање 13. Шта пак треба да се каже или помисли, кад се свећа пали за спасење душе, за здравље своје или ког другог?

Одговор: Паљење свећа је принос жртве Богу. Да би та жртва била примљена, треба да је достојан онај, који је приноси. Но како је сваки човек грешан, то је потребно, да се сваки претходно молитвено обрати Божјом милосрђу за опроштај својих грехова сећајући се своје грешности, па потом, да се помоли Богу и за онога за кога пали свећу. Овакав поступак је потпуно разумљив. Узмимо пример, да се неко обраћа земаљском краљу или цару молећи милост за некога. Логично је, да би успео са својом молбом потребно је да је сам у милости, а не у немилости код земаљског цара.

 Ако није у милости, он то мора некако изгладити, поправити, да би успео са молбом. Пред Царем Свемира то изглађивање врши се покајањем, а саопштава се молитвом. Зато пре паљења свећа ваља се кратко помолити Богу: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј мене грешног, опрости ми грехове моје, и прими жртву ову у славу и част Св. Имена Твога, а за спасење душе моје, или за здравље моје, или за здравље сродника мојих”, итд.

Питање 14. А кад се пали свећа за умрле, шта треба да се каже или помисли?

Одговор: Исто као и у одговорима на питање 12 и 13.

Питање 15. Кад се кандило пали за себе или за све укућане или пак ма за кога другог како да се помисли или каже?

Одговор: Кандило као и свећа преставља принос, жртву Богу. Због тога што је речено о паљењу свећа важи и овде.

Питање 16. Кад се пали кандило за умрле, како да се каже или помисли и треба ли сваком име да се помене?

Одговор: Оно што је напред речено о паљењу свећа за умрле важи и овде. Природно је, да треба поменути све оне за које се пали кандило. Зашто би то било тешко поменути оне за које се чини принос Богу?

Питање 17. Кад човек учини неко добро дело, па не намени за себе, нити за кога другог, било живог или умрлог, да ли му се то дело прима и за кога?

Одговор: Ако је дело учињено ради Христа, а не из сујете, славољубља, прима се ономе који га је учинио. Јер по Св. Серафиму Саровском циљ хришћанског живота састоји се у задобијању благодати Св. Духа, а кроз то долази се до очишћења душе и спасења. Добро дело учињено ради Христа даје благодат Св. Духа, каже Св. Серафим, док учињено пак из сујете, славољубља и сл. нема тај резултат. И са добрим делом је као са сваком другом стварју: може се благословено употребити, а може и злоупотребити. Као што нож може корисно послужити за људску потребу и може се употребити за извршење злочина - убиства.

Питање 18. Да ли је грех кад се човек налази у возу или друштву, па се моли Богу под капом - покривене главе?

Одговор: Св. апостол Павле молитву под покривеном главом код мушкараца (изузев монаха, који по самом устројству свог позива под камилавком се моле) наређује само у нормалним случајевима - у цркви и на другом месту, где се може несметано молити откривене главе. Свети оци пак говоре, да се сме молити Богу у сваком ставу и положају: под капом, седећи, лежећи - само по нужди. Без овога била би молитва непристојност, те свакако и известан грех.

Узмимо овај пример: рецимо, путујете негде и чекате воз. Чекаоница препуна и у њој се ларма. У том случају можете напољу лепо шетати и молити се Богу под капом.

Или путујете колима, те сте принуђени седети. И у том случају дозвољена је молитва под капом. Капа се уосталом може увек скинути.

Ако сте пак болесни те не можете стајати, дозвољено је молити се седећи, ако ни седећи не можете, допуштено је молити се лежећи.

Најзад кратке молитве: Господе, помилуј, или Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног, или Пресвета Богородице, спаси нас - могу се читати увек у свима случајевима, као и при раду, под капом. Идеално би било кад би свака хришћанска душа дисала овим молитвама. Тад би се испунила апостолска заповест: непрестано молите се.

Питање 19. Кад неко слави више слава, треба ли у молитвама све призивати и спомињати својим крсним именом?

Одговор: Слава постоји као таква само специјално код нас Срба. Уведена је као успомена и славље онога свеца дотичног дана у који се овај светитељ празнује а у који дан су наши претци примили Хришћанство - крстили се. У један дан крштаване су више појединих фамилија, а у другим друге.

Зато све светитеље својих слава треба спомињати у молитви, молити им се, јер и они су патрони, молитвеници и заштитници пред Богом оних који их славе.

За славу се каже: крсно име, тј. онај празник (дана) свеца у који се нека фамилија крстила, примила хришћанство.

Питање 20. Да ли је грех клати стоку и дивљач убијати?

