header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Богонадахнутост и ненарушивост св. правила
Богонадахнутост и ненарушивост св. правила Штампај Е-пошта
среда, 03 септембар 2008
              Др Миодраг Петровић

                        БОГОНАДАХНУТОСТ И НЕНАРУШИВОСТ СВЕТИХ ПРАВИЛА

Image
Типик
   Свако нарушавање светих црквених правила за последицу има несклад, како у души прекршиоца тако и у животу Цркве Христове. Зато су оци Шестог васељенског сабора у Трулској палати, 692. године, у 2. правилу прописали да је „најбоље и најважније да и убудуће остану чврсти и очувани канони“ светих апостола, васељенских и помесних сабора и светих отаца „ради терапије душа и излечења патњи" (в. Н. Милаш, Правила (КАNONЕΣ) Православне цркве с тумачењима, књ. I, Нови Сад 1895, 431-442).

У Законоправилу Светога Саве правило 1. Шестог васељенског сабора у Трулској палати почиње: „Апостолска вера је неизмењива; целовита да остане...“ (стр. 414). Затим следи веома важно и обавезујуће тумачење: „Овај сабор се при Јустинијану Крњоносом сабра, наложивши да и апостолска, и пре њега одржаних шест (sic!) васељенских сабора, и седам помесних - свих њих правила остану чврста и сачувана непромењива и неизмењива; а изложи и овде подведена правила за исцељење душа и за излечење патњи. И по први пут овде утврђује предање Апостолских правила, а потом и васељенских и помесних сабора свештена правила запечаћује“ (стр. 415).

Вера, црквени поредак и саборност Цркве само помоћу светоотачких правила могу бити очувани. О томе лепо сведоче црквени оци Картагенског сабора, 419. године, у 2. правилу: „Сав сабор рече: По вољи Божјој је да се црквена вера, која се преко нас предаје на овоме славноме скупу, мора једнодушно изворно исповедати; затим се црквени поредак мора чувати у сагласности свакога појединца и свих заједно..." (в. Н. Милаш, Правила, књ. II, Нови Сад, 1896, 132-133).

Јединство Цркве, дакле, не зависи само од једнодушног исповедања утврђеног догматског учења, него и од очувања канонског поретка. Из историје Цркве се зна да су они који су својим неканонским, а то значи недопустивим поступцима нарушавали њен поредак, често кажњавани као јеретици.

Данас у Православној цркви све учесталије се оглашавају појединци, али и читави покрети, којима смета утврђени светоотачки поредак, и траже да га прилагођавају захтевима, како кажу, „Новог доба“, а то, у ствари, није ништа друго до прилагођавање успостављању „Новог поретка ствари“ у свету. Настали покрет у Америци под називом New Age (Ново доба) увелико је захватио Европу. По њему, религија будућности читавог човечанства треба да проистекне из спајања и мешања заједничких елемената свих религија. Управо ради тога се све гласније, и све безобзирније, тражи „преиспитивање“ и „ново вредновање“ светих канона.

Добри учитељи богословља научили су нас да се Дух Свети пројављује у Цркви не да би се она прилагођавала некаквом „Новом добу“ које данас карактерише „глобализација света “у политичком, економском и војном смислу, него да Христовим Јеванђељем обнавља свет у складу са свакодневном молбом у молитви Оче наш: „Да буде воља Твоја како на небу тако и на земљи.“ А у вези са тим у Законоправилу Светога Саве читамо: „И не рече: 'Да буде воља Твоја у мени, или у нама', него свуда; и по свој земљи да се затре лаж а посеје истина и искорени сва злоба, и поврати се врлина - те да се тако небо ничим не разликује од земље" (стр. 42-43).

Задатак Цркве је, дакле, не да се прилагођава насилницима овога света, него да својом јеванђелском науком усмера-ва, духовно препорађа и предводи народе у сваком времену.

Насупрот таквом учењу, међутим, данас у богословљу све гласније предводе неки отуђени учитељи који се надмећу у служби новом кројењу света, односно насилничкој „глобализацији“, што са Хришћанством, судећи према начину како се спроводи, ништа заједничко нема. И управо ради тога се гласно и учестало чују мишљења о томе како су црквени канони тобоже застарели, и како новим законодавством Цркву треба осавременити. У том циљу одржавају се разне конференције, образују комисије, воде разговори, каткад и тајно, како унутар православних помесних цркава, тако и на међухришћанском и међурелигијском нивоу.

Да не би било забуне, начелно и хришћански посматрано, у Цркви не треба бежати од дијалога, како са једноверницима тако и са иноверницима, све док постоји нада и могућност да мерило у разговорима свима буде ИСТИНА. Јер, једино она ослобађа из ропства незнања и води спасењу, у складу са Христовим речима: „Ако ви останете у науци мојој, заиста сте моји ученици; и познаћете истину, и истина ће вас ослободити“ (Јн 8, 31-32). Али ако се дијалог води само ради дијалога као таквог, или из обзира некакве углађености, треба га занемарити у складу са оним како нас Христос учи: „Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас“ (Мт 7,6).

