У Јеванђељу по Луки читамо дубоко важну реч Христову: „Tрпљењем својим спасавајте душе своје“ (Лк.21:19). О, Господе наш, Господе! Шта то говориш!? Зар је заиста толико огромно, толико неизмерно значење врлине трпљења, да она може да спасе душе наше?

Ако је, по речи Христовој, трпљење тако спасоносно, онда оно може да се постави уз царицу свих врлина – смирење, и уз кроткост, и треба ми дубоко да размислимо о речи Господњој о трпљењу. И постараћемо се по мери нашег слабог ума да разумемо значење Христових речи.

Ради тога ми треба да споменемо, да се човек састоји од духа, душе и тела, и да све тешко у нашем животу – болести, житејске невоље, увреде и понижења – све то ми подносимо са овом својом троделном природом – и духом, и душом, и телом. Физички бол и патњу од болести прихватају, често у великом степену, наша душа и дух. Наш мозак и цео нервни систем управљају свим нормалним и болним процесима у нашем телу, регулишу их и координирају. И наш дух влада и над душом (нашом).

У житијима светих Христових мученика ми са чуђењем читамо, како су они лако и мирно подносили неизрециво страшне муке и мучења. То је несхватљиво материјалистима и они то сматрају баснама, а ми знамо да је дух мученика, пламтевши неизмерном вером у Христа и љубављу према Њему, имао огромну власт над телима њиховим и могао је моћно да ублажи њихову патњу.

Знамо да у савременој медицини значајну улогу има такозвана психотерапија, тј. словесни, психички утицај на болеснике, који често моћно и благотворно утиче на ток болести. Ако је тако велики и благотворан утицај био трпљења светих на њихова мучења, онда неверје, роптање на Бога, вапаји и вика грешних људи само појачавају њихова страдања.

А за нас, хришћане, кад нас постигне мучна болест, и најпре се сетимо лекара и лекова, зар не би било боље да се најпре сетимо дуготрпељивог Господа нашег Исуса Христа, Кога пророк Исаија назива Мужем скорби (Човеком жалости) и упознавшим болове?

То исто се може рећи и за подношење увреда. Умемо ли ми да подносимо увреде и понижења, који се наносе нама, како треба и како је угодно Богу?

О не, на срамоту нашу, не можемо. Чак и у нашем хришћанском окружењу ми видимо како се често дешава, да они, који нису стекли врлине смирења и трпљења, на увреду одговарају увредом, на понижење одговарају понижењем. И свађа све више и више распламсава се и долази до туче, па и крвопролића.

А тихо, мирно подношење увреда најбоље штити од увредиоца. Ништа тако не уздржава увредиоце као кротко трпљење увређених.

Оне, који трпе увреде, штити Бог. Да, ваља узимати пример од већине наших савременика, који придају велики значај крепљењу и јачању тела фискултуром. Али ми треба неуморно да се бринемо не толико о култури тела, колико о савршенству духа, у чему велику улогу имају вежбе у трпљењу, у безропотном трпљењу чак и тешких болести, у добродушном подношењу увреда и понижења, у обуздавању злог језика, у задобијању велике врлине трпљења.

Ваља да спомињемо завет апостола Петра у његовој првој саборној посланици о подражавању Господу Исусу Христу (о угледању на Господа Исуса Христа), Који „будући вређан злим речима није вређао за узврат; страдајући није претио, него је све предавао Праведном Судији. Он је грехе наше Сам узнео телом Својим на дрво, да би ми, избавивши се од грехова, живели за правду: ранама Његовим ви сте се исцелили (1Пет.2:23-24).

Напомињем вам такође и речи апостола Павла у посланици Јеврејима, у којој он говори о тешким страдањима у прогонима, које су трпели велики праведници.

 „Од њих, једни су мучени били не примивши ослобођење, да би добили боље васкрсење; други су трпели поруге и батине, као и узе и тамницу, каменовани, престругани, мучени, умирали су од мача, скитали се у кожусима и козјим кожама, трпећи недостатке, (скорбе) жалости, понижења; они, којих цео свет није био достојан, скитали су по пустињама и горама, по пећинама и урвинама земаљским...

Зато и ми, имајући око себе такав облак сведока, да збацимо са себе свако бреме и грех, који нас спотиче, и са трпљењем да проходимо поприште, које нам предлежи, гледајући на начелника и савршитеља вере Исуса, Који је уместо радости, која Му је предлежала, претрпео крст, презревши срамоту, и сео је с десне стране престола Божијег. Помислите о Њему, Који је претрпео такву поругу над Собом од грешника, да не би изнемогли и ослабили душама својим“ (Јевр.11:35-38; 12:1-3).

Своју проповед ја ћу завршити добром жељом апостола Павла: „Нека Господ управи срца ваша на љубав Божију и на трпљење Христово“ (2Сол.3:5).

Амин.