Јавио нам се један читалац са молбом да напишемо анализу јављања кефалонијских змија, које се повезују за празником Успенија Пресвете Богородице, односно да дамо одговор да ли је тачно да су оне после усвајања такозваног новог календара у Грчкој, почеле да се јављају на Успеније не више по старом, већ по новом календару.

У наставку најпре преносимо писмо поменутог читаоца, а потом дајемо нашу детаљнију анализу календарског питања и појаве кефалонијских змија...

+ + +

Помаже Бог, поштовано уредништво,

Замолио бих вас за тумачење једног питања у вези кога не могу доћи до јасних закључака, бар на основу информација које су ми на располагању. Верујем да би тема била интересантна и широком кругу ваших читалаца.

Сигурно знате за појаву змија на острву Кефалонија у вези празника Успења Пресвете Богородице. До просечног верника долази информација да су са преласком грчке цркве на тзв. нови календар и змије почеле да се појављују у друго време. 

Замолио бих вас за ваше аналитичко промишљање како посматрати ову околност везану за промену времена појављивања кефалонијске змија, обзиром да инсистирате на томе да је примена тзв. новог календара НА НАЧИН како су то учиниле поједине помесне православне цркве (јулијанска Пасхалија и покретни празници по Јулијанском календару) јерес. 

Унапред захвалан,

Ваш редовни читалац

+ + +

СУШТИНА КАЛЕНДАРСКОГ ПИТАЊА – ДА ЛИ ЈЕ КАЛЕНДАР ДОГМАТСКО ПИТАЊЕ

На сваки озбиљни доказ о црквеној неприкосновености Јулијанског календара, новотарци и новокалендарци одговарају софистичком кованицом „календар није догматско питање“.

Да календар није догматско питање тачно је само ако се он посматра као астрономски систем мерења времена. У том случају, календар није догмат.

Нико не исповеда као догмат да је Јулијански календар сам по себи део Символа вере.

Али из тога не следи да календарско питање нема догматско-канонску димензију.

То су две различите ствари.

Календар није догмат по својој природи, али начин на који Црква уређује литургијско време може постати питање од канонског, еклисиолошког, па посредно и догматског значаја.

Календарско питање аутоматски постаје догматско, када при његовом пажљивом изучавању дођемо до важног закључка: Јулијански календар је на директан начин повезан са Александријском пасхалијом, која је канонски усвојена на Првом Васељенском Сабору. Александријска пасхалија се ослања на Јулијанску сидеричку – звездану годину, која се израчунава и која је оријентисана сасвим другачије од соларног календара, а посебно Григоријанског.

ЈУЛИЈАНСКИ КАЛЕНДАР И ПРАВОСЛАВНА ПАСХАЛИЈА

Православна Пасхалија није нека произвољна математичка формула коју је неко касније изабрао зато што је „Јулијански календар лепши“.

Она је историјски везана за александријску пасхалну традицију, која је постала основа за заједничко одређивање Пасхе у Цркви.

И управо зато питање календара није могуће свести на:

„Јулијански календар касни 13 дана, а Григоријански је прецизнији.“

То је исувише папистички.

КЉУЧНО ЈЕ:

1. Који систем најверније чува православни литургијски поредак и пасхалну традицију?

И ту се враћамо на Никеју

Оно што је изузетно важно јесте да Први Васељенски Сабор није просто рекао:

„Изаберите најпрецизнији календар.“

Питање које је Црква желела да реши било је пре свега:

1. да се Пасха слави заједнички.

И ту се јавља огромна разлика између:

1. астрономске прецизности (а познато је да ни Јулијански ни Григоријански календар нису астрономски прецизни)

и

1. црквене једнообразности.

Другим речима:

Црква не мери време само да би знала који је датум. Она уређује време да би кроз њега литургијски живела Тајну Христову у Небо-Земној Цркви.

Зато је литургијски календар део много ширег система.

Јулијански календар је САБОРСКИ И канонски усвојен

Први Васељенски Сабор у Никеји је утврдио принцип јединственог празновања Пасхе.

