header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow О. Јустин: О православној саборности
О. Јустин: О православној саборности Штампај Е-пошта
среда, 10 март 2010

Преподобни Јустин Ћелијски

 О ПРАВОСЛАВНОЈ САБОРНОСТИ

У свему што је црквено учествује сав Богочовек, а кроз Њега, и њиме, и сва Света Тројица. Стога свети оци неуморно благовесте: у Цркви све бива од Оца кроз Сина у Духу Светом. Ко год је и што год је ван тога — ван Богочовека је, ван Свете Тројице је, ван Цркве је.

Природа Цркве одређена је природом Богочовека, јер је она - тело Његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему (Еф. 1,23). У ствари, Црква и није друго до Богочовек продужен кроза све векове. Што важи за Богочовека, важи и за Цркву, јер је Он глава телу Цркве (Кол. 1, 18; Еф. 1, 22). Закони који владају личношћу Богочовека у основи су закони који владају и његовим богочовечанским телом: Црквом. Основна је одлика Богочовекове личности да је у Њему на најсавршенији начин сједињена божанска и човечанска природа и сва својства њихова. И то сједињена, према богонадахнутој одредби Халкидонског сабора, нераздељиво, неразлучно, несливено и непроменљиво. А смисао је Цркве, и циљ је Цркве да се у њеном богочовечанском организму на исти начин и истом силом сједињује све што је божанско и човечанско. Јер све што је човечанско, ако се не сједини са божанским, отискује се у лудило. Човечанска природа не сједини ли се са божанском, отискује се у лудило. Човечанска природа не сједини ли се са божанском, неминовно залуди. То је непобитна истина, објављена свемудрим Богочовеком у причи о десет девојака. Луде девојке представљају оне људе који за живота на земљи остају при својој људској природи, не испуњујући је и не освећујући је божанском благодаћу. У богочовечанском организму Цркве, на тајанствено-благодатни начин врши се спасоносно сједињавање божанског и човечанског, и то силом која исходи из саме главе Цркве: Богочовека Христа. Он је главна детерминантона свега црквеног; и богочовечност је једина категорија свих збивања у тајанственом животу Цркве.

Благодарност је суштина и саме саборности Цркве. Јер у основи и праоснови својој, саборност Цркве се састоји управо у благодатно-органском јединству божанског и човечанског у једном богочовечанском телу под једном главом: Богочовеком Христом. Као једно и недељиво тело Богочовека, под једном главом, Црква је чудесни организам у коме живи вечна Божанска Истина, Истина — иста за све светове, Истина — обавезна за само Тројично Божанство и за сва бића Њиме створена. Ова Истина у свему и по свему (кат'олон) важи за сва бића у свима световима, зато је она католики, саборна, васељенска. Саборност ове Истине је, на првом месту, у томе што се она својом свестваралачком силом протеже од Највишег Бића до најнижег на целој скали живота и постојања. У прапореклу свом, извор саборности је у Светој Тројици; она се еманира из Ње кроз сва нижа бића: од анђела до црва. Идеална саборност, савршено остварена, дата је у животу Божанске Тројице. Пошто је Црква, по надахнутој речи Тертулијана, тело Свете Тројице (corpus Trium), то је тројична саборност заступљена у Цркви на богочовечански начин. Уколико нам Божанско Откривење казује законе који владају у животу Тројичног Божанства, савршена светост и савршена љубав јесу извор и увор тројичне саборности. Тако и саборност Цркве сачињавају светост и љубав.

Ако би се Богочовеково еванђеље свело на једну истину, она би гласила: Света Тројица је све у свему. Ако би се пак све богочовечанске истине које Цркву чине Црквом свеле на једну свеобухватну истину, она би несумњиво гласила: у Цркви је Света Тројица све у свему. То је разлог што богомудри и богоглагољиви оци у првих осам чланова Символа вере говоре о Светој Тројици, а у деветом о Цркви. Сва Света Тројица, са свима својим истинама, слива се у Цркву. Црква и постоји у свету да би се истине Тројичног Божанства створиле у свери људског живота. Зато свети оци све истине о Светој Тројици ризниче у Цркви: Во једину, свјатују, саборнују и апостолскују церков.

