Да ли је заиста тачно да се молитвама неких светитеља који имају неку смелост пред Богом, неки ван Цркве могу бити измољени и наследити вечно блаженство и ући у Царство Небеско?

Све чешће се међу верницима јављају новосастављене молитве неким светитељима са молбом за заступништво за спасења оних који су отишли из овога живота или некрштени, или изузетно лоше – починивши тешки грех самоубиства, или грех богохуљења и одбацивања вере у Бога, остајући туђи Цркви до последњег минута живота. Као што  знамо, Црква се не моли за самоубице и људе који су умрли некрштени. Међутим, у наше време се све више јавља упорна тенденција - да се промени овај закон и  да се „оцрквени“ обичај молитве за ове несрћне људе.

Недавно је врло сумњива апокрифно предање о избаљењу од стране Св. Архангела Михаила из адског понора неких грешника, међу њима и самоубица и некрштених,  на дан сећања на чудо Св. Архангела Михаила у Хони (6./19. септембра). Као да Св. Архангел три пута спушта једно своје крило у сумпором горуће језеро и три пута вади одатле осуђене, које други Анђели облаче у светлу одећу и одводе у светла пребивалишта. Ово предање се у почетку распространило путем рукописа, које је требало преписати седам пута и поделити другим верницима, чиме би се наводно задобило особито заступништво св. Архангела.

Сада се већ ово чудно предање појављује у облику одштампаних брошура. Ствари су дошле до тога да у многим црквама најодважнији свештеници 6. септембра (по црквеном календару прм. прев.) устројавају целу службу за самоубице - читају дугачке спискове имена оних који су се убили и оних који су умрли некрштени, на проскомоидији, служе им парастосе итд. Непотребно је рећи да је таквих апокрифних предања одувек било много, а међу простим народом одувек је постојало посебно живо интересовање за управо оваква заносна измишљена предања, али наша Црква никада није прихватала таква приповедања и увек је упозоравала и чувала своју децу од такве апокрифне литературе. Ни у једном православном катихизису или озбиљном зборнику који разјашњава питања вере, таквог учења нема! Опет, морамо да упозоримо нашу браћу: у штампи се све више сусрећу не само појединачна погрешна мишљења, већ читави томови учења - потпуно непроверених озбиљном цензуром, који сви претендују да се назову строго православном литературом. Данас морамо бити веома, веома опрезни и свако мишљење или схватање које је донекле нејасано, старајмо се да проверимо учењем Цркве, консултујући катихизис.

О помињању самоубица у Цркви постоји јасно и категорично правило. У књизи „Правила Светих Апостола и Светих Отаца“ поставља се питање: „Ако неко, будући ван себе, дигне руку на себе, или се баци са висине, треба ли за таког да буде  приношење или не?“ – и следи одговор: „О таквом свештеник мора да расуди да ли је заиста био ван себе, када је то урадио. Јер често они који су блиски ономе ко је дигао руку на себе, желећи да за њега буде приноса и молитве, лажу, како је он тобож био ван себе. Може бити да је то учинио из људске озлојеђености или у неком другом случају због малодушности: и за таквог не приличи да буде приноса јер је он самоубица. Дакле, духовник свакако мора са свом марљивошћу да испита, да не падне под осуду“. Валсамон, објашњавајући ово правило, свештенику каже да се „за таквога не треба ни молити ни савршити принос“.[1]

