И слава Богу, на свом славном путу и она је обишла многе велике србске светиње (а потом и руске, од Сергијеве лавре где је освештана директно на моштима „игумана све земље руске“, потом и на петодневном аутомобилском Крсном ходу где је обишла многе светиње у Омској митрополији) и догодило се много необичних догађаја, рекао бих и нека истинска чуда Божија. Скоро цело лето 2024. године, до пред полазак за Русију, икона је боравила у манастиру Рукумија и поклонио јој се велики број верујуће Србадије. За ову причу издвојићемо неколико карактеристичних догађаја приликом боравка иконе по србским светињама.

У јуну прошле године “Породични сабор” је организовао “Недељу србско-руског јединства”. Због мог боравка у Русији нисам присуствовао Литији којом је та недеља завршена, али је икона ношена у Литији и носили су је управо “Рукумијски појци”. Када сам се вратио из Русије, причао ми је брат Мома (кога сваке недеље можете видети за певницом или у продавници манастира Рукумија) да га је дуго времена болела рука, лекови и савети нису помагали. Носио је на нашој Литији икону Светог Саве и Сергија и после тога је приметио да је рука престала да га боли. Ево је прошло више од годину дана и бол у руци после те Литије никада се није поновио.

Прошлог лета, године 2023 по Рождеству Христовом (крај јула, почетак августа), икону сам носио у Црну Гору где је за неких десетак дана обишла неколико великих светиња СПЦ у Црној Гори – манастире Острог, Ждребаоник, Цетињски манастир и манастир преподобног Сергија Радоњешког на Румији, као и храм светог краља Владимира у Бару и цркву Свих светих на Великом Пијеску код Бара. Када смо донели икону у манастир Ждребаоник, монахиња је на моју молбу отворила ковчег са моштима светог Арсенија Сремца да се поклонимо и удаљила се због другог послушања. Целивајући мошти другог србског архиепископа осетио сам тако јак миомирис какав сам раније осетио само целивајући мироточиве лобање у Кијевско-Печерској лаври, сада већ давне 2011. године. Тада сам помислио да свете мошти светог Арсенија увек тако миомиришу, али сам после сазнао да то није тако. Као да се свети Арсеније силно обрадовао доласку иконе преподобног Сергија и свог духовног оца Светог Саве, који га је за свог живота одредио за свог наследника на трону наше свете Цркве и због тога нас наградио тим несвакидашњим миомирисом.

Други више него карактеристичан догађај везан за ову икону такође се одиграо прошлог лета у Црној Гори. Имао сам велику жељу да икона посети једини манастир преподобног Сергија у Црној Гори, у подножју планине Румија изнад Бара. Са оцем Јованом Пламенцем, његовим колима смо довезли икону до манастира и тамо нас је чекало истинско изненађење.

Тамо смо затекли сестру Рускињу, Светлану Викторовну Васјутину (данас монахињу), професора иконописањана на Катедри монументалне уметности на Тихоновском православном универзитету у Москви, која је тог дана стигла са групом студената, будућих иконописаца са тог универзитета. Она је у Храму Светог Саве на Врачару, осликала велику икону Христа Пантократора. Када нам је рекла да је тог дана стигла са својим студентима да би осликали параклис Светом Сави у манастиру Сергија Радоњешког, ја и отац Јован Пламенац смо се у чуду погледали.

Можете ли замислити, исти дан када је стигла делегација из Русије да у манастиру преподобног Сергија Радоњешког ослика параклис Светом Сави Србском, стиже велика икона Светог Саве и Сергија! Као да су желели да благослове тај рад и да покажу да се нису случајно нашли на једној икони! Неко ће рећи случајност, но, ко верује у случајности не верује у Бога. Заиста, заиста, диван је Господ у светима Својим, ја не верујем у случајности!

Крајем лета прошле године догодио се још један интересантан случај везан за посете иконе Светог Саве и Сергија србским светињама. Са својим пријатељем Лазаром однео сам икону у манастир Вујан између Горњег Милановца и Чачка. После седам дана брат Лазар је са једним својим пријатељем вратио икону код мене кући, да бих је сутрадан носио у следећи манастир који смо планирали. Лазар је ушао у моју кућу са речима, - дај ми чашу ракије да попијем брате Ранко, мене је тек сада обузео страх шта се могло десити! Рекао је да верује да га је икона чудесно спасила и испричао ми је шта се десило. Наиме, возио је аутопутем према Београду, са тим пријатељем напред, икона је била позади, седишта су била оборена. Возио је веома брзо, према његовим речима између 130 и 150 километара на сат. Одједном је зачуо чудан звук и помислио је да је хеликоптер пролетео изнад ауто пута. Није видео хеликоптер али је чуо свирање аутомобила и видео блицање иза њега и полагано је смањивао брзину. Људи су пролазили аутомобилима поред и показивали му да стане. Он је закочио и потпуно нормално зауставио аутомобил у зауставној траци и тек када је изашао постао је свестан да му је при тако огромној брзини пукла гума и практично потпуно издувала док је кочио. Каже да му је просто невероватно да при таквој брзини није кривудао приликом пуцања гуме, него је мирно зауставио аутомобил.

Онолико колико је било у мојој моћи, трудио сам се да с времена на време забагодарим светитељима и читам акатист пред њиховом иконом док је била у мом дому. Не желим да изричито тврдим да су ово све била чуда Божија, моје је да забележим то што сам доживео, а Господ ће, желим у то да верујем, показати још доста чуда са иконом духовних отаца србског и руског рода.

Наравно, било је још много благодатних момената у дружењу са овом иконом, од њеног освештања у манастиру Рукумија 5. маја 2023. године, до мог растанка са њом, 12. септембра 2024. године на благоверног кнеза Александра Невског, када је завршен “Аутомобилски Крсни ход у част Александра Невског” и икона враћена у храм “Тројеручице” у селу Тамбовка Тарске епархије Омске митрополије.

Светитељу Саво, преподобни Сергије, молите Бога за нас!

Извор: "Саборник србско-руски"