У Српској православној цркви, Богословски факултет у Београду све више постаје познат по томе што организује скупове, сусрете и разговоре, како са православним тако и са неправославним хришћанима. Један од таквих скупова, одржан недавно, посвећен је био питањима у вези са предстојећом ревизијом Устава Српске православне цркве. Предлог за његово одржавање потекао је од „Комисије за промену Устава СПЦ“, која већ неколико година настоји да тај задатак обави. Скоро сви чланови Комисије су из професорског састава Богословског факултета.

Пошто „промена“ Устава Српске православне цркве мора да буде извршена строго у складу са црквеноотачким канонским учењем и предањем, своју пажњу усмерио сам на записнике Комисије, како би се на основу њихове садржине обавестио о томе колико су ти чланови дорасли једном тако сложеном подухвату. Не скривам забринутост изазвану сазнањем да међу члановима те Комисије преовлађују мишљења оних који су спремни да безобзирно крше црквена правила, као и оних који их, изгледа, нису ни прочитали. Текст записника оптерећен је чудним поимањима о Цркви, њеном устројству и законодавству; о епископској власти; о православној дијаспори и др. При томе су изнета свакојака домишљања. Стиче се утисак, према неким од тих поимања чланова Комисије, као да су досадашња знања о Цркви била погрешна, те зато настоје да њено устројство поставе на нове темеље. Као доказ за произвољна домишљања, дословно ћу навести неколико података само из Записника (укупно 31 страница збијеног прореда) са друге седнице „Комисије за промену Устава СПЦ“, одржане 25. децембра 2002. године на Богословском факултету у Београду:

  Митрополит Амфилохије:

 „... Било би занимљиво упоредити и Законик проте Матеје Ненадовића са Законоправилом (то је била Крмчија, није он ништа посебно састављао - коментар еп. Атанасија)" (стр. 3).

Због таквог непознавања ствари, требало би да прочитају: Миодраг М. Петровић, Извори Закона проте Матије Ненадовића. Саопштено на научном скупу у Ваљеву 28-29. септембра 1979. године, поводом 175. годишњице Првог српског устанка и оснивања устаничког суда 1804 године, Историјски часопис, књ. XXVII, Београд 1980., 111-123.

  Епископ Игнатије:

 „... Што се тиче односа сабора и епископа, по мом мишљењу, и о томе треба водити рачуна у новом Уставу, а то је да сабор се не може схватити као тело које је изнад епископа... епископ се јавља као служба која конституише Сабор и Сабор се не може наћи изнад епископа како се то данас тумачи и у смислу како то данас мало стоји у нашем Уставу да Синод у првој инстанци суди епископу, а после тога Сабор" (стр. 4-5).

Такво неканонско и недопустиво мишљење потиру учења црквених отаца, од којих овде наводим нека само, исказана у правилима.

 Правило 12. Картагенског помесног сабора:

 „Епископу који је нешто скривио, ако не сав сабор те области, ипак дванаест епископа да суде; а презвитеру - шест; ђакону – три“ (Законоправило, стр. 332).

 Тумачење:

 „Ако на епископа падне оптужба за некакву кривицу, сабор епископа целе области треба да му суди, а ако није могуће свима да се састану, ипак дванаесторица да суде, мање, пак, од овога да не буде; презвитеру оптуженом за кривицу којој је исход извргнуће - шесторица епископа да суде и седми сопствени епископ, а ђакону - три епископа и четврти сопствени. И тако се ислеђују њихове кривице и бивају суђени" (Законоправило, стр. 322).

 Правило 15. Антиохијског помесног сабора:

 „Кад је епископ под судом, ако се епископи целе области сагласно изјасне против њега, суд поново не бива“ (Законоправило, стр. 237).

 Тумачење:

 „Ако којег епископа буду лишили чина епископи целе области, то јест сабор, ово правило не допушта да му суди други сабор, него наређује да остане на снази одлука против њега, сагласно донета од епископа целе области. Међутим, како рекосмо у четвртом правилу овог сабора, више се као воља оних који су прописали држи то, да се онај ко сматра да је неправедно извргнут позове на суд и од вишег сабора помоћ добије, како је праведније и човекољубивије" (Законоправило, стр. 237).

 Правило 4. Антиохијског помесног сабора:

 „Ако је сабор извргнуо епископа, или презвитера, или ђакона, а он сам по свом мишљењу, и не покоравајући се, почне служити - да нема поновног враћања у свој чин“ (Законоправило, стр. 229).

 Тумачење:

 „Ово правило, дакле, истиче исто што прописује и дванаесто правило овога сабора - да епископ, или презвитер, или ђакон кога је сабор лишио чина, а говори: „Рђаву пресуду донеше против мене и по неправди“, може позвати онe који говоре против њега и пред другим, вишим сабором, оправдати се. А ако се и по извргнућу, сам по свом мишљењу, и не покоравајући се, дрзне служити пре исправке постојеће пресуде против њега, од тада, дакле, ако и говори: „Рђаво ме осудише и бих извргнут по неправди“ - неће добити свој чин, нити могућност друге одбране...“ (Законоправило, стр. 229-230).