Тако је настала пасхална традиција, која је нарочито развијена у Александрији и која је касније постала норма православног литургијског живота.

Међутим, није суштина само у томе што је Јулијански календар догматски прописан у Никеји, него у томе што је православни литургијски поредак историјски изграђен на календарско-пасхалном систему који је Црква примила и развила у оквиру никејског пасхалног предања.

КАКО ЈЕ СПРОВЕДЕНА „РЕФОРМА“ КАЛЕНДАРА

Усвајање новог календара од стране појединих Помесних Православних Цркава био је антиканонски и расколнички чин.

Постоји веома озбиљан канонски аргумент против начина на који је реформа спроведена. Много озбиљнији проблем од саме разлике 13 дана јесте следећи:

1. Ко има право да мења вековни литургијски поредак целе Православне Цркве?

И:

1. под којим условима?

Ту је питање Константинопољског „Свеправославног конгреса“ из 1923. године изузетно важно.

1. Јер то није био Васељенски Сабор.

1. Нису биле присутне све Помесне Цркве.

И зато се с правом може поставити питање:

На основу ког еклисиолошког принципа један локални сабор или конгрес може да измени литургијски календар који је вековима био заједнички православни поредак?

А сада једна веома занимљива последица

„Календар није битан; битно је само да славимо исте празнике“

Ту одмах наилазимо на проблем.

Ако једна Црква слави Божић 25. децембра по новом календару, а друга 25. децембра по старом календару, онда су оне у богослужбеном и празничном нејединству.

Али ако се Пасха и покретни празници и даље рачунају по старој пасхалној таблици, онда добијамо:

1. један календар за непокретне празнике + други систем за Пасху.

То није само питање „тачнијег календара“.

1. То је комбиновање два различита система мерења литургијског времена.

И зато када новотарци кажу „Календар није догмат“, православни одговор је:

 Календар сам по себи није догмат, али календарско-пасхални систем представља саставни део литургијског предања Цркве. Због тога његова једнострана промена није само питање астрономске прецизности, већ питање канонског поретка, саборности и јединства Цркве.

 Стога тврдња да је календарско питање 'само административно' или 'само астрономско' је новотарска вербалистика, која не објашњава црквену стварност.

И управо ту постаје изузетно занимљиво питање  зашто је задржавање старе Пасхалије код новокалендарских Цркава толико важно, јер ту више не говоримо само о „13 дана“, него о односу Никејског пасхалног предања, равнодневице, првог пролећног пуног месеца и литургијског јединства целе Православне Цркве.

КЕФАЛОНИЈСКЕ ЗМИЈЕ

И ту сада долазимо до кефалонијских змија. Оно што је знаковито, а што смо уочили приликом истраживања овог питања, јесте да новотарски сајтови - пишући о кефалонијским змијама - посебно наглашавају следећу реченицу:

"Занимљиво је да су змије наставиле да се појављују на празник Успења Пресвете Богородице и након што је Грчка црква прихватила нови календар, и празник Успења померен за 13 дана раније."

Тако да је ту одмах јасно о чему се ради: кефалонијске змије се користе за афирмацију папског календара.

Иначе, феномен кефалонијских змија се треба посматрати на три новоа: чињенични, природно-феноменолошки и богословско-канонски. Тек када се та три нивоа раздвоје, може се избећи крајност - некритичко прихватање „чуда змија“ као доказа.

НОВОКАЛЕНДАРСКО ШТИМОВАЊЕ ПОЈАВЕ ЗМИЈА

Тврдње да су се кефалонијске змије пре 1924. појављивале 6–15. августа по старом календару, а после увођења новог календара почеле да се појављују 6–15. августа по новом календару, су недоказиве и сумњиве.

Један од најчешће навођених извора тврди управо то: 1924. године становници Кефалоније су, у време календарске реформе, желели да виде по ком ће календару змије „пратити“ празник. Према том сведочанству, појавиле су се по новом календару, што је мештанима послужило као потврда да прихвате календарску промену.