Одговор: Кад Црква дозвољава јести месо, онда свакако није грех клати, јер како би се могло јести док се не закоље?! То исто важи и за убијање дивљачи, било да служи за јело, или чија се кожа или што друго употребљава за људске потребе.

Само оним лицима, која се посвећују вишем духовном животу (на пр. монасима), њима није дозвољено клати и убијати; али њима није дозвољено ни јести месо. Тако исто ни свештеници не смеју клати и убијати животиње, ни дивље ни питоме.

Питање 21. Може ли човек, кућа, земља, паре или каква друга ствар бити баксуз, као што кажу људи?

Одговор: Бог је, према сведочанству Св. Писма, створио небо и земљу и све што је на њима, дакле све ствари, анђеле и људе. И пошто је све то створио, каже се: и видје Бог да је добро. Зато баксузлука нема у Божијим створењима ни у живим ни у мртвим самим по себи. Има га само у рђавим делима. Баксузлук би значио у ствари: неблагослов, проклетство. А ово условљава грех, зло-рђаво дело. И као што смо из ранијих питања и одговора видели да грех навлачи проклетство, то и људи грехом могу навући на себе проклетство, као и на ствари, које су дошле као резултат греха. По томе као што смо рекли, ако се узме да је баксузлук неблагослов, то и све ствари до којих је се дошло путем греха не могу бити благословене. Познато је да паре на коцку зарађене, не могу бити благословене, као оне које се поштеним радом зараде. Тако исто и отете ствари. Отуда она народна: отето проклето.

Питање 22. Да ли је грех славити славу један дан или треба више дана?

Одговор: Као што је у одговору на 19 питање речено, слава је успомена, славље онога дана, односно светитеља у који су дан претци појединаца примили хришћанство, крстили се. Према овоме, како је крштење обављено једнога дана у који пада дотични светитељ, који се слави, то и слава по правилу треба да траје један дан, јер већ другог дана славе празнује се други светац.

Због овога, не само што није грех славити славу само један дан, него, штавише, то је једино права слава, а други и трећи дан славе, то је онако обично чашћење као и других дана. Али ако човек може и потребно му је ради гостију или чега другог - може славити (у смислу гошћења) и други, евентуално и трећи дан, али у смислу праве славе није обавезан.

Питање  23. Да ли је истина, да свако зло има и своје добро и свако добро своје зло?

Одговор: Свако добро, свака врлина има као свој антипод: зло, порок. Од човека зависи да ли ће добро, правилно употребити или злоупотребити, и да ли ће зло да окрене на добро. А то је могуће с Божјом помоћу.

Тако апостол Јаков пише: Сваку радост имајте, браћо моја, кад падате у различне напасти, знајући да кушање ваше вере гради трпљење, а трпљење нека дело довршује, да будете савршени и цијели без икакве мане. (Јак. 1, 24).

Није ли из овога јасно, да човек кад пада у различне напасти, ако се правилно држи, као што каже апостол, од (зла) напасти долази до кушања вере, а кроз то до трпљења (добра)?

Обратно: свака добра ствар, свака врлина може лако да се злоупотреби, те отуда каже се: да има своје зло.

Пример: богатство може бити добра ствар. Али ако човек не влада над њим, него оно овлада њиме, може да га одведе среброљубљу, раскалашном и пустом животу и др. Ако пак он влада њиме он може много добра и милостиње да учини потребитим.

Мудрост и дар расуђивања добра су ствар, али човек ако не стражи, може их злоупотребити, и доћи до пагубног самопоуздања и кроз то до непризнавања и непознавања Бога, и култа разума, уместо Бога. Зато и апостол Павле каже: разум надима а љубав поправља.

И лепота лица може послужити пропасти душе. И тако редом.

Питање 24. Да ли је грех мењати кума, кумове?

Одговор: Кум је велики духовни сродник и зато је као такав у нашем народу много поштован. Безразложно и неоправдано мењање кума знак је непоштовања према њему, те према томе и известан грех. Потребно је обратити строгу пажњу кога човек узима за кума. А кад га већ узме и ступи у духовно сродство с њиме, тада га поштовати, како то високо духовно сродство заслужује и не мењати га.

Питање 25. Да ли је грех бити ловац и ловити?

Одговор: Неки апостоли Христови били су рибари, ловци риба. То им је било занимање, од тога су живели. Лов је код првих људи био једна врло важна привредна грана, као што је и данас код многих народа, нарочито на Северном полу, код Ескима. Ловом они долазе до меса за исхрану, до коже за одело, до масти за осветлење итд.

Према овоме, лов док је потреба није грех, али ако изађе из круга потреба и пређе у страст и некорисну забаву одводи греху.