 • Епископ Атанасије (Јевтић):

 „Ако радимо темељну промену Устава, то не може бити готово до овог Сабора... То нећемо завршити до маја, а ако и завршимо онда ће тек настати проблем код оних људи који су потпуно отуђеног духа, од Православне Еклисиологије, од Тајне - Догађаја Цркве као Тела Христовог, код наших људи у Дијаспори, и који ће тражити да ми правимо уставе сходно канадском, америчком и не знам ком законодавству: али и то је опет нужно, тј. урачунавање реалности света у којој Црква живи и дела. И у томе јесте разлог настанка устава, што је нова појава новијег система правно-канонског, за разлику од Византије где су закони и канони слагани паралелно и где је изричито давана предност светим канонима над државним законима. Свети Сава је то само превео и нешто проширио, а нешто скратио у своме Законправилу. Сада се опет сусрећемо са реалношћу спољашњег света, са државама, са Европском Заједницом, нпр.“ (стр. 6). „... Пример да организација Цркве извире из Св. Канона јесте Апостолски 34. канон, где се каже да сви у народу знају свога првога, али да он ништа не може да ради без њих, свакако у њиховој епархији, нити они без њега када су у питању опште ствари... Епископ није клирик, Епископ није монах, него је Глава Цркве, жива слика Христова, и ако укинете телу главу - шта да причамо о телу?“ (стр. 8). „... Епископ може да има некога узасе као саветодавни елемент на Сабору, то може бити ђакон или стручњак. Али у моменту када се дода 'лаички елемент' као обавезно 'представништво' на Сабору, тада више немамо Цркву! Зато што је Епископ, као жива слика Христова, први лаик, први ђакон, први свештеник, као и Христос. Он у пуноћи одражава Христа. Епископ оприсутњује целу Цркву. Епископу не треба додатак 'клира' или 'лаика'. Зато говоримо у јектенијима: За Епископа нашег, за Свештенике, за Ђаконе, за Клир и Народ. А ми убрајамо у клир све што није лаик. Епископ није клир! А и народ је клир. То у преамбули Устава треба обавезно да уђе“ (стр. 19) „...Понављам - каже еп. Атанасије - да ни Законоправило, ни Пидалион, ни Крмчија, ни наш нови Устав нису и не смеју да буду завршна реч. Канонско предање остаје стално отворено, важеће све у целости...“ (стр. 25).

Није тешко уочити колико несклада и неистине има у наведеним речима еп. Атанасија Јевтића. Такав производ размишљања је природна последица његовог атаковања на утврђене истине. Често је у процепу између онога што зна да би требало да чини и онога што стварно чини. Раније сам указао на то како се дрзнуо: да преправља Јеванђеље, да крши црквене каноне, да обесвећује Свету тајну причешћа. И као такав, сада суделује у „раду темељне промене Устава“ Српске православне цркве. Али од њега на том послу може да се очекује онолико колико и хармоније из напукле гитаре, или воде из разбијеног крчага, јер безобзирно ниподаштава спасоносне Божје и светоотачке наредбе.

Овде ћу нешто само од неприхватљивих ставова у наведеном тексту еп. Атанасија да истакнем. Наиме, он каже да епископ „у пуноћи одражава Христа“. Питам: Како и у којој „пуноћи“? Знам да је Христос без греха, а таквога међу смртницима, у које спадају и епископи, нема. Другим речима, не знам за човека без греха. За све људе, па и епископе, важи непобитна истина: Никтоже без грјеха токмо једин Бог“. Отуда и чињеница која говори о томе да није мали број епископа, митрополита и патријараха који су као јеретици или шизматици осуђени и из Цркве избачени. А уколико и ти, не повинујући се пресуди Сабора, као појединци устврде да „у пуноћи одражавају Христа“, онда није тешко претпоставити каквом се стању у Цркви тиме кумује.

Не даје за право еп. Атанасију, између осталог, ни 1. Апостолско правило, које не омогућава да један епископ постави другог епископа, већ су за тај чин потребна три или најмање два епископа, јер само као Сабор, односно као тело које је изнад јединке, епископи представљају или одражавају одређену пуноћу. У заблуди је великој, дакле, сваки епископ који умишља да „одражава пуноћу Христа“ и да није подређен или одговоран Сабору епископа.

Сем тога, епископ без лаика, односно без народа, не чини Цркву, а еп. Атанасије изричито изјављује: „Епископу не треба додатак 'клира' или 'лаика'“. Мора међутим да зна, да је народ тај који епископу на светој литургији одговара „Амин“, а при рукоположењу - „Аξιος, и да само заједно у Христу представљају пуноћу - „једно тело“ (1. Кор 12,12), које се зове Црква. Уосталом, чему и коме епископ без клира и лаика, односно без народа као стада?

Откуда и зашто у еп. Атанасију толики страх од лаика као „елемента“ на Сабору, кад се зна да су они, као чланови Цркве, „род избрани, царско свештенство, народ свети“ (1. Петр. 2, 9)?

Али коме већ није познато да он сам даје себи слободу да узурпира Божанско право, и то искључиво са намером да скреће пажњу јавности на себе? А кад му се укаже на тешке канонске преступе и грешке које чини, почиње да вређа и да се правда, позивајући се на некакву праксу, неодрживу наспрам важећих, утврђених саборских правила.