Никодим, епископ далматински, у својим тумачењима „не приличи да буде принос“ схвата овако: „За покој душе његове не треба служити ни опело у Цркви ни Литургији за упокојене, следствено он не треба да буде сахрањен на освећеном гробљу.“ [2] У „Приручнику за свештенослужитеља (Настольная книга священнослужителя)“ такође постоји упутство, позивајући се на црквена правила, да су „намерне самоубице лишене хришћанског погреба“. Овде постоји и напомена која објашњава како Црква гледа на грех самоубиства: „Самоубиство, почињено смишљено и свесно, а не у налету лудила, Црква сматра исто тако тешким грехом као убиство. Живот за сваког човека је најдрагоценији дар Божији, према томе ко самовољно себи одузима живот богохулно одбацује овај дар. Хришћанин који изврши самоубиство двоструко вређа Бога: и као Створитеља и као Искупитеља. Такав чин може бити само плод потпуног неверја и очајања у Промисао Божију, без Чије воље, по Јеванђелској речи, вернику „ни длака с главе не пада“. А коме је туђа вера у Бога и уздање на Њега, тај је туђ Цркви. Она на свесног самоубицу гледа као на духовног потомка Јуде издајника, који се одрекао Бога и који је од Бога био одбачен, отишао и обесио се (Мт. 27, 5). Отуда је јасно да је, по нашим црквеним и грађанским законима, свесни  самоубица лишен црквеног сахрањивања и помињања.” [3]

Истина, срећу се међу Оцима новијег времена савети да се савршавају келејне молитве за самоубице. Тако је Оптински старац Леонид тешио свог ученика, чији се вољени отац убио. Старац Леонид је саветовао свог ученика да се обрати Богу овим речима: „Потражи, Господе, изгубљену душу оца мога: ако је могуће, помилуј. Недокучиви су судови твоји. Не урачунај ову молитву у грех, него нека буде света воља Твоја.“ [4] Али ако пажљиво прочитамо ову молитву, открићемо да то није измољавање душе покојника из окова пакла, да то није молба да се његова душа спасе, у смислу да онај ко се убио постане наследник Царства Небеског (што би била дрскост и противљење учењу Цркве о греху самоубиства), већ управо „предавање“ душе покојника „бесконачној милости Божијој“. Тако је саветовао и Св. Теофан Затворник, како се сећамо, када је говорио о „онима који су умрли ван вере и Цркве“, који су такође „налик на самоубице“, јер „умиру у смртном греху, неразрешеном и неочишћеном покајањем“. Да је управо такав дух и настројење ове „молитве за самоубице“ коју предлаже Св. старац Леонид, – види се из његових сопствених речи које је истовремено изговорио свом ученику: „Предај себе, као судбину родитеља вољи Господњој. Теби остаје да вечни удео свог родитеља препустиш доброти и милости Божијој.”

Али зашто смо ми, почевши да говоримо о Адамовом греху и неопходности за крштењем, сада прешли на тему греха самоубиства и на питање да ли је могуће спасти самоубице нашим молитвама за њих? Ствар је у томе да је наша главна и централна тема овде - учење Цркве о томе да као што смо у Адаму сви рођени мртви и удаљени од Бога, тако, само се у Христу, поставши вером заједничари Његове Искупитељне Жртве, спасавамо. Ако  човек, који се вером и делима није присајединио крстном подвигу Богочовека, може да се нада спасењу, чак и када се у овоземаљском животу јасно одрекао вере и погазио свој позив на вечни живот, онда је, дакле, спасење могуће мимо вере, ван Цркве Христове, а уопште и ван самог Хришћанства. Али нису случајне речи св. Теофана да ће „на небу бити разрешено само оно, што је разрешено на земљи“.

Управо са ове тачке гледишта, веома нас забрињава све већа жеља савремених људи да представе могућим спасење и улазак у Рај оних који су у овоземаљском животу били ван Цркве, који нису живели њеним Светотајинским животом, који нису имали општење са благодаћу Божијом, као да некада, по молитвама верујућих, они могу постати наследници истих блага Царства као и верни синови Цркве. Али зар није јасна чињеница да Црква ни под којим условима не узноси молитве за некрштене, за отпаднике и самоубице?

Међутим, они се позивају на многе случајеве, познате из житија светих, као и на догађаје који су се десили у новије време, када су духовно силни хришћани - неки светитељи или савремени подвижници и молитвеници - преузели на себе подвиг молитве за неког од људи, који су умрли ван вере и Цркве - и, како им је било откривано у виђењима, постизали су успех. Ево неких од таквих случајева.