Шта значи бити члан Цркве? То значи: живети Светом Тројицом: од Оца кроз Сина у Духу Светом. У Цркви је све тројично, и стога све саборно, свето, једно, недељиво. Ако нешто не носи у себи и на себи печат тројичности, није црквено, није свето, није саборно. Тројичност је једина ознака и једина провера свега црквеног. Но пошто је Света Тројица својим Другим Лицем - Богочовеком Христом, основала Цркву, то из тога логички и природно излази друго правило, изведено из првог: све што је црквено јесте богочовечанско; богочовечност је ознака и провера свега црквеног. Где жига богочовечности нема, нема Цркве, нема светости, нема саборности, нема спасења. Све што не представља собом синтезу и јединство божанског и човечанског, није од Христа, није од Цркве, није од богочовечанског тела. А синтетичка, спајалачка, сјединилачка, обогочовечилачка, саборнизујућа сила у Цркви јесте светост и љубав. Јер, по речима светог апостола: љубав је свеза савршенства — синдесмос тис телиотитос (Кол. 3,14): она везује, спаја, сједињује нераздељиво, неразлучно, несливено и непроменљиво све што је божанско и човечанско. Она сабира, саборнизује, чини нашима сва богочовечанска савршенства, остварује их у границама наше људске делатности. Она све чланове Цркве сједињује у једно тело Христово, усавршава их богочовечанским врлинама и чини да у свему узрастају у ономе који је глава телу Цркве - Христу, из кога све тело састављено расте у меру раста пуноће Његове (ср. Еф. 4,12-16).

Шта је саборност? То је светост и љубав, света љубав Тројичног Божанства, продужена кроз живот богочовечанског тела Христовог — Цркве. Саборност Цркве саборност је светошћу и љубављу, и то божанском светошћу и божанском љубављу. Светост је кохезивна сила саборности. А светост живи и дела љубављу. Љубав пак, као свеза савршенства, све што је свето у чланова Цркве везује и спаја са једино светим: Тројичним Богом и Господом. Светост осећања и мисли одржава се љубављу, али исто тако и љубав осећања и мисли одржава се светошћу. Само света љубав и љубећа светост чувају саборност.

Сву истину и сву силу свете саборности богонадахнуто је осетио, видовито схватио и ненадмашно изразио Свети апостол Павле. По њему: живот у Цркви је живот са Светом Тројицом и са свима светима; човек се Духом Светим препорађа, Христос се вером усељује у срце човеково и човек се љубављу укорењује и утемељује у божанском животу; тако сједињен са свима светима човек се оспособљује да заједно са њима позна претежнију од знања љубав Христову и да се испуни сваком пуноћом Божјом - пан то плирома ту Теу (Еф. 3, 16-19). То значи: саборност се стиче и одржава живљењем у Светој Тројици „са свима светима", јер у светима Бог обитава. Живљење „са свима светима" испуњује човека сваком пуноћом Божјом. Саборно живљење са свима светима чини човека богоносцем. Испунити се Богом, то је циљ свете, православне саборности. А само светост и живот „са свима светима" испуњује човека Богом. Православна саборност значи: мислити, осећати, живети „са свима светима", што опет значи: сва питања решавати не сам него заједнички „са свима светима". Основна одлика православне саборности је учествовање свих светих у свему црквеном. Она и није друго до непрекидно делање свих светих, свих векова у животу Цркве. Јер у Цркви нема прошлости већ је она једна непрекидна садашњост. Сва прошлост Цркве је увек присутна у свакој њеној садашњици. Једино у Цркви прошлост не умире већ је увек жива и бесмртна и делатна. И данас су савремени, и данас су бесмртни, и данас су чудесно делатни у Цркви: и свети апостоли, и свети мученици, и свети оци, и свети исповедници, и свети бесребрници, и свети испосници и сви свети. За свакога који има православно осећање саборности и данас су живи у Цркви, делују и чудотворе и Св. Златоуст, и Св. Атанасије, и Св. Никола, и Св. Сава, и сви свети уопште.