Отворено се супротставља одлуци црквених отаца Првог васељенског сабора, по којој обичаје, што изазивају смутње и раздоре, треба „сасвим уништити“ (правило 15). У грађанском законодавству се зна за начело: „Дугогодишња пракса важи као закон само када се не противи писаном закону“ (Стефанов коментар у Василикама), што је са разлогом пренето и у црквено законодавство (Rallis et Potlis, Syntagma, I, 39).

 • Проф. др Коста Чавошки:

 „Најпре да би ово што је говорио еп. Игнатије могло бити предмет уводних начела или уводних одредби. Тога, за сада, у Уставу уопште нема. Први део Устава би могао садржати само канонско Предање и онда би се у једној одредби на крају рекло да су та уводна начела основ за тумачење свих потоњих одредаба и аката који произилазе из овог Устава. Дакле, не нешто што би било строго обавезујуће већ као основа за тумачење чиме би се решио проблем са овим епархијама у расејању и тада би се могло рећи много тога што је јако важно, а можда би касније то могло да се развије у неке правне одредбе које би биле више обавезне... Тако да би у Уставу требало предвидети да се једном већином у Светом архијерејском сабору доноси Устав, рецимо двотрећинском ако тако остане, ако се у Сабор не уведу мирјани, да се обични закони доносе простом већином, а да Свети синод има право да доноси уредбе које би искључиво регулисале финансијску материју и где би се могло правовремено реаговати много брже него што то чини Сабор...“ (стр. 9-10).

Свако ко познаје канонско устројство Цркве; природу њене мисије и начин саборског одлучивања, лако ће препознати оно што у таквим размишљањима чини неприхватљив световни склоп и кратак домет.

 • Проф. др Сима Аврамовић:

 ,,... Морао бих у овоме контексту можда поново да поменем питање односа Цркве и државе у светлу нашег новог Закона. Тачније, мислим да се то може рефлектовати у одређеној мери, или боље рећи, можда би ваљало водити рачуна приликом израде новог законодавства СПЦ и о тим оквирима који су световни. Наравно, сви ви већ добро знате да је овај нови Закон стао на становиште да се одвојеност државе и цркве не тумачи на онај стандардни, класични начин као супротстављеност, као непријатељство, односно, Закон о верској слободи који је данас поново на дневном реду Савезене скупштине јер је он прошли пут пропао због неколико гласова вероватно као колатерална штета Динкићевог Закона о банкама, односно управо онога о чему је малопре уважени владика говорио. Можда ће тај Закон сада проћи, али оно што је важно знати то је да у овом тренутку постоји добра воља, пре свега захваљујући личности министра, о чему је Коста говорио, да се пређе са те идеје о одвојености државе и Цркве на једну идеју о кооперативној одвојености. То је концепт који је све шире заступљен у Европи...“ (стр. 13). „Проблем је у томе што ћемо ,можда, имати сасвим другачије околности у некој перспективи и због тога, врло пажљиво, Устав СПЦ-е мора да кореспондира са решењима овога Закона који регулише односе државе и Цркве и уколико ја било шта могу помоћи то је на том плану“ (стр. 13).

Проф. Сима Аврамовић, дакле, усмерава пажњу на то да Устав „мора да кореспондира са решењима Закона који регулише односе државе и цркве“. Али поставља се питање, колико је Црква - Црква или, другачије речено, шта остаје од Цркве уколико она свој Устав прави субординирано, тј. у складу са налагањима државних и међународних установа? Да би неко био поштован, предуслов за то је да сам себе поштује. Узмимо пример из световног, политичког живота. Либијски вођ Моамер Ал Гадафи кад долази у посету некој европској земљи, носи свој бедуински шатор у којем одседа, и води своје полицијско обезбеђење, на шта се са уважавањем гледа. Па кад тако нешто бива у политичком животу, колико би тек Црква, као Божја установа, требало да држи до самосвојности и мисије која јој је одозго дата.

 • Проф. др Радован Биговић:

 „... Надам се да ми нећете замерити, али ми и опростите ако буду прејаке речи, али ако би заиста наша црква функционисала по овом Уставу, ја мислим да не функционише и сва срећа што је тако, онда она не би могла да буде ништа друго сем касарна или својеврсни тоталитарни колектив нешто блаже форме. Кад се погледа структура овог Устава, да Бог није дао благодатне ауторитете од самог почетка, као што су то митр. Амфилохије, владика Атанасије и Иринеј, питање је да ли би ико могао да буде члан Цркве онако каква је њена структура по овом Уставу. Још нисам сигуран да овај Устав може да издржи иоле озбиљну црквену проверу...“ (стр. 14). „Друго питање: имате, рецимо, теологију канона и црквеног права водећих канониста (читај - канонолога), Милаша који је код нас још ауторитет и узмите шта говори ап. Павле о Закону. Питање је следеће: да ли је могуће поједине цитате из Светог писма читати и тумачити као правне норме? А управо они то све раде говорећи да је то Божанско право и на основу тог Божанског права се утемељује ово право и на крају имамо Западну цркву. Испада да је мистични темељ ауторитет једног тоталитарног колектива, уствари, сам Бог. Верујем да је побуна против таквог једног Бога била нужна. Он је садистички ауторитет, Он је џелат! А то се све тим аргументима правдало. Иста је таква била средњовековна политика и правна философија... Понекад мислим - наставља проф. Биговић - да одређене норме световног права су црквеније него поједине норме црквеног права које постоје у овом Уставу и другим уставима...“ (стр. 15).