Често се спомиње један случај из живота св. Григорија Двојеслова, када је, прелазећи Форум, који је саградио цар Трајан, сазнао од житеља да је Трајан учинио једно велико милосрђе, „које је, рекло би се пре дело једног хришћанина, него пагана“. Када је цар, на челу војске, журно кренуо против непријатеља, био је дирнут молбама једне удовице, која је тражила казну за убицаме свог сина, а цар се, у свем свом оклопу, одмах зауставио и спровео правично суђење. Ова чињеница је толико дирнула душу Св. Григорија, „да није знао шта да учини да утеши душу овог човека. Отишао је у цркву Св. Петра и пролио потоке суза, по свом обичају, све док није кроз Божанско откривење добио уверење да су његове молитве услишане, тим пре што се никада није обавезао да се моли ни за једног другог незнабошца.“ [5]

Али да ли се овде може говорити о спасењу Трајана у пуном смислу - не само о његовом избављењу од неких мучења, већ и о његовом уласку у Царство? Или је овде реч само о извесној „утехи“ и одређеном олакшању удела? У истом, ранијем, житију каже се да је „душа цара Трајана била освежена и чак крштена сузама Св. Григорија“. Можемо ли такво „крштење“ схватити у пуном смислу, као извршено Тајинство? Или је ово само повест о томе како се светитељ молио за грешника и добио вест да је Бог прихватио његову молитву, а да је та повест пренета узвишено и усхићено, што је донекле преувеличало суштину онога што се догодило?

У догматским питањима појединачне мисли изражене у житијима светих не могу имати одлучујући значај, јер су житија много пута препричавали људи, често прости, и несвети, који су могли да изјаве нешто нетачно, да нешто додају или одузму. Колико је познатих рукописа житија светих, који се веома разликују један од другог! Једна не сасвим тачно изражена реч у овом случају може нам дати повод да тумачимо догађај на сасвим другачији начин. Једноставно усхићен израз „Трајанова душа је крштена сузама светитеља” неко би могао схватити као могућност загробног Крштења молитвама светих. [6] Али за цео свет се моле сви Свети. Пресвета Богородица, Свети Претеча увек стоје пред Господом у молитви за човечанство. Ако је могуће молитвеним заступништвом  измолити спасење за неверне, некрштене, који су своје животе провели ван Цркве, ко се онда неће спасти? Зар сваки човек нема бар једно добро дело слично Трајановом? Како онда да се не спасу сви монаси уопште, кад се и најгорем међу њима може наћи и то колико добрих подвига? Господ се молио за саме своје убице: Опрости им, јер не знају шта чине (Лк. 23, 34).

Али ако монах, са свим својим бдењима и постовима, не може бити сигуран да ће се спасти ако не очисти само срце своје и не заволи Господа свим срцем својим - и заиста може пропасти у векове векова, што добро илуструје свима нама добро позната икона „Лествица св. Јована синајског игумана“, каква би онда неправда била када би се цар Трајан за једно добро дело удостојио Царства? Исти онај Трајан који је живео у најхришћанскијим временима, када је већ свуда Црква показивала своју величину и своју лепоту у сјају подвига и мученичког исповедања? Исти онај Трајан који је, како читамо у једном житију св. Игњатија Богоносца, „издао наредбу о најстрожим казнама за оне који неће учествовати у свечаним жртвоприношењима“? А када се „Игњатије, као пастир добри, јавио цару да се залаже за хришћане, Трајан погледа старца надменим погледом, узвикнувши: „Ко си ти, злобни демон? Како се усуђујете да занемарујете наше заповести?" И после испитивања, Трајан је одредио: „Заповедамо да се Игњатије, који каже да у себи носи Распетог, окује и одведе у велики Рим да га тамо прогутају дивље звери ради задовољства народа."