АЛИ, ШТА ЈЕ ИСТИНА

Међутим, овде би одмах поставили веома озбиљну научно-историјску ограду:

То није исто што и документована чињеница да су змије пре 1924. редовно излазиле једног датума по Јулијанском календару, а затим после 1924. „помериле“ свој биолошки циклус за 13 дана.

Наиме, етнографски материјал показује да постоје различити извештаји о тачном времену њиховог појављивања. Истраживачи су бележили да се змије појављују у периоду 6–15. августа, да број постепено расте како се приближава Успење, а затим нестају. Штавише, један теренски истраживач, који је Кефалонију посетио 1992, лично је затекао змије већ 6. августа, а локални мештани су му говорили да се појављују током целог тог периода.

Дакле, сасвим је произвољна тврдња да су „змије промениле календар.“

То није доказано.

СУШТИНСКИ богословски проблем

Међутим, чак и ако прихватимо сведочење да се 1924. догодила промена у датуму појављивања змија, из тога не можемо непосредно извести да је Бог потврдио нови календар.

И то је кључна ствар.

Замислимо да је чињеница следећа:

До 1924. змије су се појављивале у одређеном периоду према старом календару, а после реформе у одговарајућем периоду према новом календару.

То би свакако било необично.

Али из тога логички не следи:

„Дакле, Бог је преко змија потврдио исправност календарске реформе.“

Зашто?

Зато што биолошки догађај није сам по себи богословско откривење.

И ту би направили једну веома важну разлику.

Знак није исто што и тумачење знака.

Може постојати необичан догађај.

Може чак постојати догађај који човек доживљава као чудесан.

Али питање:

„Шта тај догађај значи?“

већ захтева богословско расуђивање.

ПОНАВЉАМО, КАЛЕНДАР НИЈЕ САМО АСТРОНОМСКА СТВАР

Нарочито је важно што календар није само астрономска ствар. Да је реч искључиво о астрономској корекцији, ствар би била релативно једноставна. Али црквени календар је повезан са литургијским поретком.

И ту је ситуација много сложенија.

Као што смо већ рекли, Константинопољски сабор из 1923. није био сабор целокупне Православне Цркве. Званична историја Цариградске патријаршије сама наводи да нису биле представљене све Православне Цркве. Учествовали су представници Цариграда, Русије, Србије, Кипра, Грчке и Румуније, али не све Помесне Цркве.

И зато је веома важно да разликујемо:

1. календарску реформу

од

1. начина на који се календарска реформа спроводи.

Мора се разликовати:

1. календарска новотарија,

1. канонска неправилност,

1. литургијски поремећај,

1. нарушавање предањског поретка,

1. и, у строгом догматском смислу, јерес.

Историјски гледано, ни саме Православне Цркве нису прихватиле календарску реформу на исти начин. Неке су задржале стари календар, док су друге прихватиле реформисани календар за непокретне празнике.

Зато би, ако желимо строго богословски прецизан исказ, ствар поставили овако:

Одређени начин календарске реформе представља озбиљно нарушавање предањског и канонског литургијског поретка.

НОВОТАРСКО УВОЂЕЊЕ ЖИВОТИЊА КАО МЕРИЛА КАНОНСКОГ УСТРОЈСТВА ЦРКВЕ

То нам је важно управо због кефалонијских змија.

Јер ако бисмо прихватили „змије су потврдиле нови календар“ — настао би огроман проблем

Замислите аргумент:

"Богородичине змије" су се појавиле по новом календару.

Дакле, Пресвета Богородица је тиме показала да је нови календар исправан.

Према томе, противљење новом календару је противљење вољи Божијој.

Ово би био веома опасан облик аргументације.

Зашто?

Зато што би један локални феномен постао критеријум црквеног предања.

А православна еклисиологија не функционише тако.

Календар се не утврђује:

1. по чуду,

1. по необичном природном феномену,

1. по томе како се понашају животиње,

1. нити по приватном тумачењу једног локалног догађаја.