Згражавам се, благо речено, над таквим размишљањима проф. Биговића, и жалим свакога ко мора да их слуша или чита. Ударио он, као професор теологије, на Милаша и друге канонологе, на важећи црквени Устав, на Цркву и Бога зато што су их, наводно, ти канонолози тако представљали. И све то да би своје поимање о битисању Српске цркве свео на оне архијереје какви су напред поменути тројица, јер су присутни, ласкаво називајући их „благодатним“. Није случајно свети Симеон Солунски (1410-1429) такве као што је проф. Биговић називао „ласкавцима", од којих је Црква увек само штету имала.

Да би се схватило са колико неупућености говори проф. Биговић о црквеном законодавству, нарочито кад се дотиче односа који постоји између Никодима Милаша као каноноло-га и ап. Павла, навешћу овде три само ствари:

а) Апостол Павле, говорећи о покоравању носиоцима власти, односно о покоравању закону, истиче: „...Хоћеш ли пак да се не бојиш власти? Чини добро, и имаћеш похвалу од ње, јер је слуга Божји теби за добро. Ако ли зло чиниш бој се, јер не носи мача узалуд, јер је Божји слуга, осветник, да излије гњев на онога који зло чини. Зато је потребно покоравати се не само због гњева, него и због савјести... Подајте, дакле, свакоме што сте дужни: коме порезу - порезу, коме царину - царину, коме страх - страх, коме част – част“ (Рм 13, 3-5, 7).

б) И цар, као носилац врховне државне власти, има свог цара, што је свети Јован Златоуст овако исказао: „Владари владара су закони“ (Migne PG 54, 596). А кад владари крше законе, онда важе апостолске речи: „Богу се треба покоравати више него људима“ (Дела ап. 5, 29).

в) Из Цркве се, још у 4. веку, чуло и много пута поновило: „Поредак одржава све – и оно што је на небу и оно што је на земљи“.

Недостаје, дакле, проф. Радовану Биговићу слух за ЗАКОН и ПОРЕДАК, а то је битна мањкавост васпитача и учитеља будућих епископа, свештеника, професора. Можда је управо као такав „подобан“ и „стручан“ да суделује у „преради“ Устава Српске православне цркве.

 • Проф. др Ненад Милошевић:

 „Да би се на квалитетан начин приступило изради Устава не сме се занемарити питање идентитета Цркве... Нажалост, дух којим одише наше црквено законодавство довео је у питање идентитет саме Цркве. То, уосталом, срећемо већ у првом члану нашега Устава који СПЦ формулшпе као једну, недељиву и аутокефалну. Овом одредницом Устав наше Цркве не дефинише једну епархију под једним епископом као потпуну (католичанску) Цркву, већ скуп епархија које су се из разних разлога организовале на једном конкретном простору... У ставу један још се каже да 'она своје учење јавно исповеда', из чега се може извести закључак да судбину своје мисије у свету Црква суверено регулише, што би конкретно значило да јавно или тајно исповедање вере зависи од добре воље Цркве... Дакле, сматрам - наставља проф Милошевић - да се сви овде присутни слажемо у оцени да је постојећи Устав СПЦ превазиђен не само због своје застарелости, због нових околности у којим Црква дејствује, већ превасходно због његове богословске и канонске неутемељености... (стр. 21). „Дакле, неопходно је допринети да се међусобни односи Цркве не своде само на 'одржавање' догматског и канонског јединства, пошто није јасно шта то у пракси значи. Јер, ако инсистирамо на одржавању канонског јединства, а овде инсистирамо на измени Устава и на прилагођавању канона нашим локалним потребама, бојим се да идемо у правцу све већег удаљавања од тог канонског јединства са осталим помесним Црквама..." (стр. 22). „Без једне заједничке стратегије и без поновног преиспитивања и вредновања свих канона и еклисиологије уопште, помесне, или популарно назване аутокефалне, цркве се у свом организационом, и не само том домену излажу неизбежној 'протестантизацији'“ (стр. 23).

И све то проф. Милошевић подређује констатацији: „Ми ћемо се сутра наћи у Европској заједници“ (стр. 30-31). Слично њему мисли и еп. Иринеј (Буловић), па се на основу свега реченог стиче утисак о томе да се Српска православна црква по много чему нашла на странпутици са које је треба вратити, односно сместити у неке нове оквире. И управо ти неки нови оквири треба да буду уграђени у „промену“ Устава Српске православне цркве како би она постала онаква каквом је замишљају чланови „Комисије за промену Устава“. А замишљају је, по свему судећи, прилагодљивом за мисију која јој се споља намеће, било из Брисела, Рима или Цариграда. Тражи се, очигледно, да се Устав Српске православне цркве (као, наводно, „превазиђен“, и „застарео због нових околности у којима црква дејствује“, те „превасходно због његове богословске и канонске неутемељености“), прилагоди новом Закону о верској слободи, о којем је напред било речи. Али тек ту неће се наћи места за „богословскоканонску“ и еклисиолошку утемељеност. Како схватити, на пример, то што се тражи да се у Уставу „дефинише“ да је „једна епархија под једним епископом потпуна (католичанска) Црква“? И како, наспрам светоотачког учења о епископству, образложити тај „епископо-центризам", за који проф. др Љубивоје Стојановић, као члан исте Комисије, изјављује да „треба да буде, убудуће, начело у исправљању Устава који постоји“? Јер, такво схватање о Цркви удара на поимање њене саборности, судске власти и др. Није у складу, дакле, такво схватање о Цркви са многим незаобилазним канонима, а нарочито са 1. Апостолским и 4. Првог васељенског сабора, чију садржину овде преносим из Законоправила.