Да, Трајан се није одликовао особитим зверством према хришћанима, као многи други гонитељи. Он је релативно „благо“ и „човекољубиво“ гонио хришћане. Ево одломка из његовог писма Плинију, који је, по наређењу цара, вршио репресалије над верницима у Витинији: „ Следио си мој драги Секунде поступак који је и требало у претресању случајева оних који су пред тебе доведени као хришћани. Не може се, наиме, поставити неко опште правило које би се односило на сва питања. Хришћане не треба тражити, а ако буду доведени пред тебе и оптужба буде доказана, треба их онда казнити, али ипак, онај који буде порекао да је хришћанин и буде то доказао молећи се нашим боговима, нека добије помиловање зато што се покајао, ма какве сумњиве прошлости био. А анонимни пописи не треба да имају никаквог удјела ни у једној оптужби. Они не само да су најгори примјер, него то није ни у духу нашег времена." А овај „поступак који је требало следити“ „у питању тражења“ хришћана, који је Трајан подстицао, као што се види из писма самог Плинија, укључивао је следеће: „Са људима против којих ми је речено да су хришћани, ” пише Плиније Трајану, – овако: Питао сам их да ли су хришћани: ако су рекли „да”, питао сам други и трећи пут и запретио им смртном казном. Ако су остали доследни свом одговору, наређивао сам да се казне.“ [7]

Трајан, за кога се нигде не каже да се покајао за ове тешке грехе прогона Цркве Христове и предаје њених великих светитеља и исповедника на прождирање дивљим зверовима - због тога што је  једном приморао убице да исплате дуг несрећној мајци за њеног сина, којег су они убили - за то једно дело, измољен од Светог оца Цркве - ушао је у Рај? Без крштења, без вере, сав у хришћанској крви?

Поражавајуће је да се неки наши „теолози“ толико узмућују када кажемо да некрштено дете не може ући у Царство, толико се жесте и називају ово „суровим“ и „неправедним“ приступом овом питању, сматрају да је то одбацивање Божанског правосуђа, и у потпуности допуштају ово страно тумачење, па чак и ревносно бране да је Трајан, непокајани прогонитељ хришћана, који је умро у својој паганској тами – спашен.

Исти доцент богословља Е.Челидзе, покушавајући да нас убеди да је у праву, позива се и на један случај из живота св. Перпетуе. Ова св. мученица се помолила за свог упокојеног брата, којег је видела у великом огњу, измученог жеђу, бледог, са раном на лицу са којом је и умро. У близини се налазио резервоар воде, чија је врх био толико висок да Динократ - Перпетуин брат - није могао да захвати воду да би утолио своју велику жеђ. Сазнавши да је брат њен на мукама, светитељка, док је и сама била у тамници, гоњена због вере у Христа, поче да се моли по цео дан и ноћ са вапајем и ридањем за свог брата. По мери таквих подвига за свог брата, Перпетуи су се откривала виђења  у којима је сазнала за олакшање Динократове судбине и на крају га је видела „чистог лицем у прекрасној одећи, како ужива у свежини, резервоар је већ био низак и Динократ је пио воду из њега.” Тада је, према житију, Перпетуа „схватила да је ослобођен казне“[8]. Е. Челидзе нам се иронично подсмева колико год може, говорећи да покушамо да замислимо све те „радости“, као што су „светлост лица“, „прекрасна одећа“, „свежина“ и „пун резервоар“ у паклу. Али све ове слике су немогуће у самом паклу: „високи резервоари“, „ране на лицу“, „бледило“, „мучење жеђу“. Сама Перпетуа је сама извукла закључак да је њен брат „ослобођен казне“. Али, као што знамо, у паклу има разних места; међу њима има и оних у којима су мучења крајње мала, али су извесном тамом удаљена од Бога. А ми још и не знамо да ли је Динократ био некрштен и неверник, или једноставно није био сасвим добар хришћанин и требало му је опроштење само појединачних грехова.

