Како да СПЦ решава своје афере - Драгиша Бојовић

Идеали на којима Црква опстаје

Српска православна црква је једна од ретких институција у српском народу, можда и једина, која је у различитим временима успела да превазиђе сваку врсту изазова или искушења. То се дешавало захваљујући снази која је долазила из суштине њеног устројства. Чак и у случајевима када су многи у њеном раду препознавали извесне слабости и очекивали озбиљније потресе, она је успевала да сачува неопходно јединство и учврсти сопствени ауторитет.

Данас сасвим извесно може се закључити да је Црква лакше превазилазила оне проблеме који су били резултат спољашњег утицаја или притисака него оне који су резултат ,,унутрашњих слабости”. То је често изазивало реакције и оног дела Цркве који називамо лаици или верујући народ, али и оних чији је однос према Цркви био на нивоу симпатија или подршке. Због рецепције да Цркву сачињава само свештенство, а не и заједница у којој свештеници имају посебну одговорност, често је у јавности Црква поистовећивана само са онима који, у једном тренутку своје слабости или у континуираном испољавању греха, постају парадигма лошег стања у Цркви. То што они чине издвојене случајеве не ослобађа их одговорности због наношења штете Цркви као заједници.

Постоје, међутим, и примери из сасвим блиске прошлости где су се лаици показали као знатно бољи део Цркве него клирици. Реч је о болести и упокојењу блаженопочившег патријарха Павла. Били смо сведоци жеље појединих архијереја да се нови патријарх бира за живота актуелног патријарха. Скоро да се није могло чути у народу да је то потребно, док су гласови из реда архијереја били не ретки, при чему се понекад нечији глас препознавао као глас портпарола групе истомишљеника. Заборављало се, и по признањима из Цркве, какав углед је у народу имао патријарх Павле. Његово упокојење је догађај који се може означити синтагмом ,,догађање Цркве” (без алузије на својевремено догађање народа, које је било организовано). Многи су у поменутој журби препознали и утицај политике, која је желела, из препознатљивих разлога, да добије, како је примећено, ,,европског патријарха”.

Након избора новог патријарха, добронамерни су очекивали, а недобронамерни се прибојавали, да ће Црква сачувати онај не мали капитал, који је стекла захваљујући угледу патријарха Павла, али и израженој привржености огромног броја људи (активних и пасивних верника) СПЦ. Насупрот томе, као да се неком журило, активиран је ,,случај Артемије”, поред других можда најсложенији у Цркви, јер је овај епископ парадигма двоструког отпора (један има политичку, а други црквену димензију). Све је то пратила неуобичајена медијска кампања, која, у једном тренутку, доприноси остваривању краткотрајних интереса њених протагониста, али у дугорочној перспективи препознаје се као кључно место идентификације синхронизованог наступа појединих политичких и црквених центара моћи.

Оно што нарочито пада у очи, у контексту медијског интересовања за Цркву, јесте стварање слике о примату материјалног богатства код појединих припадника Цркве. Иако није реч о масовној појави, она, у мору свеопштег сиромаштва, делује иритирајуће и постаје кључни антипод оним вредностима које Црква вековима промовише. Програм за превазилажење таквог стања је једноставан: богољубље и братољубље насупрот самољубљу и среброљубљу; узвишеност и солидарност насупрот гордости и безосећајности. То су идеали захваљујући којима Црква као институција и опстаје. Није реч само о идеалима, већ и о реалности која се манифестује кроз многе светле и свете примере у историји Српске цркве. Њих има и у садашњости, али их је тешко препознати управо због неодговорности појединаца и манипулација оних који вребају сваку прилику да представе Цркву као ретроградну институцију, намењујући јој место у ,,музеју старина”. Црква не може и не треба на то да пристане. Због тога је њена одговорност још већа, нарочито у оним моментима када преузима одговорност за оне проблеме које надилазе, по мишљењу многих, оквир њених компетентности. Ту се она и сусреће са политичким интересом, који настоји да је придобије за себе и тиме краткотрајно или дугорочно профитира у зависности од крајњег исхода проблема.

Можда делује парадоксално, али може изгледати истинито: Црква мора да направи подвиг и да из једне фазе бучног присуства у јавности пређе у тихо решавање проблема у сопственим редовима. Свакако не са онима који су форсирали садашњу методологију, која је ближа политичком него црквеном животу.

Професор универзитета у Нишу и Косовској Митровици

Драгиша Бојовић

[објављено: 02/03/2010]

http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Ideali-na-kojima-Crkva-opstaje.sr.html