 Правило 1. Апостолско:

 „Два или три епископа рукополажу епископа" (Законоправило, стр. 117).

 Тумачење:

 „Три су, дакле, епископа дужна да без икаквог изговора рукополажу епископа. И да их не буде мање, чак и ако није могућно да се сви епископи једне области сакупе заједно. О томе потражи и четврто правило Првог сабора у Никеји“ (Законоправило, стр. 117).

 Правило 4. Првог васељенског сабора:

 „Епископа постављају сви епископи у области; у противном, бар тројица, с тим да се остали писмом сложе, а власт митрополит да има“ (Законоправило, стр. 171).

 Тумачење:

 „Два, дакле, или три епископа рукополажу епископа по првом правилу светих апостола, а најмање тројица постављају ако не могу сви обласни епископи да дођу, било због искрсле невоље или због дужине пута. Међутим, и ти су дужни, пошто нису дошли, слањем писама да се сложе са избором оних епископа који су дошли, и одлучили, и избор извршили. А потом, од изабране двојице или тројице, у власти је митрополита да од тројице изабраних једнога кога хоће, постави за епископа“ (Законоправило, стр. 171-172).

Само у већем броју епископа и епископских области, дакле, одражава се католичански (не католички) карактер Цркве, а никако у једном епископу и једној епископији, како то Комисија за промену постојећег Устава намерава да представи у будућем Уставу Српске православне цркве.

 ЗАПИСНИК

 са друге седнице Комисије за промену Устава СПЦ, одржане 25. децембра 2002. године на Богословском факултету у Београду

 Митр. Амфилохије: Ваша Преосвештенства, оци, колеге професори, господо студенти, хвала вам што сте се одазвали на овај позив да поразговарамо о проблематици савременог црквеног законодавства. Као што је познато, Архијерејски сабор је прије неку годину донио одлуку да се изврши реформа Устава СПЦ. На чело комисије био је изабран блаженопочивши еп. шумадијски Г. Сава који је у међувремену припремио и једну комисију за рад на Црквеном уставу. Чланови те комисије били су: протођакон Станимир Спасовић - проф. Богословског факултета у Либертвилу, проф. Ђорђевић - проф. Црквеног права у Богословији у Крагујевцу, о. Зоран Крстић - сада ректор Богословнје у Крагујевцу и доцент на катедри за Канонско право на Богословском факултету у Београду. Не знам да ли је још неко био у тој комисији. У међувремену еп. Сава се упокојио.

Распитивао сам се да ли је нешто урађено, међутим, колико сам сазнао, само је проф. Спасовић ставио неке своје примједбе јер је еп. Сава имао констатацију да ту не би требало нешто да се мјења суштински већ да, просто, свако стави своје примједбе на постојећи текст Устава наше Цркве и да се онда то однесе на потврду нашем Архијерејском сабору.

Након упокојења еп. Саве, Свети архијерејски сабор је задужио мене да водим ту комисију и ово је други састанак овакве врсте. Први, који је био љетос у Патријаршији, био је само консултативног карактера са неколицином предвиђених чланова комисије.

У међувремену разговарали смо овдје на Факултету, на Наставно - научном вјећу, и предлог је био да се састанемо овдје и да позовемо вас који сте управо присутни. Позвани су још и проф. Шијаковић и др Крстић. Њему се јуче разболило дијете тако да због тога није дошао.

Ја бих одмах на почетку хтио да истакием оно што нам је познато. Устав који ми сада имамо одобрен је од Архијерејског сабора 1931. године. На њему се почело радити одмах послије уједињења Краљевине СХС, односно васпостављања јединства Пећке патријаршије 20.- тих година прошлог вијека. Његова израда трајала је десетак година. Устав је прилагођен новим приликама 1947. године и то је овај садашњи Устав СПЦ.

Од 1947. до данашњих дана вршене су одређене допуне Устава. Те измјене и допуне нису штампане у самом тексту Устава, већ у посебној књижици. Разлог за то било је нерешено питање Цркве у Македонији. У овом Уставу се воде три епархије садашње Охридске архиепископије, аутономне - онако како су признате од нашег Сабора. Оне су унијете у овај Устав и да се то не би мјењало Устав је штампан без измјена, а додаци су штампани посебно.