Не треба се заваравати: православна саборност се држи и одржава само светошћу свих светих. Православље је тиме православно, тиме силно и тиме свесилно. Сабор, макар на њему биле стотине епископа, ако није сабор „са свима светима", није православан, јер није свет. Само живот „са свима светима" оспособљује човека да стекне и позна претежнију од знања - љубав Христову, која освећује и просвећује човека. И опет, само љубав према Христу побуђује човека на живот у Христу и даје му силе да истраје у њему. Хришћани су позвани на исту светост какву има Господ Христос. Апостол Петар позива хришћане да буду свети у свему живљењу као и Христос (1. Петр. 1,15). Живот у светој саборности сједињује човека „са свима светима" и уводи у јединство вере, молитве, благодати и љубави. Отпад од те светости је отпад од православне саборности. А то долази само од самољубља и гордости, који увек одводе или индивидуалном или колективном папизму. Историјски примери тога су: ватикански папизам и протестантски папизам.

Светост, као стваралачка сила саборности, потиче од Духа Светога који је у апсолутном смислу савршена Светост. Другим речима: саборност је од Духа Светога. Доказ тога је Апостолски сабор (Д. Л. 15, 1-32). Ту је дата и садржина и начело саборности: Изволисја Духу Свјатому и нам (Д. А. 15,28). То значи: Дух Свети је извор светости, и тиме саборности; људи само следују Духу Светоме у томе, освећујући се Њиме и слушајући Га у свему. Апостолска саборност се стиче и осигурава духоносношћу, духовођеношћу и духоделатношћу. Само људи освећени, и просвећени, и вођени, и руковођени Духом Светим јесу истински саборници и носиоци саборности. Пример су нам свети апостоли. Отуда је права саборност увек апостолска. То нам сведочи и Символ вере: саборност је запечаћена не само светошћу него и апостолношћу: Во једину, свјатују, саборнују и апостолскују церков.

Апостолско начело свете саборности постало је и заувек остало начелом свих светих васељенских и помесних сабора. Одлука ма ког сабора, из које не зрачи светост Духа Светога, није саборна, ни апостолска. Саборност, католичност,   васељенскост васељенских сабора састоји се у томе што су свети оци заиста делали по светом апостолском начелу саборности: све су одлуке доносили у добровољној и смиреној послушности Духу Светом. То је и очувало саборност у Православљу. А где се од тога одступало, тамо су се рађали разни папизми: ватикански, лутерански, калвинистички, методистички, адвентистички и... ко ће их побројати? Име им је легион.

Саборност, католичност васељенских сабора одликује се апостолском светошћу богоносних и духоносних отаца, учесника дотичних сабора. Из свега њиховог избија апостолско гесло свете саборности: Изволисја Духу Свјатому и нам. Тиме као да говоре: ми, и наше одлуке, имамо вредности уколико смо у Духу Светом и од Духа Светог. Остало одводи од саборности, а често и најмногобројније саборе претвара у разбојничке. Сетимо се само Ефеског разбојничког сабора. Он је не сабрао већ одбио од Христове истине. Јер само светост сабира и саборнизује, сједињује мисли и осећања „са свима светима". Само света и апостолска саборност осигурава непогрешивост Цркве светошћу и присутношћу Духа Светога кроза све свете и са свима светима. Сабори у Цркви су само тако непогрешиви, а не сами по себи, или по ћефу ватиканских и других гордих самовољника и насилника.

Обратите пажњу на историјску чињеницу: света и апостолска саборност континуирају се кроз све свете васељенске и помесне саборе, почевши од светог Апостолског сабора у Јерусалиму. Највећа брига саборских отаца била је да одрже континуитет свете апостолске саборности. Зато су они и почињали свој рад тиме што су потврђивали одлуке претходних сабора. Од тога су полазили, тога се у раду држали, и тако свету саборност одржали. На тај начин оци су исповедали јединство вере и љубави са претходним оцима. Разуме се, са светима се општи једино светошћу и молитвом. Како ћете општити са светим оцима, како ћете бити једних мисли и једних осећања са њима, ако не светошћу осећања, живота и вере?

А данас, чиме је православна саборност - православна? Оним чиме је одувек била: светошћу Духа Светог, светих апостола, светих отаца, светих васељенских и помесних сабора. Православна саборност увек води себе и проверава себе светошћу светих апостола, светих отаца и светих васељенских сабора. Ако тога нема, зар је православна, зар апостолска, зар света? Сабор, макар на њему било врло много епископа, ако није испуњен духом свете апостолске саборности, није друго до обичан скуп људи, где се одлуке доносе надгласавањем. Само се при томе заборавља да се Дух Свети и свети оци, и њихове свете истине не могу надгласати. Сетите се Светог Атанасија Великог. Њега је Антиохијски сабор, на коме је било преко сто епископа, осудио. Па ипак, сва божанска истина православна била је са Светим Атанасијем, а не са самовољним и богоборним епископима-гласачима. Света, апостолска саборност Цркве била је у једном Светом Атанасију а не у стотини самоугодљивих епископа-гласача. Истина богочовечанске, еванђелске вере није у броју већ у сили и Духу Светом. Јачину и истинитост вере проверава бројем папизам, а Православље никад и довека.

