„Ако неко долази к Мени и не омрзне оца свога и матер, и жену и децу, и браћу и сестре, па и сам живот свој, тај не може бити Мој ученик“ (Лк.14,26).

Има ли противречности у томе, што се заповеда мржња према родитељима и блиским рођацима нама, којима је дата заповест да љубимо чак и непријатеље? И заиста, Истина говори о жени: „Што је Бог спојио, човек да не раставља“ (Мт.19,6). И апостол Павле говори: „Мужеви, љубите своје жене као што је и Христос заволео Цркву“ (Еф.5,25). Ево, ученик заповеда љубити жену, док Учитељ говори: „Ко... не омрзне своју жену... не може бити Мој ученик.“

Да ли овде једно говори Судија, а друго говори проповедник? Или ми можемо уједно и мрзети и љубити? Али ако проникнемо у силу заповести, онда можемо чинити и једно и друго кроз раздељење, тако да ћемо љубити оне, који су нама блиски, а мрзети и избегавати оне, који су нам непријатељи на путу Божијем. Како би кроз мржњу према њима љубили Тога, Кога не слушају они, који мудрују по плоти, кад нам намећу безбожност.

Али да би показао, да Господ производи ову мржњу према ближњима не из душевног расположења, него из љубави, Он је одмах додао: „И сам живот свој.“ И тако, нама се заповеда мржња према ближњима и према души својој. Према томе, тај љубећи, дужан је да мрзи ближњега, кога мрзи тако као самога себе. Јер ми мрзимо своју душу кад не следимо њене жеље, кад се боримо са њеним насладама.

У тако она (душа), као да кроз мржњу бива љубљена, кад будући презрена, усмерава се ка бољем. Управо тако ми смо дужни да изражавамо своју мржњу према ближњима да бисмо и љубили у њима њихову суштину и мрзели оно, чиме нас они спречавају на путу Божијем.

Познато је, да кад је апостол Павле ишао у Јерусалим, пророк Агав је узео његов појас, свезао њиме себи руке и ноге, и рекао: „Мужа, чији је овај појас, тако ће свезати у Јерусалиму“ (ДелаАп.21:10-11). А шта је рекао тај Павле, који је потпуно мрзео душу своју? „Ја не само да хоћу да будем сужањ, него сам спреман да умрем у Јерусалиму за име Господа Исуса (ДелаАп.21:13) и не ценим скупо свој живот“ (ДелаАп.20:24). Ето, како је апостол љубећи мрзео, и мрзећи љубио своју душу, коју је желео да преда смрти за Исуса, да би је васкрсао у живот из смрти греха.

И тако, то схватање о мржњи према себи самима, да пренесемо на мржњу према ближњему.

Треба љубити свакога у овом свету, не искључујући ни непријатеља, али на путу Божијем не треба љубити непријатеља, макар он био и рођак. Јер ко силно жели вечно, тај мора бити на том путу Божијем, на који ступа без оца, без мајке, без жене, без деце, без родбине, без себе самога, да би тим истинитије познао Бога, чим мање памти о било коме у делу угађања Њему. Јер много значи кад плотске страсти расејавају пажњу ума и замагљују његову проницљивост; али ми не трпимо штету од њих, ако их држимо у скученом положају.

И тако, треба љубити ближње, љубав ваља да се простире на све ближње и даљње, па ипак ради те љубави не смемо одступати од љубави према Богу.

Али како треба изражавати ту саму мржњу душе? Истина објашњава даље: „И ко не носи крст свој и не иде за Мном, не може бити Мој ученик“ (Лк.14,27). Зато што се крст тако назива од „крштења“, од распећа на крсту. И ми носимо Крст Господњи на два начина: или умртвљујући плот уздржањем, или сматрајући из саосећања несрећу (беду) ближњега својом сопственом. Јер онај, који изражава жалост због туђе несреће (беде), тај носи крст у души. Али треба знати да има људи, који употребљавају уздржање плоти не ради Бога, него ради сујете (празне славе). И много је таквих, који изражавају саосећање према ближњему не по духу, него по плоти, да би саучествовали њему, да би садејствовали њему не у врлини, него као у кривици.

Такви људи, иако изгледа као да носе крст, ипак не иду за Господом. Због тога та иста сама Истина с правом говори: „И ко не носи крст свој и не иде за Мном, не може бити Мој ученик.“ Јер носити крст и ићи за Господом значи или умртвљивати плот уздржањем, или показивати саосећање према ближњему, према жељи вечног циља. Међутим, ко то чини ради привременог циља, тај иако носи крст, али одбија да иде за Господом, и он не иде за Господом).