Овај Устав је настао, отприлике, на основу устројства Карловачке митрополије како се она формирала од почетка XVIII вијека па све до 1918. године. Карловачка митрополија је била најорганизованија јединица наше Цркве у то вријеме, тако да није случајно та организација примјењена, до одређеног степена, као основа за отварање новог црквеног закона. Наравно, коришћен је  и  Устав  Цркве  Кнежевине Србије,  а  коришћен је  и  Устав

 Снимак 1. странице (од укупно 31) „Записника са друге седнице Комисије за промену Устава СПЦ“ од 25. децембра 2002. године

 Пошто митрополит Амфилохије у том Записнику насумце говори о члановима претходне комисије „за рад на Црквеном уставу“, ради истине доносим овде веран снимак односних одлука Светог архијерејског сабора и синода под бр. 3015/зап. 2251 од 9. новембра 1993. године:

 Image                

Пре десетак година, дакле, Свети архијерејски синод именовао ме је за члана комисије чије је задатак био да припреми „Нацрт Закона о Српској православној Цркви“. У вези са тим одговорио сам:

  Светом архијерејском синоду Српске православне цркве

Београд

 Вашим дописом бр. 3015/зап. 2251 од 9. новембра 1993. године обавестили сте ме:

а) О одлуци Светог архијерејског сабора АСбр.20/зап. 30 од 3. новембра 1993. године да се образује комисија са задатком да припреми „Нацрт Закона о Српској православној цркви“;

б) О одлуци Светог архијерејског синода да ме именује у састав одговарајуће комисије.

У вези са тим, прво изражавам дубоку захвалност на поверењу које ми указујете, а истовремено и безграничну спремност да према својим моћима помогнем Српској православној цркви кад год тренутак и потреба то изискују.

Свестан, међутим, важности једног „Закона о Српској првославној цркви“ с једне стране, и сплета нимало једноставних црквенодржавних околности у којима се данас налазимо с друге стране, морам да истакнем неке познате чињенице:

Српска православна црква у основи има вековно и проверено законодавство васколике Цркве Христове која је иста јуче и данас, а непромењена ће остати и сутра. Поред тога, има Српска православна црква и домаће законодавство, као и богато искуство настало из разноврсних (повремено и окрутних) односа према њој пролазних државних система.

2. Законом се, најкраће речено, уређују односи човека према Богу, односи човека према човеку и односи људи и институција према нечему. Не видим шта у тој области није покривено разуђеним црквеним законодавством Српске православне цркве. Друго је питање да ли су, на пример, Устав и Кривична правила српске православне цркве у свему у складу са општим црквеноправним и канонским учењем Православне цркве. Ако евентуално нису, онда се врши пречишћавање њиховог текста уз измене и допуне. Али то се Вашом одлуком не тражи; тражи се „Нацрт Закона о Српској православној цркви“.

3. Нацрт закона се прави кад се почиње са новим смерницама, кад се креће из почетка, а Српска православна црква не креће из почетка. Њени односи и са грађанским властима савршено су законом решени још пре осам векова. Истим законом беспрекорно су били решени односи Српске државе према Цркви. Данас, међутим, држава неће да призна оне - још од Светога Саве уведене - законе који обезбеђују складан однос са Црквом и постојан развој.

Најновија држава у којој живимо, Савезна република Југославија, постоји од јуче; она још пролази кроз стања сопственог тражења и обликовања државности. Најмање је законом уредила своје односе са Српском православном црквом. Старе проверене законе из времена моћне Србије не прихвата и, уместо да их усвоји, прибегава импровизацијама и прављењима „нацрта закона“, настојећи у пракси да се уплиће у чисто црквена питања. Можда управо у тој чињеници треба тражити разлоге за оно што је недавно министар вера Србије изјавио преко телевизије, у присуству архијереја Српске православне цркве, тј. да „још није време за увођење веронауке у школе“. Ако то неко време треба да дође тек пошто свакојаке домаће и увезене јереси расточе српско православно биће, онда је јасно да за данашњу државу ништа не представља чињеница што огромну већину њених поданика чине православни Срби, према којима управо хоће да остане безбојна.

Мора, дакле, држава да се својим Уставом јасно одреди према Српској православној цркви. Ова не сме себи да дозволи да некакав „Нацрт Закона“ о њој постане предмет дотеривања и нагодби са стране државе како је то много пута последњих деценија чињено, због чега је и благослов мањкао у Србији. Наравно, при прављењу државног Устава не би смело да се превиди чињеница да је свака Југославија (строго узев и она прва) увек била сметња Србији на путу пуне примене теорије о сагласју у црквенодржавним односима из времена моћне Немањићке државе. Не треба заборавити, такође, да је и у тој средњовековној Српској држави било Жидова (тако се Јевреји именују у Законправилу Светога Саве), Латина, Саса и других иноверних народа, али се знало ко је домаћин а ко гост; знало се, друтим речима, на коме и на чему почива држава, што ће рећи на Србима и православној вери. Данашња држава Уставом признаје српски језик као званични језик у њеним границама, али народ чији је тај језик не назива Србима већ грађанима. Ако је језик овог државотворног народа званичан језик, поставља се питање зашто и вера његова није званична?

Према томе, све док у данашњој држави ствари тако стоје, и док она уставно не реши свој однос према Српској православној цркви како доликује, не видим сврху мог учешћа у одређеној комисији.