Тако је и у житију св. Мученика Уара, где се каже да га је после мученичке кончине сахранила нека побожна удовица по имену Клеопатра у својој породичној гробници, поред својих предака који су умрли некрштени. Затим је над гробницом подигла цркву и увек се усрдно молила Св. мученику. У једном од виђења Св. Уар, јавивши се удовици, саопштио јој је да „чим га је ставила међу своје некрштене рођаке, почео је да се моли Господу за њих, и Он им је опростио. Због ове епизоде ​​из житија, Св. Мученика Уара поштују као молитвеника и посредника за некрштено умрле, састављајући му каноне са таквим молбама.

Али опет: имамо ли право да ово „опростио“ тумачимо као опроштење првородног греха, а са њим и свих личних греха онима који су се тако срећно нашли да леже у гробу поред моштију Св. мученика? Или се опет ради само о неком олакшању, ублажавању вечне судбине?

Али шта свети Оци кажу о молитви верујућих за тешке грешнике: шта им она може дати, а шта не може?

Према речима св. Марка Ефеског, „ми смо примили да је и душама чуваним у аду, које су већ предате вечним мукама, самим делом или опитом, или су у безнадежном ишчекивању истих, могуће помоћи и указати неку малу помоћ, премда не у том смислу да их тако потпуно ослободимо мука или дамо наду на коначно ослобађање.“ Он каже да опроштење грехова бива у три вида: „у време Крштења, после Крштења кроз обраћење и туговање и надокнаду добрим делима” - односно покајање, и трећи - „после смрти, по молитвама и добрим делима и захваљујући осталом,  што Црква савршава за упокојене“, при чему „прво - је подједнако отпуштање свих грехова, а последње - само оних грехова који нису смртни и за које се сваки кајао у животу“.[9]

Према учењу Светог Писма, можемо се молити за даровање вечног живота онима који „не греше на смрт“, и молити Бога за опроштај таквих грехова нашој браћи; међутим, постоји грех на смрт; за оне који греше таквим грехом св. Јован забрањује молитву: за њега не кажем да се моли (1 Јн. 5, 16). Објашњење блж. Теофилакта: „За смртне грехе Св. Јован Богослов каже: нека не пита, односно не моли се, јер неће бити услишен, јер тражи не на добро. Под тим подразумева онога ко не показује никакво обраћење. Јер грех на смрт то и јесте само онај, за који не приноси покајање.” Подсетимо се: и о онима који су умрли ван Цркве, и о самоубицама Св. Теофан је рекао да су умрли у гресима „неразрешеним, неочишћеним покајањем“ и да се због тога Црква за њих и не моли.

Митрополит Макарије у „Православном догматском богословљу“ каже: „Црква исповеда да за оне који су се покајали пре одласка из овог живота, а само нису имали времена да донесу плодове достојне покајања, као што су: молитва, скрушеност, тешење убогих и изражавање на делу љубави према Богу и ближњима, остаје још могућност да добију олакшање у страдањима и да се у потпуности ослободе од уза ада.“ [10]

На истом месту код митрополита Макарија налазимо позивање на Свете Оце Цркве, посебно на Св. Јована Златоустог: „Када сав народ и свештени сабор стоје испруженим рукама ка небу и када се приноси страшна Жртва, како да не умилостивимо Бога молећи се за њих (умрле)? Али овде се ради само о онима који су умрли у вери.“ [11]

Даље, митр. Макарије предлаже читав одељак управо на ову тему. Он пише: „Наше молитве могу бити од користи за оне који су умрли у правој вери и са истинским покајањем, јер су, прешавши на други свет у заједници са Црквом, они су при томе у себи самима пренели тамо зачетак добра или семе новог живота, које они сами нису имали времена да овде открију и које се под утицајем наших топлих молитава, са благословом Божијим, може мало по мало развијати и донети плод. Међутим, онима који су умрли у неверју и непокајаности и који су у себи потпуно угасили Дух Христов, ништа неће помоћи, никакве молитве још живе браће, као што ништа неће помоћи да се оживе трула семена која су изгубила зачетак биљног живота. – ни утицај сунца, ни благотворног ваздуха.” . [12]

