НЕМОЈМО ПРЕ ЈУТРА СУНЦЕ БУДИТИ

Нови патријарх потиче из стамене српске генерације када је свако рођено биће имало корен правог српства. Корен његовог рођења је сокове жила напајало у земљи која је јекнула у овим лажљивим верским данима и кроз синове своје подигла глас одбране светосавља. Синови те свете православне земље су одлучно подигли глас против лажи и латинске магле, и стали у одбрану своје вере. Изабравши семе из бусена свете Овчарско-Кабларске земље Господ нам је пружио утеху и наду да не клонемо, да смо на правом путу и да нас Он оставити неће.

Изнели смо искушење које нам је у њедра гурнуо наш епископ Хризостом игноришући постојање стада које му је поверено. Прихватили смо његову одлуку да не обилази ни поверене му светиње. Престали смо да исчекујемо да се осврне на терет живота народа који је њему на духовну бригу предат.

Заштитили смо све оне који су сметали његовом путу и које је желео са тог пута да удаљи а да прави разлог за одстрел њиховог постојања нема. Прихватили смо да без пратње милиције нема храброст да међу свој народ изађе. У свој народ гледа као у криминалце, или содомски пород.

Изнели смо и спознају да наш епископ праведнима стеже душник душе, а неправеднима соколи крила да се још вишље подигну и неправду шире расеју.

Издржали смо и тешке и срамне речи епископа Атанасија којима је описивао наше постојање и наше покрете којима нисмо штитили себе, већ оно што нам је од светих остало, и оно што смо од предака задужили и у свето наследство примили.

Са колико туге, али и достојанства смо изнели преображењску ноћ, када су ластавице рашириле своја крила и кренуле Богу у сусрет, и нисмо дрхтали пред причама да су крила живота сасечена мачем који смо сами потегнули.

Изнели много тога, али и дочекали да чујемо речи епископа Иринеја Буловића који је признао да он не би био достојан избора за патријарха као што је достојан избор патријарха Иринеја Гавриловића. Да ли је тим признањем признао све закуване каше које је светосавској вери припремио у латинској кухињи, потврдиће рука која прва кашу принесе својим устима.

Хришћанског погледа гледали смо у слова на траци која су исписаним речима објавила упокојење патријарха Павла. Нисмо сумњали у исписане речи и прихватили смо време смрти као тренутак када се зауставило срце уморне срне. Као најскупоценија ниска људских срца неколико дана се низ људске чистоте померао у тишини као што се у тишини пешчаре помера бројаница у руци преданог молитвеника.

Све смо то изнели, изнели још много тога и дочекали милост Господа да из неизвесности издвоји име овчарско-кабларског сина и дахом Духа Светог спусти белу пану на његову главу.

Зашто онда данас преврћемо по својим душама, уму и речима, да ли су речи патријарха Иринеја исправне, полуисправне, јасне или двосмислене? Зашто се осврћемо на новинске чланке? Зар не знамо да новински наковањ не кује ужарено гвожђе, већ окива лаж ужареним падом. Колико је квалитетан новинарски рад могли смо поново да видимо у чланку који је посвећен разговору са снајом која говори о свом деверу, сада српском патријарху. Вероватно ћемо у неком наредном чланку прочитати да су „пронашли“ и учитељицу малог ђака, сада српског патријарха, која је „испричала“ причу о његовом таленту када је први пут сео у школску клупу и на дрвеној пличици исписивао прва слова.

Немојмо својим непријатељима помагати са нашим текстовима у којима из почетка питамо исто, и тим питањима окрећемо исте оне речи о доласку Папе са којима баратају и они, и тим речима желе да баце сенку сумље на патријарха Иринеја. Ако се већ својим текстовима обраћамо сајту којем и ја упућујем ову своју причу, како на истом није прочитан одговор на све дилеме и све злобне подвале, и како у том одговору нису пронађене речи које нам говоре да без колебања верујемо у молитву којом патријарх Иринеј служи и Богу и нама Божијем стаду?

Бела пана још није у своју белину упила топлину главе која је носи, па ни рука са жезлом, ни корак завета нису могли тако брзо да нам дају право за сумње, дилеме, питања и колебања. Сву ту брзину имају само они који добро не желе светосављу.

Немојмо пре јутра сунце будити, већ у молитви својој чекајмо нека се оно само пробуди. Немојмо правити нову мудрост око одговорности која је само на плећима патријарха Иринеја, већ пратимо речи упокојеног патријарха Павла „Будимо људи“, и док пазимо куда газимо у страху за своје кораке,  својом молитвом ћемо помоћи и себи и стопама патријарха Иринеја.

Ако предемо вуну од свих честица „шта ће бити, како ће бити...шта је патријарх рекао, шта је реченим мислио“, без топлих чарапа остаћемо сами и остаће стопе новог нам пастира.

И док окрећемо бубањ у својој души, мислећи да чинимо добро, показујемо сумњу у Бога и откривамо да речи молитве носимо у устима, а шупљину у срцу.

Душан