Не треба никад сметати с ума да је апостолност, после светости, прва главна одлика православне саборности. Што год не подилази под апостолност, зар је православно? Апостолско, и стога вечно и неизменљиво, гесло саборности јесте: Изволисја Духу Свјатому и нам. Да, најпре Духу Светоме, а не ниједноме од људи: ни цару, ни краљу, ни владару, ни политичару, нити икоме од моћника овога света. Светост и апостолност идеологије и методике једнога сабора јесте једини доказ и гаранција да је православног духа и карактера.

Хоћете ли да расуђујемо путем антитезе? Супротан принцип светој апостолској саборности јесте сатанизам. Јер Сатана — шта је? Вечно издвајање и усамљивање од Бога и свега Божјег. А то није друго до устајање против Бога у име горде усамљености и надмене издвојености. Стога је сатанизам сила која декомпозише, дезинтегрише, десаборнизује, расипа. Божанска уста Свеистинитог изрекла су: Који са мном не сабира, расипа (Лис. 11, 23). Први расипник, и отац свих расипника, јесте Сатана. Расипање себе по злу, по греху, по небићу и јесте сатанизам, ћаволизам. Где је немогућа саборност? Немогућа је мећу ђаволима, јер им недостаје светости и љубави. Само љубав спаја, везује, саборнизује, сједињује, а зло раздваја, одбија, десаборнизује, разједињује. Љубав је сабирна а зло расипна сила. Ђаво је главни декомпозитор и дезинтегратор Божје творевине.

Православна саборност има своје свето тело: Цркву. У њу се човек учлањује светошћу и љубављу. Сваки који православно верује и живи, осећа свим бићем да је саборност жива богочовечанска сила у светом организму Цркве. Чиме живи, чиме се храни та саборност? - Светошћу и љубављу. Еванђелска је истина: у Христу се може живети и делати само светошћу и љубављу. Прави саборници се увек осећају као једно тело са свима светима, а кроз њих са Духом Светим и самим Господом Христом. При сваком делу, при свакој одлуци они се увек питају: шта о овом нашем делу, о овој нашој одлуци мисле свети апостоли, свети оци, Свети Дух истине? Но никада не питају себе: шта о овом нашем делу, о овој нашој одлуци мисле силници и моћници овога света? а најмање и никада: шта о овоме мисле Ироди, Нерони, Диоклецијани, Трајани? Угађање људима овога света у стварима вере одводи стрмоглавце у отпадништво од Бога. А то је сатанизам. Зар не? зар не? зар не?

Да, да, само светост и само апостолност, непрекидно продужаване и одржаване Духом Светим кроз богочовечански живот Цркве, сачињавају православну саборност. Само се апостолском светошћу и светом апостолношћу одржава и продужава православна саборност. Та истина бруји кроза све свете саборе: од Апостолског до Московског. Да, кроз свете, само свете саборе. Где нема те светости, нема ни апостолности, нема ни православности.

Чујете ли како над нама тужно јецају мудре речи сетног исполина божанске мудрости Соломона: Боља је жалост него смех, јер кад је лице невесело, срце постаје боље (Еклез. 7, 3).

Зар се не бојите гњева Јагњетова? Гле, његова горка претња потреса небеса, а ваша срца?

Тешко вама који се смејете сад; јер ћете заплакати и заридати (Ли. 6, 25) — ако не раније, а оно сигурно на дан Страшнога суда.

1938.

      Из књиге аве Јустина „Зеница трагизма“

      Приређивач: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( среда, 10 март 2010 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 24 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ДУШЕКОРИСНЕ  ПОУКЕ ИЗ ОПТИНСКЕ ПУСТИЊЕ:
(избор и превод са руског: "Борба за веру"
 
"Када је Бог у твојој лађи, то не значи да олује неће бити, већ да твоја лађа неће потонути".
 
"Јеванђеље је као падобран - неће ти користити ако је затворено".


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.