1. О њему се расуђује саборски, канонски и литургијски.

Иначе бисмо добили нешто веома необично: да природни феномен постане виши ауторитет од саборског предања.

Још једна могућност коју не треба занемарити

Чак и ако неко верује да су кефалонијске змије заиста чудесан знак, још увек није неопходно да њихово појављивање тумачимо као потврду календарске реформе.

Могуће је, на пример, да неки необичан догађај буде допуштен Божијим Промислом, али да људско тумачење тог догађаја буде погрешно.

То је веома важан принцип духовног расуђивања.

Чудо само по себи није аутоматска потврда сваког тумачења које му човек приписује.

У православној духовности управо зато постоји огроман опрез према чудима, знацима, виђењима и необичним појавама.

А шта онда са самим змијама?

Овде је ствар још занимљивија.

Постоје природни подаци који показују да на Кефалонији заиста живи врста Telescopus fallax, позната као „Virgin's snake“, и да се те змије сезонски појављују у области Маркопуло и Аргинија.

Постоје чак и хипотезе да је њихова појава повезана са природним миграционим путевима, влагом и стаништем. Али то није до краја разјашњено.

Наравно, постојање природног објашњења не доказује да нема никаквог Божијег Промисла; али исто тако необичност појаве није доказ да је њено конкретно тумачење божанска порука.

Хипотетички, чак и ако се покаже да су се змије заиста „помериле“ за 13 дана након календарске реформе, било би богословски неоправдано то користити ни као доказ за нови календар, ни као доказ против њега.

То би посматрали као занимљиву и необјашњену околност која сама по себи нема догматску доказну снагу.

Јер у супротном бисмо могли доћи до апсурда:

Ако би сутра змије почеле да излазе 10 дана раније — да ли би то значило да је Бог променио црквени календар?

Наравно да не.

Ако би следеће године изашле 3 дана касније — да ли би то значило да је Бог променио Типик?

Ако неко каже:

 „Змије су почеле да се појављују по новом календару, што показује да је нови календар исправан.“

Он заправо покушава да једним локалним необичним феноменом реши питање које је по својој природи црквено-саборно и канонско.

То не може.

Чак и када бисмо прихватили чудесност феномена у потпуности.

Јер чудо не може да створи канон.

И још важније:

Божански знак не може бити употребљен као замена за саборно расуђивање Цркве.

Опет не.

Према томе, датум појављивања животиње не може бити мерило црквеног календара.

НЕОБИЧНИ ФЕНОМЕНИ НИСУ ПАНДАМ СВЕТОГ ПРЕДАЊА

Мислимо да је овде најважније не дозволити да један необичан феномен буде уведен у улогу коју у Православљу има Свето Предање.

Ако неки новокалендарац каже:

„Ја у овоме видим знак Пресвете Богородице.“

— то је његова лична интерпретација.

Али ако неко каже:

„Змије су се појавиле по новом календару, дакле Бог је тиме потврдио реформу календара, а тиме је доказано да су они који су остали на старом календару у заблуди“

— тај закључак је богословски неоснован.

Јер се тиме прави логички скок:

1. феномен - чудо - тумачење чуда - догматски закључак.

А ниједна од тих веза није аутоматска.

Ако је календарска реформа спорна на канонско-литургијском нивоу, не може је оправдати ниједан локални чудесни феномен.

У исто време, ако неко сматра да је реформа погрешна, ни појављивање змија по старом календару није доказ да су змије „на страни Јулијанског календара“. То би било подједнако погрешно тумачење (шта су саме кефалонијске змије показивале 1923–1924. не зна се, јер не постоји поуздан примарни извор из тог времена, већ само касније препричавање локалне традиције).

ОСТАВИТИ ЗМИЈЕ НА МИРУ

Најбоље је, дакле, оставити змије тамо где јесу — у области необичног локалног феномена повезаног са веровањима народа, а питање календара је већ решено потпуно независно: канонима, саборским одлукама, литургијским предањем и историјом Цркве...