Надам се да оваквим ставом нећу утицати на остале чланове комисије. Издвајам своје мишљење јер нисам навикао на колективну одговорност. У Цркви, у ствари, и нема колективне одговорности. На васељенским и помесним саборима, на пример, црквени оци су потписивали у једнини: „Одлучивши потписах“.

Ослањајући се на Ваше свете архијерејске молитве пред Господом и српским светитељима, остајем у дубокој оданости Христовој Цркви у Србији.

 У Београду, 16. децембра 1993.

  Миодраг М. Петровић

научни саветник Историјског института САНУ

 Тако сам пре десетак година срочио одговор Светом архијерејском синоду у вези са одлуком да се образује комисија за израду „Нацрта Закона о Српској православној цркви“. Тада се ни од једног епископа није чуло то - да Устав Српске цркве мора бити „епископоцентричан“ и подређен „Новом добу“ или Уједињеној Европи.

Чланови данашње „Комисије за промену Устава СПЦ“ треба да направе Устав који „мора да кореспондира са решењима“ најновијег Закона о верској слободи. А тај Закон ставља Цркву у службу „Новом добу“ и Уједињеној Европи која војује против помињања хршићанства у њеном Уставу. Није ли и еп. Атанасије Јевтић, као члан једне такве Комисије, себе сврстао међу оне које често, али насумце, назива „еврослинавцима“? Нису ли се и на њему обистиниле речи ап. Павла: „Пазите, дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом. Јер ја знам то да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци који не штеде стада. И између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом“? (Дела ап. 20, 28-30).

Можда ће еп. Атанасије Јевтић и то назвати „цитатоманијом“, пошто не трпи истину о коју се огрешио, и пошто себе у последње време ставља изнад, не само црквених правила, него и изнад Светог јеванђеља. То је много страшније од незнања које је испољио док је војевао против православног краћег облика Христ, који је у духу словенских језика, а равноправан са грчким - дужим обликом Христос. Али на крају је, видели смо, и сам признао, притешњен чињеницама, да је наишао на облик Христ у целости написан у средњовековним словенским рукописима, насталим у строго православним срединама. Сазнао је, ипак, да облик Христ није западњачки или унијатски, и да никакве везе нема са уједињавањем Европе.

Шта заједничко са Уједињеном Еворпом може да има правоверни хришћанин кад таква Европа одбија да у свом Уставу помене хришћанство, иако јој сва цивилизација на њему почива? Управо помоћу хришћанства је Европа оплеменила друга два своја темеља на којима је заснована - грчку философију и римско право.

Како ће се правоверни Срби осећати у Уједињеној Европи кад ова од њих захтева да само „са заборавом“ могу постати њени чланови? Захтева се, у ствари, да Срби забораве своју историју, традицију, самобитност, тако што ће све то подредити начелима и правилима која намеће Уједињена Европа. Зато се често питам: Зашто се од мене тражи да се мењам, а ја тако нешто ни од кога не захтевам? Зашто, другим речима, овакав какав јесам не одговарам тој Уједињеној Европи, иако мени не смета сусед друге народности или вере? Шароликост у свету није пука случајност; она је Богом дата. И ако ту шароликост потискујемо неком унификацијом, односно уравнивањем, не градимо ли својеврсну Вавилонску кулу која се лако може стропоштати, после чега би се ствари опет вратиле на поредак по Божјој вољи, а не по вољи човека.

Када Уједињена Европа не би тежила да Христа и хришћанство замени некаквом свеопштом религијом „Новог доба", за њен програм би имали разумевања сви правоверни хришћани. Али Европа се одавно удаљила од Христових речи: „Гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима“ (Мт 18, 20). Због тога ће само вештачки бити уједињена, а у суштини остати дубоко разједињена и незадовољна. Обећаваће народима нове путеве, нове истине и нов живот, тврдокорно заобилазећи речи Христове: „Ја сам пут и истина и живот“ (Јн 14, 6). Ту вечну и незаобилазну истину Христос је овако посведочио: „Небо и земља ће проћи, али ријечи моје неће проћи“ (Мт 24, 35).

Уједињена Европа је сва у служби „Новом добу“. А тај покрет корене свог настанка вуче из гностицизма, неоплатонизма, источњачког пантеизма; разних видова тајанствености као што су, на пример, бела и црна магија. Од покрета „Ново доба“ посебно су угрожени једнобоштво и Црква Христова. Јер тежи да успостави и свим народима наметне заједничку религију, а помоћу ње и владу за читав свет. На тај начин биће остварени основни предуслови за појаву Антихриста који ће сваком народу показивати „сва царства овога свијета и славу њихову“ уз обећање: „Све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се“ (Мт 4, 8-9). Али Бог ће дати да се међу народима нађу и они који ће на такву примамљиву и заводљиву понуду одговорити Христовим речима: „Иди од мене Сатано, јер је написано: Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи“ (Мт 4, 10).

Извор: Др Миодраг М. Петровић, Христос и Христ - одговори др Атанасију Јевтићу, Мисионарски и духовни центар Атос, Београд, 2004., стр.75-99.

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 04 септембар 2008 )
 
< Претходно   Следеће >

© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.