Питање 26. Да ли је грех у цркви седети и разговарати пре и после свете службе?

Одговор: Црква је свето место и треба је поштовати као такву. Зато пре и после службе не треба непотребно разговарати, до само ако је нешто неопходно нужно да се каже, онда то рећи тихим гласом са страхо-поштовањем, а увек бити у живом осећању, на каквом се месту налази. Јер црква (храм) није место за разговор него за молитву. Имају друга места за разговор, а зато цркву (храм) не треба изједначити са тим местима. Ако се непотребно разговара то је знак, да се нема страха Божијег. А Св. Писмо каже: да је почетак мудрости страх Господњи. Седети се може пре и после службе у цркви - храму, ако је то потреба. Јер и у правилима црквеним је прописано да се може седети на јутарњем богослужењу за време читања псалтира и евентуално појања сједални. То и бива у манастирима где се врше велика, дугачка богослужења. Па кад је дозвољено седети за време богослужења, свакако, да је дозвољено седети пре и после богослужења. Дакле, то не би био грех.

Питање 27. Да ли је грех носити прстен на руци и минђуше на ушима?

Одговор: Прстен носити није грех јер он је символ брачне везе. И као такав се употребљава (у цркви) на венчању. А све остало што спада у накит, у строго духовном смислу, сујетно је и води греху. Апостол Павле каже: Све ми је слободно, али све није на корист. Зато апостол Петар забрањује накит речима: Ваша љепота, да не буде споља у плетењу косе, и у ударању злата и у облачењу хаљина; него у тајноме човеку срца, у једнакости кроткога и тихога духа, што је пред Богом многоцјено (1. Петр. 2,3-4).

Питање  28. Може ли ко да се спасе туђим молитвама, или другим речима: може ли ко својим молитвама да спасе другога?

Одговор: Апостол Јаков каже: непрестана молитва праведнога много може помоћи (Јак. 5,16). Али Св. Варсануфије Велики даље говори: ако се човек сам не труди по својим моћима, и не присаједини сопствени труд молитвама светих, праведних, то неће имати никакве користи, што ће се свети за њега молити. Јер каже, ако би то било могуће, да тај, за кога се моле свети праведни људи, могао би се спасти, а да се сам ништа за себе не труди и не принесе покајање, нити какав подвиг, то онда, шта би сметало, да таким начином, свети спасу све грешне људе овога света? А то није могуће. Потребан је дакле и личан труд, подвиг, покајање, па онда користе и молитве светих и праведних људи.

Свети Димитрије Ростовски пита се зашто је имала успеха молитва пророка Натана за цара Давида, а молитва пророка Самуила није помогла цару Саулу, и ако је пророк Самуило био много већи од пророка Натана? И одговара: зато, што је сам Давид принео покајање, а Саул није. Зато су греси Давиду опроштени, а Саулу нису. Треба се, дакле, молити за другога.

Питање 29. Може ли човек са туђим добром да буде добар и на који начин?

Одговор: Човек може учинити добро само са оним што њему припада, а не и са туђим. Тешко је са својим имањем чинити добро, јер је оно тајним нитима везано за човека. А са туђим је лако; може човек туђе имање, кад би имао власт, све да распоклања лако. Блажени Теофилакт тумачи ону причу из Јеванђеља о неправедном приставу (Лк. 16,1-10) у том смислу, да се под човеком богаташем узима Бог; имање туђе, којим је пристав управљао, је имање свакога човека које има на располагању и управљању од Бога повереног му, а својина је Божија. Одузимање имања означава смрт, односно одвајање од управе имања.

Прочитати ову причу из Јеванђеља, протумачити је у овом смислу и онда ће одговор на постављено питање бити јасан.

Питање 30. Како би се могло молити Богу за живе или умрле, чија имена не знамо, ако их из виђења знамо?

Одговор: Молити се Богу за такве могуће је и довољно, ако се само човек у молитви, мислима и представом, сети тих лица, јер Бог, као свезнајући, зна за кога се молимо, па макар име и не изговорили. Њему као свезнајућем нека је слава кроз све векове. Амин.

Питање 31. Да ли се човеку прима у добра дела кад даје новац на зајам без интереса?

Одговор: Прима се, ако се не чини из славољубља и ако се не даје са жалошћу.

Питање 32. Да ли је потребно палити свеће и молити се Богу за душу мале деце, која се рачунају да су без греха?

Одговор: За крштену децу то је потребно чинити, јер смо ми дужни учинити, принети нешто и за њих, пошто она, за свога кратког живота на земљи, то нису могла учинити за себе; а за некрштену то је потребно још више, утолико пре, што већином таква деца умиру некрштена кривицом родитеља.

Наставиће се...