Кад је свети Григорије Чудотворац, епископ неокесаријски, био млад и учио у Александрији филозофију и медицину, он се склањао од сваког рђавог пута, бежао од сваке нечистоте и мрзео безакоње. Многи филозофи и грађани волели су га и уважавали због његовог светог живота, а неки од његових другова зато су га мрзели.

Да би га оцрнили пред другима, они поткупе једну неваљалу жену, да она јавно оклевета и осрамоти невиног и светог младића.

Бестидна жена пристане на то.

Једном приликом, кад је Григорије усред вароши разговарао са филозофима и најважнијим учитељима Александрије, она му приђе и јавно, пред свима, окриви га за грешну телесну везу са њом и затражи да јој исплати што јој за то дугује.

Сви су били поражени.

Григорије се збуни, а жена све више наваљиваше да јој плати дуг.

Кад је мало дошао к себи, Григорије замоли једног од својих присутних другова, пошто при себи није имао новца, да јој у име њега исплати колико тражи, да би их оставила на миру.

Друг Григоријев извади новац и исплати жени.

Она пође да иде, чим се окренула, њу спопадне зао дух и почне је мучити пред свима.

Клеветница падне на земљу, вичући страшним нељудским гласом, почне да дрхти, грчи се, шкрипи зубима и баца пену на уста.

Сви присутни уплашише се.

Разумели су да је то била Божја казна за њену клевету на невиног младића (Житије светог Григорија, 17. новембра).

Рука која је писала клеветничка писма осушила се

 Позната нам је једна стара варошка девојка, која је имала добар углед у комшилуку и у целој вароши, али која је сва била испуњена завишћу према туђој срећи.

Свак је о њој говорио: То је исправна и честита девојка!

Но нико није могао слутити да је та стара девојка имала грозан обичај да непотписаним писмима куди момка девојци и девојку момку.

 Чим би чула или прочитала да су се двоје верили или испитали, она би одмах хитала своме пакленом послу, да пише лажна писма и клевета оне који су тек почели савијати своје гнездо среће.

У много случајева успела је да створи изненађење и забуну, а у неким случајевима и да поквари веридбу и испит и посеје семе мржње тамо где је љубав цветала.

И суђено је од Бога било да баш она иста рука, која је у тајности састављала безброј клеветничких писама, објави зло дело те опаке жене.

Како?

Десна јој се рука осушила.

И она је у очајању и са многим плачем исповедила сва зла која је том руком
починила

(Епископ Николај, Нема ништа тајно. Мали мисионар, 17. свеска за јуни 1935, стр. 15-16).

Оговарање и клеветање слично је камену баченом у воду

 Као што се од камена баченог у воду по површини воде шире кругови све даље и даље, тако се и оговарање разноси на све стране.

И као што се они кругови воде не могу вратити натраг, тако се и оговарања и клеветања не могу вратити натраг, нити поправити штета тиме причињена.

Зато се треба чувати овог греха. Јер „уста која лажу доносе смрт души“ (Премудрости Солом. 1, 11).

Лаж често бива одмах откривена и кажњена.

Светитељ и лажљивци

 Једног дана дођу светом Исаку Сирину Другом у манастир два скоро нага човека и затраже милостињу у одећи.

Кад је чуо њихову молбу, светитељ пошаље једног монаха до једног шупљег дрвета украј пута недалеко од манастира, да донесе оно што у њему нађе.

Оде монах и нађе некаква одела и донесе светом Исаку.

Овај узме та одела и преда их просјацима.

Ови се тешко застиде, кад видеше своја одела, која они беху сакрили у оном дрвету при доласку у манастир.

 Неки човек пошаље по монаху две кошнице у манастир овог истог светитеља.

Монах успут једну сакрије, а једну донесе и преда игуману.

По пријему кошнице, светитељ му рекне:

„При повратку пази се, јер се у ону кошницу што си оставио увукла змија отровна. Чувај се да те не уједе“

(Епископ Николај, Охридски пролог, 12. април, стр. 278).

Због лажи изгубио престо

Римски цар Трајан († 117) лишио је престола краља Тракије и затворио, а његовог сина престолонаследника довео у Рим.

Током времена цар је заволео младог принца и намислио да га врати на очев престо.

Али је од намере одустао, кад га је ухватио у једној лажи.

Цар га је из двора приметио у врту, и кад се он мало касније вратио, цар га је запитао где је био.

 „У школи“, одговори принц.

 Цара ова лаж толико наљути, да му на то одговори:

„Ја сам хтео да те вратим на престо твојих отаца, али ти си овом лажју показао да тога ниси достојан.

Твоје краљевство даће се странцима“

(Спираго, 708. стр. 323).