Тамо се цитира блж. Августин: „Не треба нимало сумњати да молитве Цркве доносе корист умрлима, али само онима који су живели пре смрти тако да им после смрти све ово може бити од користи. За оне који су отишли ​​без вере, потпомогнуте љубављу, и без учешћа у Светим Тајнама, узалудна су дела побожности која врше њихови ближњи, чији залог они сами нису имали у себи када су се налазили овде, не примајући или узалудно примајући благодат Божију. Дакле, не стичу се нове заслуге за упокојене када они који су их познавали учине нешто добро за њих, већ се само извлаче последице из зачетака које су они сами претходно поставили.“ [13]

А шта више треба рећи када добро знамо. да се Црква не моли за некрштене људе (били то одрасли или деца), не врши им опело, не сахрањује их на освећеном православном гробљу итд. А све ово није установљено људима, већ Духом Светим. Није ли управо у самом том опхођењу потпуним ћутањем према душама оних који су умрли некрштени, јасно и далекосежно указање на немогућност да се за такве људе измоли улазак у Царство и наслеђе вечних блага! Шта појединачне молитве могу учинити у овом случају? Наравно, само да им олакша загробну судбину, да им помогне, „како би геена за њих постала подношљива“, по речима Златоуста.

Напомене:

[1] Правила Свв. Апостол и Св. Отец с толкованиями. М., 2000 Правило 14, с. 531

[2]  В. Правила Православной Церкви с толкованиями Никодима, еп. Далматинско-Истрийского. М, 1996. Т. 2. С. 487.

[3] Номоканон при Большом требнике А. Павлова. С. 320–321. Настольная книга священнослужителя. С. Булгакова. Т. 2. С. 1350.

[4] Житие иеросхимонаха Льва. Оптина пустынь, 1994. С. 181.

[5] Тако се приповеда у његовом најстаријем житију из 8. века (у енглеској верзији). Видети напомене у књизи  Приношение православного американца. Сборник трудов Серафима Роуза. М, 1998. С. 196.

[6] Слична неправославна поука може се данас срести у књижици "Житије схимонахиње Антоније" у којој постоји молитвено правило за мајке које су извршиле абортус, наводно предато од Пресвете Богородице у коме се између осталог каже: " Господе, ,Исусе христе, Сине Божији, ради Твога милосрђа и вере и суза мојих, крсти га у мору изобиља Твојих и не лиши га светлости Твоје Божанствене ". Нап.прев.

[7] В. Свящ. М. И. Хитров. Светочи Христианства. М, 1999. С. 17–19; 57–59.

[8]  Прот. Гр. Дьяченко. Уроки и примеры христианской веры. СПб, 1902. С. 679.

[9] Цитирамо по прилогу књизи: Приношенение современного американца. Труды Серафима Роуза. Учење Св. Марка о стању душа после смрти по књ. арх. Амвросија (Погодина): Св. Марк Эфесский и Флорентийский Собор. Джорданвиль, 1963. С. 58–73.

[10] Митр. Макарий. Православно-догматическое богословие. М, 1999. Т. 2. С. 589.

[11] Исто. С. 596.

[12] Митр. Макарий. Православно-догматическое богословие. М, 1999. Т. 2. С. 598–599.

[13] Исто. С. 599.

Изворник: Грех Адамов : Возможно ли спасение некрещеных младенцев? / Архим. Лазарь (Абашидзе). - М. : Изд-во им. Святителя Игнатия Ставропольского, 2001. - 333 с.

Преузето са сајта:

https://azbyka.ru/otechnik/Lazar_Abashidze/greh-adamov/#0_17